Ознака: Ђорђе Генчић

Кнез Арсен

Ми најкатегоричније тврдимо, да се кнез Арсен, пре поласка за Русију, обратио на Краља с молбом за допуштење и да му је Краљ одговорио: „Твоја је намера племенита. Нека ти је са срећом.“

Ми у опште не можемо да разумемо, зашто наш прес-биро о таквим стварима не извештава наше листове. Сваки добар Србин може се само обрадовати кад чује, да кнез Арсен иде у Русију и да му је Краљ одобрио да иде. А кад је тако, онда је дужност прес-бироа да све листове о томе извести: у целом свету се то пре знало, но код нас, ма да се нас највише тиче.

Ко лаже?

Полузванични аустро-угарски листови демантују наше гласове о војној припреми. Сам начин оног демантовања јаче нас учвршћује у уверењу да постоји неко спремање, шта се види и из оне ужурбаности у војсци, па чак и на берзи се опажа да ти гласови нису голе измишљотине.

Аустријска мобилизација

„Словенски Југ“. који је доста добро информисан о заграничним стварима, доноси у свом јучерањем броју вест, да ће Аустрија најдаље до априла објавити Турској рат. За потврду те вести наводи придолажење велике количине новца из Беча у Сарајево, и увлачење војске и муниције у окупиране крајеве. С наше стране можемо да додамо да је последњих дана у Сарајево послато из Беча 80 милиона круна и да су већ учињене припреме за смештај седмог и четвртог корпуса, који почетком марта треба да умаршира у Новопазарски Санџак.

Аустријске скретнице

Да се Аустрија журно спрема показује и овај мали факт: поред пет скретница, које су у последње доба направљене на прузи Нови Сад—3емун, ових лана почеле су да се граде на тој прузи у највећој журби још две нове скретнице. Изгледа, да је Аустрији апсолутно стало до тога, да за неколико сати што више војске могадне повући у Земун.

Битка у Ђаковици

Вест о Ђаковичкој битци, коју смо јуче донели, потврђује нам и један телеграм, који је синоћ стигао из Приштине. Даљих вести нема. Зна се само толико, да немири све више расту.

„Самоуправа“ оптужена

На данашњој скупштинској седници посланик Ђорђе Генчић упутио је питање на председника скупштине, да ли мисли поступити према „Самоуправи“ онако, како је, на предлог посланика Ратарца, поступио према „Вечерњим Новостима“, поводом доношења белешке о питању, које се решавало на скупштинској тајној седници. Том приликом је г. Генчић нагласио, да су „Вечерње Новости“ проговориле о томе само у алузијама а да је „Самоуправа“ учинила у толико већи грех, што је она на првом месту владин орган, па онда и што су њени редактори два народна посланика, који су добро знали да се о ономе, што се ради на скупштинским тајним седницама, не сме говорити. На то питање му је одговорио председник скупштине, г. Аца Станојевић, да ће се на сваки начин према „Самоуправи“ предузети оне исте мере, које су предузете и према „Вечерњим Новостима“. Како су „Вечерње Новости“ због тога изношења оптужене суду, то ће дакле Народна Скупштина оптужити суду и владину „Самоуправу“.

По ћефу

На посланичко питање упућено председнику Народне Скупштине на данашњој скупштинској седници, да ли министар унутрашњих дела мисли и када мисли одговорити на извесну интерпелацију, г. председник је одговорио, да ће упитати г. министра, када жели и када да одговори. На то му је добачено, та то личи на оно Вучковићево : „Нећу да одговарам на интерпелације, јер ја имам само да одговарам краљу!“

Нове железнице

Министарство Привреде ступило је преговоре с Управом Фондова ради грађења споредних пруга. Резултат тога преговора је, да ће Управа Фондова у току од три године дати на позајмицу Министарству Привреде за грађење споредних пруга петнаест милиона динара. Према томе ће се у марту ове године већ почети градити пруга Параћин—Зајечар. Пруга ће бити уског колосека.

Отварање аранђеловачке пруге

Сазнајемо из поузданих извора, да ће се пруга Аранђеловац—Младеновац предати саобраћају у мају ове године. Предавање пруге у саобраћај биће извршено на врло свечан начин.

Порез на зграде

Синоћ је у радикалном клубу већине дебатовано о предлогу Јакова Порбића, о порези на нове зграде. Предлог је дефинитивно одбачен, стога ће подносилац морати да га тргне натраг.

Преко Кусатка у Русију

Оне младе делије из другог разреда гимназије, које се кретоше у помоћ својим друговима у Русију, ухваћени у свом походу код Ритопека и спроведене својим родитељима.

Против алкохола

„Друштво за сузбијање алкохолних пића“ позива своје чланове и све пријатеље на годишњу скупштину која ће се одржати 8. ов. мес. у 4 часа по подне у сали основне школе код Саборне Цркве.

Концерат Кола Сестара

Улазнице за велики уметнички концерат, који ће бити у недељу 5. ов. мес. у сали Грађанске Касине, могу се добити код госпођа и госпођица из одбора и у књижари Мите Стајаћа. Цена је улазницама само три динара од особе. Тоалете као обично за концерат или како госпође хоће.

Програм концерта донећемо сутра. Поред нашој публици познатога витеза Камароте суделоваће и г-ђа М. Ст. Бинички, г-ђица Ј. Шоповићева и г. Рендл.

Ко није платио порез?

Многи порески обавезници града Београда још нису исплатили сав свој порез за прошлу годину, и ако је крајњи рок исплати био концем децембра месеца.

Да би Пореско Одељење у току овога месеца наплатило сав тај неизмирени дуг, приступиће најоштријој егзекутинској наплати од свију оних дужника, који свој дуг не буду сами исплатили од данас за три дана.

Мишљење Др. Савета о ковању новца

Пројект закона о замени сребрног новца, емитованог на основу закона од 1875. год. сребрницима новог кова, и о ковању ситног новца од никла и бронзе, усвојио је и Државни Савет, с напоменом, да не би требало ковати и нове петодинарце, јер се тим смањује сток осталих типова сребрног новца. Исто тако противан је и ковању никленог новца од 0,05 дин, пошто се потреба за ситним новцем може подмирити ако се поред бронзаног новца од две паре изкује исти такав новац од једне паре. Што се тиче пуштања нових сребрника у оптицај налази, да би незгодно било за новчани промет ако би се нови сребрници сустигли са старим, те би пуштањем нових у течај требало довести у везу са истовременим повлачењем оних старога кова, или још боље, ако би се у место ковања нових приступило прекивању сребрника типа од 1875. год.

Појединости ове срамне афере нису ни могле продрети у јавност под режимом када је глас јавног мњења био угушен. Ми је износимо сада да би српски народ видео морал ванпартијског режима и да би видео газдовање режима са чисто привредним програмима. Он ће видети једну разбојничку банду искупљену око српске државне касе; видеће сцену да се српски краљ Александар, пред страним судовима, јавља против српске државе у једном прљавој ствари.

Г. Генчићу, зар да не пљескамо најезди јавности?

Положај Негоја

Имање Негој добило је име од села истога имена. Оно се налази на Дунаву у Румунији 40 км удаљено од Калафата. Имање је велико 223 ха изврсне зиратне земље. На њему се поглавито обделава кукуруз, жито, репица. Сем тога, на томе имању има три језера која се хране из Дунава, и један парни млин од самога камена и гвожђа.

46 динара и 2.280.000

Зна се да је Негоје у петнаестом веку био манастирско добро. Године 1493. оно се прода за 87 аспра (46 динара), а 1747. купи га један румунски спахија за 500 дуката. Године 1836. купује га кнез Милош за 3.220 дуката. Ове године, 10. јануара, на јавној лицитацији, удружење сељака који обрађују Негоје нуде српској држави 2.275.000, али Константин Ђеблеско, коме је 29. мај покварио један велики гешефт, јавља се накнадно и нуди за Негоје 2.280.000 динара.

Својина Негоја

Кад је умро кнез Милош, Негоје припада кнезу Михаилу. Пошто је, пак, кнез Михаило умро без порода, ово имање остане његовим сестрићима Атанасију и Милошу Бајићу и Федору и Милошу Николићу. Они су, међутим, знали о кнез Михаиловом ванбрачном сину Велимиру Теодоровићу. Како њему није остало ништа, да би му обезбедили егзистенцију, они му 19. јуна 1869. даду на уживање Негоје и 30.000 дуката у готову новцу. Велимир Теодоровић добио је све ово под условом да и имање и интерес од новца уживају касније и његова деца ако их буде имао; ако пак он не буде имао деце, 30.000 дуката припадају краљу Милану.

За управника Негоја Теодоровић узме неког Живка Радивојевића. Он је тако рђаво управљао њиме да је 1884. Велимир морао, на подлози Негоја, да узме из Хипотекарне банке у Букурешту 600.000 динара. У то доба, по одобрењу Милоша Бајића и Федора и Милоша Николића (Анастасије Бајић је био умро), Негоје прелази у дефинитивну својину Велимира Теодоровића. Он умре 31. јануара 1898. и све своје имање завешта српској држави на оснивање Велимиријанума за просветне и уметничке циљеве.

Оспорен тестамент

Пошто Анастасије Николић није био дао свој пристанак (јер је био умро) да се имање дефинитивно уступи Велимиру, то су Марија Беле Талијана (супруга садашњег угарског министра трговине), кћи пок. Анастасија Бајића, и малолетни Ханс од Траутенбурга (чија је мати била Маријина сестра), Атанасијев унук, оспори тестамент, и затраже да се четвртина Велимирове заоставштине уступи њима.

Locus regit actum

Цела расправа око овог имања имала се водити пред румунским судовима, пошто је и само имање у Румунији. Негоје је у надлежности судова у румунском граду Крајови, где се налази и апелациони суд. (У Румунији има четири апелациона суда.). Румунски законик има један члан који је од великог социјалног замашаја. То је § 1296. По њему, имање дато некоме на уживање може се вратити само ономе који га је дао на уживање (донатору), а не његовим наследницима. Одредба овога члана ишла је одсудно у корист српске државе. Дакле парница гђе Марије Талијан и Ханса од Траутенберга против тестамента Велимира Теодоровића водила се пред судом у Крајови. И код крајовског првостепеног суда и код апелације они су изгубили парницу.

Краљ Александар против српских државних интереса

Кад је парница требала да изађе пред касацију, против тестамента устаје и краљ Александар и тражи 30.000 дуката из масе пок. Велимира Теодоровића. Редовним, судским, путем није било изгледа ни на какав успех. И сад настају саблажњиве ствари. Српска влада, 5. фебруара 1903. призна краљу Александру његово потраживање од 30.000 дуката са 6% интереса од 1. фебруара 1898. до наплате. На дан 1. фебруара ове године ова ће сума изнети 480.800 динара у злату. Да би краљ Александар ову суму наплатио, потребно је било да се Негоје прода. Стога српска влада понуди непотребно поравнање гђи Талијан у тренутку кад је она имала да изгуби парницу и пред румунском касацијом. По томе поравнању, гђа Талијан има да добије 250.000 динара из масе пок. Велимира Теодоровића, поред свега тога што су румунски адвокати саветовали нашој влади да не улази ни у какво поравнање, пошто је било сигурно да ће гђа Талијан изгубити парницу и код касације. Сем тога, одмах после завештачеове смрти, гђа Талијан је била понудила поравнање по коме би добила само 150.000 динара, али на које тадашња српска влада није била пристала.

И сад настаје овакав призор. Краљ Александар мора да изврши поравнање са српском државом такође пред румунским судовима. Краља Александра заступа његов ујак, г. Александар Катарџија, румунски изасланик у Лондону, а српску државу г. Милош Петронијевић, лични секретар краља Александра. Ово поравнање српске државе са српским краљем, на штету српске државе, кажу, у Букурешту је на све просвећене људе учинило одвратан утисак. Да би утисак био још беднији, џокејски клуб у Букурешту запамтио је ову епизоду. Један господин, десна рука краља Александра, дође из Београда у Букурешт. Уочи дана кад је требало платити адвокате тај господин изгуби 22.000 динара на картама, и тако сутрадан једном адвокату остане дужан, у име српске државе, 2.000 динара, другоме 10.000 динара итд. Знамо, нпр, да г. Михаило Ферикиде, адвокат, бивши министар спољних послова и председник румунског парламента, још није добио ништа. У то доба је српска држава била почела преговоре са г. Констатином Ђеблеском, поседником из Крајове (који је и сада конкуренат) да му испод руке прода ово имање за 1.700.000 динара: Све је то било априла месеца прошле године.

Епилог

Али је 29. мај прекинуо овај низ злочина против српске државе. Дворска клика личила је на једну разбојничку банду. У журби за богатством, људи су заборављали на своје положаје и на своје дужности. Они који су стајали на челу одбране државног поретка спустили су се на ниво обичних лопова. Човек коме је устав загарантовао неприкосновеност није имао ни толико поноса, да се не понизи до непоштења.

Садашња фаза

После 29. маја, имање је прешло у поуздане руке, и продаја је била одређена за 10. јануар ове године оферталном лицитацијом. Најозбиљнији понуђачи били су сељачка група која обрађује Негоје и г. Константин Ђеблеско. Сељаци су понудили 2.275.500 динара, а г. Ђеблеско 2.200.000. Тај је господин пре 29. маја имао добити ово имање испод руке за 1.700.000 динара. У овоме тренутку је цела ова ствар била пред државним саветом и тече сасвим правилно.

Од новца који се добије има да се исплати гђи Марији Беле Талијана 250.000 динара, маси краља Александра 480.000 динара, 183.000 динара наследне таксе и још 150.000 динара Хипотекарној банци у Букурешту. Имање је 1900. године испод руке, без лицитације, дато под закуп за 105.000 динара годишње. Од те се суме узимало годишње 37.200 динара за порез (27.900) и отплату дуга и интереса (9.300 динара) Хипотекарној банци у Букурешту. Остало је требало да улази у српску државну касу. Али она није видела ни паре. Све је отишло на трошкове око ових срамних поравнања.

Једна сцена пред букурештанским провостепеним судом

Као што је познато, пре но што ће постати министром унутрашњих дела, г. Веља Тодоровић је извесно време био заступник српске државе пред румунским судовима. Излази пред суд заступник Негоја г. Веља Тодоровић, адвокат из Београда. Његови су асистенти били господа Михаило Ферикиде, адвокат, бивши министар спољних послова, сада председник румунског парламента, г. Жан Лаховари, адвокат и бивши министар спољних послова.

Председник суда поставља г. Вељи питање на румунском језику. Адвокати му одмах поставе то питање на француском. Г. Веља ћути; адвокати му постављају исто питање на немачком – он ћути; на талијанском – он ћути; на енглеском – г. Веља ћути. Седница је морала да се одложи. Сутрадан се у седници појави један Србин берберин који је морао посредовати између г. Веље и његових посредника.

Ко је одговоран?

Разним поравнањима српска држава је хотимично оштећена за читавих милион динара. Ко је за све то одговоран, и да ли може да штета да буде мања? Има ли кога који ће за осталим представницима овога срамнога режима показати да Тарпејска стена није далеко од Капитола?

На дневном је реду у западним државама. Немачка се поноси што на том путу прва корача. Французи се труде да је стигну. Друге државе такође – нека мање, нека више. Хоће да заштите радника, и фабричког и другог. Да га заштите од сувишног рада, и од болести, и од гладовања у старости, и од несреће и штете по здравље у радионици. У Француској енергични Комб спрема велике законске пројекте о томе, али се многи боје да ће наћи јак отпор код конзервативнијих елемената у скупштини, и да ће предлог пропасти. У Немачкој, благоглаголиви Билов такође обећава, да ће изнети у Скупштини знатне допуне закона о заштити радника. А он ће са својим предлогом добро проћи. Њега ће баш конзервативци помоћи: боји се, веле, ћифтарија социјалнога покрета, па гледа да утиша радника, да му колико-толико смањи беду и невољу.

Као што видите, разни су узроци који покрећу владе и скупштинске већине на тај посао. Мене се то, међутим, ништа не тиче. Главно ми је да се штогод за тај свет учини. Још је главније, да се код нас учини. Јер ето погледајте само како наш радник стоји. Упоредите га са чиновником. За будућег чиновника држава се стара још од раног му детињства. Док је у школи, она се брине да има здраву учионицу, да се не претрпа радом, да добије, ако је сиромах, и одело и средства за учење и добро васпитање. А кад изађе из школе, кад постане чиновник, он има добру радионицу, има одређено „канцеларијско време“ (које није сувише велико, је л’ те?), осигуран је и у болести, и у старости, осигурана му је породица после његове смрти. А радник? Шегрт, калфа, занатлија? Његова је радионица често, врло често мрачна, тескобна, влажна – нико се не стара да буде здрава. Он ради по цео дан, често и пре зоре и дубоко у ноћ – нико се не сећа, да законом одреди колико се сати највише сме упрегнути у рад. Он на раду може осакатити, може постати за рад потпуно неспособан – нико се не чуди, што онда мора у прошњу. Он може комотно удисати и силну прашину и још силније отрове – нико се не пита, може ли без тога бити, могу ли се та прашина и тај отров уклонити из радионице, те радник да не пропада. Он може боловати колико му драго – нико се не буни што ће за то време гладовати. И у таквим приликама живи од детињства још, а кад остари и изнемогне, онда га опет нико не пита како се хлебом храни. То јест ако остари. Ако још као блед, испијен скрофулозан дечко не подлегне каквој било болести. Ако га судба сачува не само свих других недаћа него и најљућег његовог непријатеља – јектике.

Немојте мислити, да ја нешто замерам држави што је свог чиновника осигурала колико је могла. Не. Тако и треба да буде. Ако га не осигура, никад доброг чиновника неће ни имати. Али време је, да се и за радничку сиротињу што учини. Да и радника једаред видимо ведрија лица. Да се не бринемо за његово здравље. Да му осигурамо одмор и сан. Да га ослободимо страха од гладовања у болести и старости.

Тај посао има да изврши Народна Скупштина. Она се досад сетила само радника у повлашћеним фабрикама. Остали радници сами су се довијали да се ослободе по које од тих невоља. Оснивали су фондове за помагање у болести. Имају и по који пензиони фонд. Употребљавали су и принудна средства, да се ослободе рада од 18 сати на дан. Али то све није довољно. Законом се сва та питања морају решити.

⁂

Један посланик говорио је пре кратког времена у нашој Народној Скупштини о радничком питању. Доказивао је, како раднички свет у Србији дивно живи, како свега има у изобиљу и како васцелог живота само благује. Тај господин, који је тако говорио, зове се Ђорђе Генчић. Говорио је, а не зна, да у Србији већ и на селу има такве беде, као и међу фабричким радницима у индустријским земљама. Не зна, да ми имамо рудника, фабрика и да у тим рудницима и фабрикама раде радници, о којима одиста нико не води бриге ни рачуна. Не зна, да имамо малих занатлија, чији је положај још гори но положај правих радника, да имамо шегрта, деце, жена, девојака, чија је судбина исто тако страшна, као и у земљама, где има милиона радника. Тамо им закон бар пружа извесна права, кад остаре, за рад онеспособе или кад им се деси каква несрећа. Код нас имају само право да умру. То је све.

Господин Генчић био је у Србији министар и свакако је уверен, да ће опет бити. Он је и посланик – а док таквих има министара и посланика, дотле ће и радници наши остати у истој беди, у којој су данас.