Дан: 13. јануар 1904.

Писмо једнога сеоског учитеља

Чланом 16. пројекта закона о народним школама одређено је, да у школску благајну поред осталих прихода улази „две трећине прихода од школске градине и школског винограда, који обрађује учитељ са ђацима.“ Ко познаје живот учитеља на селу, тај ће се и рукама и ногама крстити и чудити, коме паде та мисао на памет. За њих ми не бисмо ни писали ово, али ко не зна живот нашег учитеља у селу, као што га министар не зна, морамо да рекнемо неколико речи.

До сада, па и у време највећих реакција школско земљиште обрађивао је учитељ и користио се плодовима са тога земљишта за свој труд. До сада (па и у време највећих реакција) учитељи су обрађивали школске баште и тиме давали пример својим сељанима, а од министарства награђивани за тај рад новчаном наградом.

До сада (па и у време најцрњих реакција) учитељи су, на школском земљишту, поред својих школа подизали винограде и тиме упућивали и ученике и своју околину у томе послу, бивали награђивани за тај рад од министарства, а никоме не паде на ум, да су учитељи наполичари, да то није њихова земља коју обрађују но општинска, ми да су дужни дати општини две трећине од тога, да раде дакле „на трећу пару.“ Срећом, Државни Савет, који познаје живот наших школа, баш као и министар свео је то од 2/3, на половину и направио учитеље наполичарима. Благо вама српски учитељи!

И замислите ви сад овакву једну слику:

Засадио учитељ градину. Треба му за ручак мало лука, кромпира или зелени и пође да то из градине донесе. Али, тамо се испречио општински председник, или кмет, ћата или биров или ма који, кога „општина“ постави, да пази да учитељ не дигне берићет. И онај ти тек разглави вилице:

— Е, чекај учо, да ја узмем два пут толико колико ти (по министровом) или колико и ти (по саветском). Што је учитељ куповао семе, мучио се и радио, то ништа. „Општинска“ је земља.

Или друга једна слика:

Учитељ засадио и однеговао поред школе дивни виноград о свом трошку, о свом руху и круху, а тога има доста и у томе су наши вредни учитељи показали доста велика успеха, И замислите сад, виноград родио, дивно грожђе, а учитељ, не сме да откине грозд, пошто чува чувар кога општина поставља „да уча не поје грожђе.“

Има у пројекту и горих ствари и „Политика“ ће их радо доносити.

(Превод с енглеског)

Био сам тада још млад и јак. Срце ме је вукло ка непознатим земљама и људима; хтео сам да живим друкчије, но сви остали људи. Никога више нисам имао од рода, те сам могао да радим шта сам хтео; новаца само имао доста од наслеђа. У западном делу Америке били су тада велики немири; на све стране рат и буна. На више места у индијским провинцијама било је нађено злато, па су из свију делова света тамо јурили сви они, који код своје куће нису били задовољни са својом судбином. Цео олош људски ишао је такође тамо, надајући се, да ће се за један дан обогатити, нашавши какву повећу златну руду.

Тамо сам хтео да идем и ја, не зато што сам хтео злато да тражим, — био сам као што рекох, богат — већ сам знао, да су те експедиције склопчане с великим опасностима. Другога би то можда баш одвраћало; мене је привлачило, јер сам још као дете волео авантуре. У свима крајевима, где се налазило злата, владали су Индијанци, дивља, крвожедна племена, која су сваки упад белих људи сматрали, као повреду својих права. Борили су се увек храбро, не презајући од смрти; лукавији су били но најлукавији међу нама, издржљиви до крајности, страшни у освети. Тешко ономе, ко њима жив у руке падне! Боље да је трипут умро.

Све сам ја то знао, па сам ипак хтео тамо да идем. Нешто неодољиво вукло ме у те крајеве, што је било јаче од мене. Судбина, рећи ће можда који од мојих читалаца; ја мислим да је то била само моја луда глава.

Знајући какве ме опасности чекају, ја сам хтео добро да се опремим. Мој коњ Моро од праве лујизијанске расе био је брз као стрела, а издржљив као мазга. Ниједан индијански коњ не би се могао с њиме мерити. Осим тога купим један добар карабин, две пара пиштоља енглеске фабрикације, један велики шпански нож и све остало, што је потребно кад се у рат иде. Поведем и мог пса Алпа. Да сам добро учинио, што сам тако урадио, видеће моји читаоци у брзо.

Као пратиоца погодим једног Француза из Канаде, по имену Годеа, који је имао све особине, које се изискују за такву експедицију. Био је дрзак, безобразан, окретан, вешт, лукав, а при том веран и по мало лопов.

Добро опремљени дакле кренемо се нас двојица на запад. Тада још није било железнице у тим крајевима, те је путовање ваше било споро, али је у толико било интересантније. Ноћивали смо по шпанским кућама, где се врло весело живело. То су добри, гостољубиви људи. Раса им је измешана са Мексиканцима, али су ипак задржали све лепо особине шпанског народа. Жене су им лепе и примамљиве, лепших нигде на свету нема. И док сам ја седео с домаћином и осталим укућанима у гостинској соби, дотле је мој весели, безобразни Годе ашиковао доле међу слушкињама, Кад бисмо онда сутрадан зором рано седлали наше коње, често је кроз какав мали прозор вирила чупава, лепушкаста глава с ватреним очима, које су гледале за Годеом.

Тако стигосмо у Санта-Фе. То је последње насељено место у том крају; одатле настаје прерија, којом царују Индијанци, што значи, да и опасност ту почиње. Пре но што у њу уђемо, хтео сам да нам се коњи неколико дана одморе, те зато одседосмо у једној гостионици, за коју нам рекоше да је добра и сигурна.

Изишавши после ручка, мало да шетам, ишао сам безбрижно кроз непознате ми улице, када ме наједаред неко удари шаком по рамену.

— Сен-Врен, јеси ли ти то? узвикнух радосно, познавши једног мог пријатеља, кога већ више година не бејах видео и за кога сам мислио, да је на сасвим другом крају света.

— Ја, сам, наравно, одговори он.

Поздрависмо се срдачно, испричасмо један другом одакле долазимо и куда идемо. Ја тако дознах, да мој пријатељ иде са повећом четом оружаних пратилаца такође међу Индијанце, али не на исту страну као ја. И он одмара своје коње у Санта-Фе неколико, дана, те ћемо се за бар то време моћи заједно проводити

То наше провођење поче још истог вечера, на жалост не сасвим срећно по мене. Ево шта се десило:

Око осам сати пред вече дође Сен-Врен к мени у собу, па ме позва да идемо на један бал, где ће бити веселог друштва и лепих Шпањолкиња. Ја из почетка не хтедох ићи, изговарајући се, да за такве свечаности немам пристојног одела при себи, на што се добри Сен-Врен из свег грла насмеја.

— Ти, мислиш, рече ми он, да се овде иде на бал као у Њу-Јорку, у фраку и белим рукавицама? Баш си наиван! Те ти дрангулије овде нису ни најмање потребне.

(Наставиће се)

Скица

Поглавље 2

Дође време и да се да̂ оцена. Учитељ се већ осећа кад да је на коњу. Последња декламација била је сјајна. Још зује у ушима одборника оне последње речи „Јер ако ме не зовете — доћићу и сам.“ Ено Вилимана одборника, још се смеје, још никако да дође к себи, једнако брише рукавом сузе од силна смеха и честита председнику, хвали му синчића Кићу и вели: „Ја̂ сретан ли си, председниче. Имаш, а још не знаш шта имаш! А не ка’ ја кукавац и несретни отац! Како само сербез говори! А не ка’ оно моје магаре! Да му затражиш да ти каже „Во имја оца“, оно би побегло и скрило се у бурјан ка’ поплашено пиле“! Тако вели сити и напити и задовољни Вилиман и распитује се непрестано. Пита учитеља: је л’ дете то што је говорило само измислило и из своје главе извадило и тако сложило, или он, учитељ? Узрујан као сваки његовог положаја у таквој прилици, Максим и не обраћа пажњу на Вилимана него пуши нервозно и хода амо тамо и сваки час погледа у лице ревизорово, али и ако је учио Психологију и имао петицу из ње, — не може ипак ништа да прочита на том лицу!…

Ревизор свршио и записао оцену и дигао се од стола.

Приђоше и остали и испунише тачно све формалности.

Приђе на послетку и учатељ и погледа у записник. Трже се и устукну само. Затим извади табакеру и стаде завијати цигару и ако је имао тек запаљену у устима.

Настаде мала пауза.

— Па… ја… овај… поче учитељ — ја мислим да је мој рад заслужио ваљаде мало бољу оцену од „двојке“?!

— Оцена је према успеху! одговори ревизор.

— А ја мислим…

— То ви тако мислите а је опет мислим овако …

— Молим вас мене су оцењивали толики њи пре вас… Све стручни педагози… Хербартовци све… па овога чуда није било!…

— Тхе! Оно су биле оцене за оне успехе, а ова сад за овај успех, или боље рећи неуспех.

— Молим вас, господине професоре — или супленте, (шта ли сте!) — поправите ви ово!! рече мало вишим и мало претећим гласом.

— А не! Не поправљам!

— Ја ћу тражити „суперревизију“!

— То је ваша ствар… а ја што једном запишем то је записано.

— Добро добро! прети учитељ. Ја само кажем, да вам после не буде, почем, криво што!…

— Шта, ви претите?…

— Не претим, него само кажем вам да знате! А знамо ми и ђе су и редакције, а и писмени смо малчице, па они погани и несретни дописи и она припослана — ђе ударе мелем не требује! Па… бели понећемо се мало… то јест, Пропарандија и Велака школа! „Што узмогнем, чућете хоћу ли.“

— Молим, молим нећу ни ја седети скрштених руку. Понећемо се.

— Е ми ћемо учинити један апел на јавно мнење, и онда „коме прсне чело куку њему!“

— Слободно, извол’те. Ако можете!

— А кадри смо стићи и утећи — и на страшну мјесту постојати. Јест, господине, и ако смо овде на селу, ипак не пасемо траву. А то ћемо и доказати непобитним доказима! Биће оно што наш народни гуслар вели: „Бе аферим од Добуја Мујо — И ми коња за трку имамо!“

— Молим, молим! одговора му ревизор. Мене нећете сломити.

— А вала ни ти мене! „Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га ал’ зубе поломи“… одговара јетко учитељ: „Ти си хајдук робља везанога — Ја сам хајдук те гоним, хајдуке; гласнија је моја хајдучија.“

— Молим, сад нек је доста. Ја више ништа немам с вама. Прекиде га ревизор.

— Ал’ ја имам с вама.

— Па извол’те! Ено вам нови̂на̂!…

— Јок новине, далеко су новине, него овде, овде! Оћу: Трак чаша, трак пара!

— А шта то! запита и застаде ревизор.

— А ко ће мени платити онај ручак?! испрси се Максим Максимлијћ. Зар је мало мени овога мога бедног учитељског стања него још и дијурнаше џабе да раним?!

(Свршиће се)

Словенофилски орган „Славянскій Векъ“, који излази у Бечу под редакторством г. Вергуна, у 72. броју од децембра донео је чланак под насловом „Словенски преглед за 1903 год.“, где се износи улога Аустрије у судбини словенских народа за минулу годину и резултат великог македонског устанка.

У битољском вијалету сагорело је 172 села, разрушено 11,906 домова, остало без нигде ичега 71.972 човека. Према процени г. Р. Г. Пржеваљског, Пољака-добровољца и дописника „Словенског Века,“ у окрузима Косовском, Разлошком и Охридском спаљено је преко 300 села, око 100.000 људи побегло је у Бугарску, и до 40.000 пало за време устанка. „Ако се узме у обзир факат, да све хришћанско становништво у три македонска вилајета, по рачуну Василија Кончева износи 1,200.000, онда ће се доћи до страховитог закључка, да је у Македонији прошле године изгинула шестина тамошњих Словена. Њиве њихове и села — насељавају већ Арнаути па чак и Турци из Мале Азије, а и немачки је посланик у Цариграду маршал фон Бибершајн, као што се чује, ступио у преговоре са Високом Портом о куповини земље за немачке колонисте: У опште, цео чланак овај наперен је против Аустро-Угарске. Свуда, у свакој словенској држави и провинцији констатују се зле намере Аустрије, намере, да се угушује Словенство. Тако у Македонији (Стара се Србија нигде не спомиње!) утицај Аустро-Угарске далеко је већи од утицаја Русије, а то је зло за Словенство. „Духовне убице руских мученика Шчербине и Ростковског, њихове другове и Јуде — издајице, аустро-угарске конзуле Пара и Краља — позива Султан у Цариград и награђује их…““

У колико је Русија у већем пријатељству с Аустро-Угарском, у толико више пате Словени како у Аустрији, тако и у самој Русији. То доказује историја. Бечки конгрес и Метерних узрок су, што Русија није добила, већ готов, устав за владе Александра Првог. За спасавање престола хабзбуршког, Русија добија пораз на Криму. Трошком аустриског диспозициог фонда штампају се у Галицији прокламације и растурају по малоруским губернијама у Русији и на тај начин изазива неред у земљи. Аустрија потпомаже јеврејску штампу у својој земљи и на тај начин чини, да се појача мржња међу Руса и руских Јевреја (има их у Русији и краљевини Пољској до 5 мил.). (Све ово ради Аустро-Угарска у намери, да ослаби државу руску и да јој умањи углед у Европи.

У Бугарској политика немешања довела је дотле, да се одмах по закључењу зајма помоћу Русије, и одмах после свечаности на Шипки, зацарио режим Стамбуловиста Петкова и ген. Раче Петрова, који је недавно добио од аустриског цара портрет са својеручним потписом царевим, и изјавио, у случају онога му urbi et orbi, да сматра за највећу срећу повести бугарске пукове противу „северних варвара“.

„У Србији је извршен чин који на границама њеним није наишао свугде на одобравање. У толико је пре требало оставити тамошњега рускога посланика, а не у то важно време по српски народ отежавати му и тиме посао око сређивања унутрашњег стања.“

НОВИНАРСКЕ ВЕСТИ

Син чувеног Суворина, редактора „Новога Времена“, основао је засебан лист, чија је основна мисао уједињење свију Словена под егидом Русије. Лист се зове „Русија“ а излази у Петрограду. Суворин отац не одобрава ни покретање тога листа ни његов правац, и чак га у полемици не назива листом својега сина. Објаве о њему не штампа у своме листу.

НОВИНАРСКЕ ВЕСТИ

За појимање новинарске дужности, како је узимају званични кругови у Русији, нека послужи кобан догађај са „Руском Земљом“, који је први пут угледао света у Петрограду. Овај лист истакао је у своме програму ово:

Старање друштва и владе мора се управљати:

1. на стварно и темељио образовање народа;
2. на стварање закона, којима се народу даје самоуправа, независност од штетних и опасних полициских и других самовоља, који закони морају бити тачни и јасни;
3. на енергично побољшање економног народног стања.

Ето програма „Руске Земље“ и она га ће се савесно држати!

По себи се разуме, да се ово није допало ни министру унутрашњих, ни министру правде, ни министру просвете, ни оберпрокурору светога синода Побједонослову, те је овај грешни лист забрањен. Један од уредника овога листа био је знаменити руски хемичар Менделејев.