Скица
Поглавље 1
Дознало се напослетку и то што је морало толико њих и не давало им већ толико дана мирна санка. Дознало се, наиме, најзад и ко долази и шта је по струци. Није дакле природњак – како је било први пут јављено – него филолог, нежењен, добро једе и пије, воле музику, ноћ, песму и световну и црковну, од ових најрадије слуша: „На ријеках вавилонских“ и „Не ридај мене мати“.
Те су податке сазнали на последњем среском учитељском већу учитељи и учитељице па међу њима сазнао то и учитељ Максим Максимлијћ учитељ из села Чечвара и он рече као тешећи се: „Е шта је ту је! Што је било видели смо, а што ће бити – видећемо.“
„Само смо се бадава млатили јестаственицом!“ примети учитељ Гојко.
„Е штета што нема више природњака“, дира га учитељица Симка.
„Море, лако је вама учитељицама! Ревизор нежењен — пљуштаће петице по округу ка’ ђурђевски пљусак!“ вели учитељ Пера.
„Па још филолог, фини човек“, умеша се учитељ Паја. „Није ка они цмољави и сипљајиви природњаци. Кад иде пандур за њим не знаш да л’ га тера или иде из почасти за њим.“
„А штета што није математичар ка онај лане“, дира Пера Пају, „па да ти заокупиш задатке, све неке масе како се деле међу три брата наследника, или задатке о банкроту и повериоцима“.
„Море, ником горе него мени ако ми остане на ручку“, вели у иронији Максим Максимлијић. „Чујем да је слаба стомака. Их, да ми је нешто да је ка онај лањски што је само винове сарме вадио четири пута о ручку код мене! Па да ти га нешто нанесе моја срећа у наше село пред ручано доба!… Био би вала на коњу па ако што нисам ни математичар, ни природњак, ни филолог!…“
„Сад шта је ту је! Помагаћемо се како знамо!“ заврши госпођица Симка баш у сам разлазак учитеља и учитељица.
*
Све што су за ово две-три недеље грозничава рада урадили оде бестрага као непотребно. И куд баш тај округ и срез да задеси то и баш њима да пасира то. Прво било званично јављено да им долази ревизор природњак, и шта је онда природније него да ударе само у природне науке. Читаве три недеље и пре и после подне само то су радили. Правили излете, довлачила деца пуне торбе каменица и травуљину неку, тражили тучкове и прашнике и гледали лукасте корене, јурили петлове и кокошке, изводили сивоњу и загледали га са сваке стране и описивали га – и сад таман утврдили то, а дође глас као из ведра неба гром да је учињена промена!… Онај природњак замолио министра да га у интересу науке пошљу у копаонички крај, јер сад, вели, тамо цвета неки крокус па, вели, неопходно је потребно да се он тамо нађе – (јер сва ће српска наука, вели, с правом тражити то од њега). И министар му учини по вољи и промени: место њега пошље филолога и тако сав дојакошњи труд до ђавола!
И сад пик Јово на ново! Ударили у подмет и прирок, у именице и заменице и у декламације „Цар Лазаре сједе на вечеру“ и ону другу „Варваринско поље притиснула војска“, а природне науке потурали сасвим и још да није оних за клање намењених и одређених кокошака и пилића ако дође ревизор – не би се природних наука ни сетили.
*
Стиже и ревизор и отпоче испити. Дође у село Чечвар Максиму Максимлијћу. Дочека га Максим и лепо и куражно. У граматику се није баш богзна како уздао, али се многоме надао од декламација, певања и ручка, ако га узмогне задржати код себе на ручак. А сем тога спремио је и неколико ретких нових речи из тога краја као: „претомац“, „трбуша“, „вршник“ (место турске речи сач) које ће овога као филолога извесно обрадовати. А купио је чак и фиде у вароши за тај дан а и рена је нашао некуд, тако да ће ручак бити потпуно варошки, и госп. Ревизор чисто неће моћи веровати својим очима да руча у селу од седамдесет и две пореске главе!! А већ је стигао глас како су неки прошли. Три учитеља и две учитељице добили двојке иако је ревизор био и весељак и нежењен! Зато није чудо што је имао зорта. Али се ипак тешио у стару срећу и у умешност своју, па да’ко прође добро!…
А сви су изгледи да ће добро проћи. Господин ревизор држи испит пре подне. Најпре у оближњем селу до десет пре подне, а после код њега. Неће све свршити пре подне, ручаће, наставиће после подне, а после ручка лако му је, на коњу је. Зна он доста ревизора, који су после ручка троми као змијски цар кад се наједе; завале се, зажмире, дремају и добују прстима само да растерају сан, да не лупе носом у онај сто, не питају ништа а учитељ онда ради шта хоће. И овај може ако је старе среће бити исти такав. Зар ће се он после подне млатити кад се добро наједе!
Дође и Максимов испит. Да не би понављао оно што је већ једаред стручно, научено и детаљно речено у извештај г. министру, казаћу само толико, да су главни предмети свршени пре подне, а лакши остали за после подне. Дође време ручку. Ревизор је хтео у оближњу механу, али му учитељ, никако није дао, позивао …..ства, склонио му и шешир – и ревизор је најзад морао попустити.
Ни ручак нећу опширно описивати, држећи се оног Доситијевог: да кад се једе треба ћутати, него ћу само споменути здравице. Било је и здравица. Прву је чашу дигао и наздравио сам Максим Максимилијћ. Уча је наздравио ревизору, честитао школи, учитељима и земљи која рађа такве синове и науци која је у њему добила достојног заменика Вуку и Даничићу, и благодарио г. министру што шаље такве људе. И ревизор је одговорио али некако кратко, сплетено, не овако вешто као учитељ ваљда зато што није говорник, што је ваљда јачи на перу него на језику. А наздравио је и одборник Вилиман. Здравица му је била подужа, али се из ње није могло ништа разумети, јер се састојала из многих заменица. Све су реченице почињале са односном заменицом као: „које смо ми не жалећи труда дигли школу; које је г. министар нама и хвала му учинио, и као ми имамо и учитеља и ревизора ка‘ мало које село и са више пореских глава“, и тако даље, али све тако да тога етнографа није још мајка родила који је то записао а још мање читатеља који …..
После ручка испит је настављен. Ишло је полако. Били су лакши предмети, песме и декламације које су учиниле своје на све присутне. Песме су разбиле сан дремљивим одборницима а декламације их развеселиле, а нарочито декламација „Чворак“ од Чика Јове Змаја саслушана је с највећом пажњом и допадањем. Кад је мали Кића председников декламовао:
„Имам дара
За пудара! –
Ал’ ме људи неће
Ту сам лоше среће!
Похвали га ћата општински Милисав и умеша се и он и рече:
„Ако бог да, бићеш, ти нешто више: писар ја л’ капетан!“
… А дете наставља декламацију:
„Скоро ћете бербу брати,
Би л’ и мене хтели звати,
Да би дошо врло радо.
Ево, реч би моју задо.
Да покажем све што знам.“
Тад се умеша председник Радисав и рече:
„Ка‘ и наш весели Вилиман у казаницу кад се пече ракија.“
А Кића завршује:
.....
„Јер ако ме не зовете
Доћи ћу и сам!“
Грохотом се насмеја председник Радисав и рече: „Пљунути наш Вилиман.“ А Вилман задовољан. „Алал ти качамак, учо!“, изјави допадање и зажали само што није школован и писмен, да научи те стихове.
(Свршиће се)