Дан: 14. јануар 1904.

„Све ће опет добро бити“

Самоуправа је пре неки дан донела, да је руски цар, приликом пријема страних представника, особито одликовао нашег отправника послова задржавши се подуже с њиме у разговору и рекавши му при крају, „да ће опет све добро бити“. Шта ће то бити добро? Зашто нам, Самоуправа то не каже?

Ми ћемо, ево, да кажемо, како је ствар текла. Говор је био о Маћедонији и о смрти митрополита Фирмилијана. Кад је на питање царево г. Спалајковић, наш отправник послова рекао, да се ми надамо, да ће скопску митрополитску столицу опет заузети Србин, руски цар је онда одговорио: „Да, опет ће све добро бити.“

Пореза на вино и ракију

Влада је свршила пројект закона о измени и допуни закона о државној трошарини, по коме се оптерећује државном трошарином вино и ракија. Тај пројект биће данас или сутра поднесен народној скупштини. Од ове реформе добила би држава како изгледа један вишак у приходу од близу 3 милијона динара.

Тесла, Пупин и Чокор

На синоћњој одборској седници конгреса српских лекара и природњака решено је једногласно, да се на конгрес позову од стране одбора нарочитим писмом генијални и славни српски научници Никола Тесла, Михајло Пупин из Америке и велики научник и професор на Бечком универзитету Србин Јован Чокор. Радујемо се овој лепој одлуци одборској, а још ћемо се више обрадовати вести, ако се наши славни српски научници могадну одазвати овоме позиву те конгрес својим присуством увеличају. Како чланови конгреса, тако и сво грађанство наше знаће их достојно дочекати.

Г. Љуба Новаковић отпуштен

Новопостављени начелник шумарског одељења г. Љ. Новаковић отпуштен је из државне службе. О томе отпуштању курсирају ове верзије; једни кажу, да је само због тога и био постављен за начелника шумарског одељења, да би могао бити отпуштен, јер се министри на расположењу не могу отпуштати, а други мисле, да је његово постављење наишло на сувише велики отпор у радикалној странци, та га се влада морала што пре курталисати.

Хапшење Веље Тодоровића и Милоша Петронијевића

Јутрос рано пронели су се гласови по граду, да су ухапшени г. Веља Тодоровић, бивши министар унутрашњих дела и г. Милош Петронијевић, бивши секретар краља Александра. Хапшењу је требало да буде повод злоупотреба новца од државног имања „Негоја“.

Да бисмо знали право стање ствари, послали смо једног свог сарадника господину Љуби Живковићу, који заступа државне интересе по тој ствари.

Захваљујући услужности и љубазности г. Живковића, дознали смо ово:

Господин Велимир Тодоровић наплатио је од тога државног добра 58.000 динара, а г. Милош Петронијевић, нешто мало мање. Господин министар председник оставио је два дана рока господи, да оправдају узимање тога новца, или да га надокнаде.

Демонстрација

Известили смо се да су апсолутно неистинити пронесени гласови о некој демонстрацији приликом пуштања оних официра нишке афере, који су осуђени на четири месеца затвора па им сад истекао рок.

Закон о штампи

Јуче је обнародован у званичним новинама закон о штампи онако како је усвојен од Народне Скупштине.

Парастос митрополиту Фирмилијану

У четвртак, 15. јануара у 10 часова пре подне, даваће се четрдесетодневни помен покојном скопском митрополиту Фирмилијану.

Чиновничка Задруга

Неки пријатељи жале нам се на непредусретљивост Чиновничке Задруге. Ми молимо управу Задруге да нам каже има ли стварних основа овим жалбама, а ако их има, какве је побуде руководе да тако ради.

Приход са забаве

На забави, коју је Женско Друштво приредило 10. ов. м. у сали код „Коларца“, пало је на каси свега 2208 динара.

Бабићева представа

Г. Ђорђе Бабић српски комичар, после дужег боловања, оздравио је и приређује данас једну занимљиву представу у сали код „Такова“. Програм ће се објавити плакатима.

Напротив, ако мислиш да се добро проведеш и опет кући дођеш, а ти прегледај најпре оба твоја револвера, јесу ли у исправном стању. Они ти могу бити много потребнији, но фрак и лаковане ципеле.

у сам се мало чудио свему томе, али учиних како ми је он рекао, те мало после тога уђох са Сен-Вреном заједно на тај чудноват бал, оружан од главе до пете као да идем у битку, а не на игранку.

И добро је било што сам тако учинио. Цео присутни свет био је исто тако одевен и оружан, као и ја. Нико није скидао шешира с главе, свакоме вири иза паса цев од револвера или нож, или обоје заједно. Жене су било одиста лепе, као што ми је Сен-Врен у напред рекао. Велике, црне ватрене очи; бујна коса, бледа кожа и стас витак и гибак. Па ипак међу свима присутнима највише је моју пажњу привлачила једна особа, која није била ни лепа ни млада, па чак ни женског рода. То је био један висок, крупан човек џиновског изгледа, дуге браде и сурова натмурена погледа. Седео је мирно у у једном ћошку, никога не гледајући, ма да је изгледало, да свакога познаје. Ипак, над га човек дуже посматра, морао је да нађе, да му на тврдом лицу има нечега примамљивог. Биће да су то биле очи његове, које су по каткад имале сасвим благ, готово нежан израз.

— Ко је онај човек? запитах Сен-Врена најпосле.

— Боље не питај, у толико ћеш онда мирније ноћас спавати, одговори ми он.

Али кад ја стадох наваљивати, он ми исприча укратко историју тога човека. Пре петнаест година упали су му једног дана Индијанци у кућу док је он био ни путу, и побили сву чељад. Жена и млађа му кћи спасле су се као каквим чудом, а старију му девојчицу одвели у ропство. Од тога доба, тај човек није више био човек, но права звер. Народно је веровање да је он више Индијанаца од тада побио, но што има зрна прашине у пустињи. Најужасније ствари причале су се о њему и сваки га се бојао. Али ћери ипак није нашао мада је још непрестано тражи. Његово име, Сеген, било је ужас по све Индијанце.

Док ми је мој пријатељ још то причао, настаде у другом делу сале некаква гужва. Ја из почетка и не обраћах пажњу на то док не видох, да су се два Мексиканца потукла. Из тога се изроди општа битка, ма да ја нисам разумевао зашто и како. Доста то да се дампе наједан мах погасите, револвери почеше да раде, соба со испуни димом и дреком, као да смо сви у паклу. Од једном осетих како ме неко у мраку шчепа за врат, а у исто време ножем удари у десно раме. Без оклевања ја тргох свој нож и замахнувши страшно, ударих некога у груди. Тако ми се бар учини, јер се после нисам могао тачно да сетим како је све било. Неколицина њих навали тада на мене, бранио сам се колико сам могао, али ми свест поче лагано да мркне, раме ме је страшно болело, те се скљоках на под…

Кад сам се опет пробудио, нађох се у једној мени непознатој соби. Поред мог кревета седела је једна старији женска седе косе и тужна лица и једна сасвим млада девојка, лепа као пролећни цвет. Испричаше ми, на моје питање, шта је све са мном било. Рањен сам био у оној гужви тако опасно, да сам пуне три недеље био у несвестици! Сен-Врен је морао са својим друштвом да отпутује, а мене је оставио код њих на нези. Мој слуга коњ и пас такође су још ту били. Кроз неколико месеци ћу се веле, сасвим опоравити и моћи излазити; дотле ће оне да ми праве друштво.

Још првог дана дознадох из разговора да су њих две жена и кћи оног страшног Сегена. То ме непријатно дирну, али гледајући лице Зое (тако се зове кћи) лако сам на то заборавио.

Гледајући њу, лако сам заборавио и све друго на свету, све моје планове и жеље. Недељу дана доцније био сам већ тако заљубљен, као нико на свету, а две недеље доцније, знао сам да и лепа Зоа мене воли. Она ме је неговала својом љубављу, тако да су ми дани неосетно пролазили; ја бих најрадије био пристао, да вечито тако будем болестан. То су извесно били најлепши дани мога живота.

Једног дана, када сам опет био већ сасвим оздравио, отворише се нагло врата на соби, у којој сам са̂м седео и Сеген стаде преда ме. Пруживши ми руку и без икаква увода рече ми ово:

– Ја знам да ви волите моју кћер, а она ми је и сама мало час признала, да и она вас воли. Ја немам ништа против тога да вам она постане жена. Кад човек има женску децу, мора увек да буде спреман на то, да му је једног дана стран човек одведе. Али ја вам могу моју кћер дати само под једним условом. Чујте ме добро и размислите се, пре но што ми одговорите.

(Наставиће се)

Скица

— Па молим вас, плану ревизор, зар нисам хтео деци да поклон учиним, а ви ми не дадосте…

— …Па — наставља учитељ и не слушајући онога — ово није гробље, а данас нису задушнице, — па за бабину душу раним и појим људе из бела света!!…

— Не вређајте, а изјашњавајте се јасније. Молим, дакле, шта хоћете?

— Хоћу да ми се плати ручак! Ја̏како! Није ово алајбегова слама!… Иначе не дам куфер. Код мене нема вересије!

— Врло добро! Да платим! Кол’ко дакле да платим?

— За све да платите! И за вас и за одборнике.

— Добро, за све, дакле колико!

— Чућете већ.

— Молим, молим! вели ревизор и вади новчаник. Кажите колико имам да платим?

— Чућете. А кад ми платите добићете ваш куфер! рече учитељ и оде жени да се, како рече, с њом разговори.

⁂

Док је пандур опремао коња свога и госп. ревизоровог, прође у тај пар туда и капетан и чу од пандура шта је и како је. И за чудо једно, место да је плануо, капетан је био задовољан и само трљао руке. Госп. ревизор му
се извињава; вели, да му је то јако непријатно, да је он хтео у механу а
учитељ му није дао; да је хтео да дарује учитељеву децу и па и то му домаћин није допустио, — а сад гле шта чини!

— Ништа, господине ! Ништа нека вас не секира то, умирује га капетан онако с коња. Платите…

— Ама да платим… с драге воље да…

— Платите, али: иштите рачун! рече капетан и ободе коња.

Ревизор је послушао капетана и потражио рачун. А учитељ као вели, кад ћемо да се шалимо а оно да се бар добро нашалимо. Написа му један дугачак папрен рачун, назначивши до ситница шта је све било и пошто је шта коштало, не заборавивши ни рен да наплати, и све то својеручно, са грдном манупропријом, потписао. — Ревизор платио, добио рачун и куфер. Рачун метнуо у шпаг, куфер на пандурова коња па без збогом остај кренуше се и ревизор и његов пандур.

— Па изволте и други пут! викну за њиме учитељ трљајући задовољно руке при помисли да је ревизор платио рен како га ни у сред Гранд-Хотела, у Београду не би платио!… Овако ја умем…

Поглавље 3

Као свако задовољство на овом свету тако и задовољство нашега учитеља није било дуга века. Одмах сутра дан доби позив од капетана да с места дође у среску канцеларију.

Учитељ се кренуо одмах. Казао жени шта да ради. Ако се не врати нека му за сваки случај пошље повише дувана и Пелагићевог „Народног Учитеља.“ — Иде учитеља уз пут мисли и размишља у себи ; зашто ли га то зове капетан? Ако га зове за овај последњи допис под потписом „Небојша“ — лако ће за то! Удариће у стари инћар. Казаће да га он није писао, нити пак на кога сумња. А ако је госп. капетану баш тако јако призортило, да зна ко је допис писао, нека се сам распита у редакцији листа. А баш ако капетан и потера са трагањем, наићиће већ на онога који ће признати да је он писац тога дописа, а то је Крсман — који је одслужио војску и у војсци докусурао писменост — и с којим капетан по новом уставу просто не зна шта ће и како ће! Не може му баш ништа! Јер да га казни новчано не може, јер нема пас за шта да га ухвати, а да га опет осуди на апс,то је Крсману одлежати таман к’а чашу препеченице попити. У осталом, тешио се учитељ, „много прошло, мало остало.“ Чим дођу његови, иде он у капетане, па га нико неће зивкати и сецати, него ће! он друге да зивка и сеца — ако Бог да!

— Како си ти механџијо? ослови га капетан кад је стигао и ушао у канцеларију.

Максим се, до душе, и надао да ће га капетан запитати и ословити тако некако заједљиво, — али је очекивао да ће га запитати: „Како си ‘публицисто’,“ или „журналисто“ или „борче;“ или бар како си „непомирљиви“ или „слободоумни,“ као што га до сад задевао, али кад га запита овако: „Како си ти механџијо?“ — то није разумео и за то је ћутао.

— Шта радиш ти то, море, ти хотелијеру и костгеберу? Запита га опет капетан.

Учитељ мало протрепта очима. Као слути помало куд капетан циља, али ипак ћути.

— А кад ти то и од којег министра доби мејанско право?

— Не разумем, госп. начелниче!… Молио бих вас, да се јасније изразите…

— А, не разумеш? Хоћеш мало јасније, је ли? Е ево да чујеш и мало јасније, вели капетан и стаде тражити по столу. А је си ли писмен?

Учитељ га само презриво погледа.

— А, опрости! вели капетан. Научио, знаш, онако шаблонски… Како да ниси писмен кад шаљеш онаке жестоке дописе!… „Небојша“ па неписмен! Таман посла.

— Нисам ја „Небојша“!

— Ама и ја велим. Ти да си писао, а ти би се и потписао с потпуним именом и презименом. Ти си независан човек, гостионичар, кога имаш ти да са бојиш!? А, ево! рече капетан и пружи му. Кад си писмен ево читај сам; ев’ ово одавде довде! рече капетан и обележи му ноктом.

Учитељ се наже, зажмири мало и погледа у параграф. Прелете га очима и застаде.

— Па шта… овај… зашто… замуца учитељ.

— Читај, читај!

Шта ће Максимлијћ него се накашље и поче да чита следеће:

„Да се на основу расписа Г. М. У. Д. од 11 јан. 1867. о бесправном упражњавању метанске и кафанске радње у вези са § 4а полиц. ур. осуди на 150 динара новчане казне, коју, ако због убожства не би могао наложити да му се та казна по § 26. пол. ур. замени затвором, рачунајући пет динара у један дан затвора.“

— Е, је ли ти јасно бар сад?

— Јок господин капетане! рече узнемирни Максимлијћ.

— Е, голубе мој, ако ти и наштампан закон није јасан а кандидовао би се био за посланика, (за законодавца болан, брајко!) — онда је то доста жалосно !

— Незнам шта хоћете да кажете! врда учитељ.

— Полако де, сад ћеш знати! рече капетан и разви и показа му онај рачун. Какав је ово кафански рачун, за кога је, и ко је овде потписан? А? Ово је кафански рачун, за госп. ревизора, а ово твој потпис… Па још није снабдевен прописном таксеном марком! И ту си очепио закон. Је ли ово рачун?

— Па… замуцкује учитељ… па… рачун је…

— Твој рачун?

— Мој рачун!

— А смеш ли механисати као чиновник?

— Ја нисам чиновник, ја сам учитељ.

— Ниси чиновник, али ниси ни механџија ни ашчија! Је си ли пријавио пореском оделењу приход од механске радње? Ниси. Прикрио си. И ту си очепио закон!…

— Нисам знао.

— „Незнање закона не извињава никог,“ вели законодавац. Е за то има да платиш казну.

— Ама па моја кућа није гробље о задушницама, брани се учитељ, па да…

— Ама ни школска зграда није цинцарска механа! пресече га капетан. Него ћеш ти, голубе мој, ово лепо платити или одлежати апсу ако немаш пара! А таман ти згодно долази! Ферије су, науке неће трпети никаква уштрба од твога апса. А заштедићеш лепо сто педесет динара, па кад изађеш из апса можеш лепо у коју је л’ нашу је л’ инострану бању отићи, да видиш света и да се усавршиш у ком страном језику а све за те уштеђене паре. Дакле, бирај: сто педесет динара, — или тридесет дана апсе. Бирај, аго, које ти је драго! Иначе ја морам да поступим по закону. Шаљем одмах овај рачун у Београд а ово ће ти натоварити три министра на врат: Министра просвете због двојке, министра унутрашњих дела због механисања, и министра финансије због неприлепљене прописне таксене марке. Три министра, болан брајко, а мука је и с једним кад ти се попне на врат! Но да платиш ти!

— Пааа, почеша се учитељ иза врата, драге воље кад се мора. Ама да л’ би могао то онако да исплаћујем на ра́те… нако да и не осетим… То јест, осетићу — поправља се учитељ — него… ’нако, велим, да што мање осетим!…

— Е не може, голубе! Него још данас, све да платиш!

— Па да платим све! утањи гласом учитељ. Ама то је баш ’нако смеје се учитељ. „Дим у дим“ што кажу!

— Е, тако те хоћу! вели капетан смешећи се. Ово ваља! рече и потапка га по рамену. Ово је оно што ’но кажу: Боље се с јунаком бити него с рђом целивати… Дим у дим!…

(Крај)

Скоро је изашао декрет којим се доминиканац Нозаледа, бивши манилски митрополит, поставља за епископа у Валенцији. Овај је акт изазвао силан антиклерикалан покрет који се у целој Шпанији шири с необичном енергијом. Чак и само уверавање да ће Нозаледа, по савету владе и Ватикана, дати оставку није било довољно да умири духове, и манифестације се настављају по свима великим градовима о таквом жестином да се влада боји побуне. Разуме се да су се антидинастичке странке, републиканци и социјалисти, ухватили за ово питање и умели су га тако вешто експлоатисати да је цела прошла недеља била недеља необично велике републиканске пропаганде.

Факт је да је моћ антиклерикализма неоспорна у једној земљи где један прост декрет, којим се поставља један епископ, може да изазове једну такву буру, и садашњи догађаји доказују да ако се сви елементи левице буду хтели сложити, ако се буде могао постићи споразум између либерала, радикала и републиканаца, онда ће се у Шпанији наскоро савладати реакција и двор, који је савршено под утицајем калуђера, биће принуђен да води рачуна о народним жељама. Несрећа је само што сви ови демократски елементи немају добре организације, и чим прође овај тренутак узбуђења, одмах ће поново избити на површину чисто личне задевице и тако ће се опет истаћи једна неодољива препрека свакој слободоумној акцији која је још једини спас овој несрећној земљи.

У Сједињеним Државама већ се живо опажа да се приближује нов избор председника. Демократски кандидат, Бријан, који је већ двапут пропао на изборима, вратио се са свога дугога путовања, и можда ће опет истаћи своју кандидацију. Он је већ публиковао свој манифест у коме, између осталог, вели да демократска странка треба поново да прихвати свој стари програм: слободно ковање сребрнога новца, антиимпериализам итд.

Ништа не би могло у овом тренутку више да компромитује изгледе демократа нити боље да подржава Рузвелтову кандидацију него враћање на ове новчане теорије. Исход изборне кампање већ би се могао предвидети кад не би било и конзервативнога кандидата. На ову евентуалност, међутим, треба рачунати стога што се очекује расцеп у обема странкама. Доиста, има републиканаца који су узнемирени Рузвелтовим империјалистичким тенденцијама и његовим намерама противу трустова; с друге стране, опет, има демократа, Кливлендова фракција, који су противници Бријанових доктрина. Хоће ли Рузвелт бити изабран за председника много зависи од тога да ли ће сенатор државе Охија, Хана, истаћи своју кандидацију, коју подржавају амерички милијардери и који, у крајњој анализи, и одлучују изборну борбу у Америци.

У аустријским делегацијама говорио је ономадне заједнички министар финасија и земаљски управник Босне и Херцеговине, барон Буријан, о економним приликама и политичком стању ове потлачене српске области. У првоме делу свога говора узнео је „колосалне“ заслуге Венијамина Калаја за тамошње хришћане. О Србима Буријан није ни говорио. Из целога његовог говора видело се, да се Буријан бојао од српскога имена као од куге. Затим је, прелазећи на религиозне прилике, изјавио, да је заслуга Аустро-Угарске, што је принцип о верској толеранцији ухватио дубоки корен у Босни. После овог констатовања, које пре личи на какву досетку Мефистову, Буријан се „обрадовао“, што су се српски црквени поглавари у Босни споразумели са народним првацима. „Влада је“, вели он, „од увек тежила, да праведно реши то питање, само није трпила, да автономна верска организација захвати у сверу владине власти. Народни прваци су се у последње доба споразумели о митрополитима, па се на послетку постигао и с владом споразум у погледу начела будућег организационог статута“. Али 6е „влада ограничила на оцену поднетог јој нацрта, у колико је то потребно било са државног гледишта. Како се сада постигао потпун споразум о начелима организације, мора се текст статута, што ће се тек саставити, најпре поднети на одобрење васељенском патријарху у Цариграду.“ По себи се разуме, да ће се Аустро-Угарска, која је измишљала све могуће начине, да заустави национални покрет у Босни и Херцеговини постарати, да између цара и патријарха постави све веће препреке, како би се питање о српској црквеној автономији што позније решило, јер „ће статут тек тада санкционисати Њ. Апостолско Величанство, када га васељенски патријарх одобри.“ По овоме статуту увешће се црквена управа са три ступња: црквене општине, дијецезе, синод и томе подобне централне управе. Бир ће се укинути, а на његово место доћи ће нарочити прирез за свештенике.

О новој је години опет одликован од цара прокурор Св. Синода К. П. Побједоносцев. Цар му је послао врло љубазно писмо у којем му се признају неоцењиве заслуге за његово старање око православне вере. Средства којима се служи Побједоносцев цару су по вољи, и показују са колико дара̂ и доследности иде прокурор своме циљу. Цар жели да му јавно искаже своју захвалност тиме што га награђује орденом Св. Андрије у брилијантима. Познато је да је Побједоносцев један од најпрепреденијих Руских реакционара, и он сам то не крије. Али га за то и највише мрзе, те увек страхује за свој живот.

Д-р Кербер је за ноћ постао славан човек. Ко би се данас усудио да посумња у то, да је његова четворогодишња влада узор праведне и паметне политике, тај би био заглушен звучним часовима громких труба немачко штампе. Како је лако доћи у Аустрији до славе.

Чешки су аграрни посланици послали у име својих гласача 19 телеграфских молби влади да повиси државну помоћ крајевима пострадалим ове године и да сазове привредну скупштину. Кербер је одговорио посл. Прашку не као државник, већ као аустријски зеленаш: помоћи недам докле год не престанете са опструкцијом у парламенту! Скупштину нећу сазвати докле год ми не зајемчите његов рад! Аграрни су посланици могли знати да од ове владе другога одговора неће добити. И на једно и на друго имају посланици право, а то им налаже и дужност према бирачима. Али како су изврнути појмови у аустријској држави!

од Д-ра Морица Бенедикта

У бечком часопису „Wiener Medicinische Presse“ од подужег времена излазе отворена писма тамошњег универзитетског професора, Д-ра Морица Бенедикта, упућена на аустриског министра просвете. У једноме од ових писама расправља овај аустриски професор ствари које се тичу и наших сународника у земљама хабзбуршке круне.

Питање о народним универзитетима у Аустрији, вели Бенедикт, све више и више избија на површину. Оно доводи у забуну све непристрасне познаваоце ствари. Они, који их траже, донекле су и свесни, да нису баш најпаметнији, а исто тако и они, који их одбијају. Један универзитет захтева духовни и новчани капитал, који често једва ако прибави какав велики културни народ, који плива у изобиљу, капитал, који се само у току времена може стећи. Који зна мизерије буџаклиских универзитета у Италији и Француској, томе ни на крај памети неће бити, да такве универзитете оснива у Аустрији. А ко опет зна, какве су тешкоће настале, када су се први аустриски универзитети и остале велике школе снабдевале потребним персоналом, тај неће ни посумњати у тешкоће приликом попуњавања катедара сасвим нових великих школа, у којима ће се предавати на језицима, који тек ако су са научно развили.

Он је присталица народних универзитета, јер по њему, права духовна слобода једнога научника почиње тек тада, када он мисли на свом матерњом језику, испитује и предаје, и сваки народни универзитет придобиће читаве милијоне људи за културу. Зато мисли, да је дужност бечке владе била, да потпомаже свим силама подизање италијанског универзитета у Инсбруку. Исто тако треба основати други чешки универзитет у Моравској. То право спорити Чесима значи, бити пристрасан и тесногруд; не треба заборавити да у погледу на број основних и гимназиских школа Чеси данас боље стоје од свију осталих европских народа. Али и Чеси греше што траже и сувише наједаред. Нека се из почетка задовоље само историјско-филолошким факултетом, на којем би могли да негују свој језик, литературу, историју и уметност, јер да се у једном младом народу подигне духовни ниво, ти су предмети најпотребнији.

Али од много је веће важности, вели даље Бенедикт, но што је чешка велика школа, оснивање малоруске велике школе. Ко зна значај загребачког универзитета, тај неће и за тренутак посумњати потребу једне такве институције, која би још тешње везала једно племе од својих 15 милијона душа са Аустријом. Шта би данас било од Аустрије, да није у Загребу створила центар за Југословене, већ да су ови обратили очи своје ка Београду? Али кад видим, наставља Бенедикт, како се Пољаци противе културним тежњама Малоруса, тада ми и нехотице пада на памет рефрен јакобинаца, који су вешали аристократе о латерне, кличући: „Они нису ништа научили и нису ништа заборавили.“ Сваки иоле увиђавни Пољак мораће увидети, да ће Пољска моћи да ускрсне као културна држава једино, ако осигура братски савез са Малорусима. Али, када Пољаци не дају овима ни једну нову гимназију, то човек мора да посумња у памет оних, који воде и који се дају водити. Пољак, који баца семе раздора међу своје и међу Малорусе, јесте издајник свога народа.

У своје време, смејали су се Стадијону, када је пронашао „Малорусе.“ Али данас владини кругови не смеју да губе из вида услуге, које им је овај државник учинио. Малоруси морају побити свој духовни центар, свој универзитет.

Говори се чак и о словачком универзитету. Словеначки прваци греше, што хоће своје наречје да подигну на ступањ научног језика. Паметније би било, вели Бенедикт, да приме српски језик и да литерарно негују свој словеначки дијалект само као језик за говор. Та нема ни педесет година, од како се међу њима пробудила народна свест, те су постали неки политички чинилац, а још приликом прославе стогодишњице Шилерова рођења у Љубљани одушевљавали су се будуће вође словеначких народних странака за овог великог немачког песника.

Напослетку вели Бенедикт, да би за Словенце у Цизлитанији била права благодет, кад би се оним Словенцима, који студирају у Загребу, приликом државних испита, чиниле олакшице. Ето, у томе правцу треба да делају словеначки политичари.