Међу свима авантуристима и разбојницима у Северној Америци најчувенији и најпознатији је био капетан Мен-Ред. Још као дечко од четрнаест година умакао је од родитељске куће, удружио се са једном разбојничком четом, која се крила по шумама, и наскоро је дотерао у њој до капетанског чина. Доцније: кад је никла индијанска побуна, добио је помиловање и борећи се у редовима америчке војске против Индијанаца, постао је капетаном у редовној војсци. Наскоро му и то досади, да оставку и почне живети пустоловским, разузданим животом, скитајући се од места до места, живећи без крова над главом за дуги низ година. Свуда је био, све је радио, тако да му живот изгледа као каква бајка: био је трипут заробљен од Индијанаца и сваки пут се каквим чудом спасао. Једаред су му одрали целу кожу с главе баш кад су хтели да га убију, он помоћу једне лукаве досетке измоли по сата рока и утекне. Други пут је требао да буде жив спаљен; већ је био на ломачи и опет је жив утекао.
Сам, на своју руку водио је рат против Индијанаца; убијао их је колико је више могао. У целој Америци није било бољег стрелца од њега, тако да је био право страшило за све црвенокошце. У једном походу против Индијанаца, идући да ослободи једну девојку, коју су ови били заробили, он нађе велики златан рудник. Тако постаде за трен ока милионером. Обеси пушку о клин и дође у Европу трошећи лудо силне новце живећи како какав кнез; због једне љубавне авантуре мораде опет да бежи у Америку пошто је претходно убио на сред улице свог противника.
Доцније се бацио на књижевност, па је у томе имао среће. Књиге су му се тако продавале, да је за неколико година зарадио баснословне суме. Описивао је своје доживљаје, износио је слике из свог бурног живота, писао романе, који нису били измишљени, него истинити догађаји, које је он својим очима гледао и у њима учествовао.
Најчувенији од свих његових романа јесте „Лов на људе“, који је преведен на све светске језике. Наш лист почеће у сутрашњем броју да доноси у српском преводу тај роман, који ће интересовати сваког нашег читаоца.