Дан: 12. јануар 1904.

У овом тренутку погледи целога света управљени су на Петроград. Хоће ли на Далеком истоку букнути рат између Русије и Јапана, зависи од одговора на последњу ноту јапанског кабинета који ће Русија можда још данас предати у Токију. Тежиште спора је Манџурија. Петроградски кабинет је, међутим, у своме последњем одговору, наговестио Јапану да се с њим неће упуштати у преговоре о Манџурији, поред свега тога што су јапански захтеви врло скромни. Доиста Јапан тражи:

1. да се и даље одржи суверенство Кине над Манџуријом и
2. да Русија поштује права које су Јапанци и друге велике силе разним уговорима задобили у Манџурији.

С руске стране су још у почетку изјавили жељу, да Јапан не тражи од Русије, да се она одрекне својих животних интереса на Далеком истоку. У ствари за Јапан је овај проблем питање живота и смрти; за Русију, у овом тренутку, само питање већег или мањег царства. Због тога у Токију мишљења нису подељена; у Петрограду се, међутим, сасвим размимоилазе две странке, од којих је једна за рат, друга за мир. Шеф прве странке је Безобразов. Свакојако, његову утицају и треба приписати досадашње непомирљиво држање Русије. Али после седнице великог руског ратног савета, која се прошле недеље одржала у Петрограду, Безобразов је отпутовао у јужну Француску „на лечење“. Од тога тренутка наступа друга фаза у руско-јапанском спору, и већ све показује да се преговори неће прекинути, да петроградски кабинет жели мир. Поред свега тога што је с Јапаном тешко водити преговоре, јер не може бити узајамних уступака, начело do ut des^[1] је у овом случају скоро непримењиво. Ратне спреме које се чине с обе стране треба сматрати само као елементарне мере опрезности.

Има још једна околност која умирује. Руски амбасадор у Паризу телеграфисао је у Петроград резултат једног нарочитог разговора који је имао са француским министром спољних послова, Делкасеом. Ово ће саопштење, како се мисли, знатно утицати на руски одговор Јапану. Ни за тренутак се не може посумњати да ће тај утицај бити потпуно мирољубив, јер су осећања француске владе и сувише добро позната. Француска се, у садашњим околностима, може корисно употребити на одржању мира, и сигурно је Делкасе, са тактом који карактерише ову његову политичку акцију, у овом смислу утицао на петроградску владу. Његов ће се глас утолико пре слушати тамо, што сам цар живо жели да избегне сукоб и што се он врло много труди да, чак и отворено, сузбије агитације ратоборне странке.

И тако сада у руској политици на Крајњем истоку прву реч опет води гроф Ламсдорф. Своју помирљивост је он одмах манифестовао циркуларом који је пре неки дан упутио великим силама, у коме је признао слободу трговине у Манџурији. Његова је политика у овоме тренутку да избегне рат на тај начин, што ће Јапану учинити све могуће уступке у Кореји, и што ће му у Манџурији признати иста права која и осталим силама.

И тако ће се разгнати нагомилани ратни облаци, и ратна опасност ће се одложити, а то ће бити једна нова несумњива победа руске дипломације у тренутку кад је македонско питање дошло у своју одлучну фазу.

^[1] Дајем, да ми даш (узвратиш)

Париски часопис „Реви“ обратио се био француским научницима, филозофима, песницима и књижевницима са питањем: шта је то патриотизам; и да ли се он слаже са љубављу ка човечанству? Часопис је добио многе одговоре, међу којима има и одговор познатог историчара Анатола Лероа Болијеа.

Он је овако одговорио:

Појам о отаџбини природна је основна мисао, за коју се никако не може рећи, да јој је време прошло. Ја не држим љубав према домовини за предрасуду, којој је прошло време и која само притискује ум и срце човеку. Ја велим, да је оно једно од највиших осећања, која могу облагодарити душу и узвисити људе над уским саможивим интересима. Рећи, да је љубав према домовини исто и што мржња на странце или шовинизам, значило би, не разумевати му праву суштину и искретати му природу. Мени предлажу, да се патриотизам замени космополитизмом, љубав према домовини љубављу према човечанству. Човечанство, посматрано као нешто, што све обухвата, као велико биће, велика је и племенита мисао, али је и сувише неодређена, сувише нејасна и за већину људи, сувише далека. Тај појам сувише је метафизичан. Ја не мислим, да љубав према домовини и човекољубље стоје у противречности и да сметају једно другом. Нема потребе, да се мора бирати или једно или друго. Моја савест каже ми, да ја могу љубити своју отаџбину и у исто време цело човечанство. Прави патриотизам не може желети зла другим народима. Патриотизам не искључује ни уважавање туђег права, ни дух правичности. Напротив патриота, који уме размишљати зацело ће признати у свом срцу да сваки народ има право љубити своју отаџбину и држати, да му је дужност да то чини. Патриотизам може учинити, да људска савест буде осетљива и уместо, да у души угуши појам о праву, помоћи, да се тај појам развија и да се потпуно сроди са душом сваког грађанина.

Међу свима авантуристима и разбојницима у Северној Америци најчувенији и најпознатији је био капетан Мен-Ред. Још као дечко од четрнаест година умакао је од родитељске куће, удружио се са једном разбојничком четом, која се крила по шумама, и наскоро је дотерао у њој до капетанског чина. Доцније: кад је никла индијанска побуна, добио је помиловање и борећи се у редовима америчке војске против Индијанаца, постао је капетаном у редовној војсци. Наскоро му и то досади, да оставку и почне живети пустоловским, разузданим животом, скитајући се од места до места, живећи без крова над главом за дуги низ година. Свуда је био, све је радио, тако да му живот изгледа као каква бајка: био је трипут заробљен од Индијанаца и сваки пут се каквим чудом спасао. Једаред су му одрали целу кожу с главе баш кад су хтели да га убију, он помоћу једне лукаве досетке измоли по сата рока и утекне. Други пут је требао да буде жив спаљен; већ је био на ломачи и опет је жив утекао.

Сам, на своју руку водио је рат против Индијанаца; убијао их је колико је више могао. У целој Америци није било бољег стрелца од њега, тако да је био право страшило за све црвенокошце. У једном походу против Индијанаца, идући да ослободи једну девојку, коју су ови били заробили, он нађе велики златан рудник. Тако постаде за трен ока милионером. Обеси пушку о клин и дође у Европу трошећи лудо силне новце живећи како какав кнез; због једне љубавне авантуре мораде опет да бежи у Америку пошто је претходно убио на сред улице свог противника.

Доцније се бацио на књижевност, па је у томе имао среће. Књиге су му се тако продавале, да је за неколико година зарадио баснословне суме. Описивао је своје доживљаје, износио је слике из свог бурног живота, писао романе, који нису били измишљени, него истинити догађаји, које је он својим очима гледао и у њима учествовао.

Најчувенији од свих његових романа јесте „Лов на људе“, који је преведен на све светске језике. Наш лист почеће у сутрашњем броју да доноси у српском преводу тај роман, који ће интересовати сваког нашег читаоца.

Један женски лист, који излази у Паризу, упутио је питање својим читатељкама, кога би оне узеле за мужа, кад би се обазирале на његов позив и занимање. Велика већина жена била је за лекаре. Затим су многе биле за официре, морнаре, инжењере, а тек која за књижевнике, сликаре, склупторе или привреднике. Глумци и народни представници добили су једва један глас, а научник, банкар и музичар ниједан.

Нова година донела је у Лондон и нову моду. Оно, што је био изузетак, постаде правилом, употреба елегантних штапова за даме у Америци је одавна „фашионабл“, али у Лондону још не стоји на чврстим ногама. Вероватно је прошло лето без кише охрабрило жене, да чине велике излете, који су изазивали потребу штапова. Али, ако и у пролеће буде суше, онда ће штап преотети достојанство сунцобрану. Већ има вереница, које цвеће дугим свиленим тракама привезују уз лепе, стародревне палице.

Данас има три врсте штапова, којима се служе жене. Најмодернији је штап, који једва ако има две стопе у дужину, тзв. „штап гиздавац“ (Renommier-Stock). Други је обичне дужине, али је веома урешен. Трећа врста штапова јесте од оних, које су носиле отмене госпођице из 18. в. и почетком 19. в. Овај дуги штап допирао је до прсију и понеки пут је о сребрној дршци висила каква свилена трака. У Америци облаче штапове у свињску кожу и они стају 30—70 динара. И бамбусови штапови од 45 цм дужине у моди су. Нарочито се купују они, који имају огледалце, монокл или новчаник, утврђен за дршку. У Америци је увела штап једна дама, којој је било тешко, да стојећи прима посете, па се ослањала о једну лепо израђену штаку. Њен пример нашао је многе мајмуне и код многих жена штап је био прави украс, украшен цвећем од љубичице или свиленом марамом, привезаном за дршку.

Дана 18. децембра 1903. први пут су се јавиле у историји Сједињених Држава жене као поротници. Под председништвом судије Хонора у Чикагу судило је шест женских поротника некој девојчици од осам година за крађу. Порота је решила, да се дете да на поправку у казнени завод. Али је мати детиња апеловала на милосрђе, тврдећи, да је дете таквога састава, да неће издржати без њене неге живот у заводу. На ово се порота умилостиви и реши, да и мати са дететом иде у завод. После овога је порота од шест људи одобрила ову пресуду, те је она ступила на снагу.

У Пекингу су жене основале друштво „Тијенсу-хуи“, које има задатак, да стане на пут зломе обичају, по коме се Кинескињама од детињства унаказују ноге стезањем у нарочите ципелице.

Још и данас има у Северној Америци државе, које су прави елдорадо за удаваче. Један амерички лист саопштава велики број писама, која потичу од људи без жена из тих крајева. У једном од тих писама жали се један такав младожења: „Ми овде требамо што више товара жена; уколико их пре добијемо, утолико боље. Добре и лепе девојчице имају првенство, али они, који моле, не смеју бирати.“ Затим описује он финансијско стање и прилике у своме завичају у најлепшим бојама, па вели: „Поља су пуна богате марве, земља плива у изобиљу, млади су људи међутим штедљиви и они су имућни. Али они немају жена, нема живота и весеља у њином изобиљу, а то је потребно његовом завичају, па да рад пође још боље у напред.“