У аустријским делегацијама говорио је ономадне заједнички министар финасија и земаљски управник Босне и Херцеговине, барон Буријан, о економним приликама и политичком стању ове потлачене српске области. У првоме делу свога говора узнео је „колосалне“ заслуге Венијамина Калаја за тамошње хришћане. О Србима Буријан није ни говорио. Из целога његовог говора видело се, да се Буријан бојао од српскога имена као од куге. Затим је, прелазећи на религиозне прилике, изјавио, да је заслуга Аустро-Угарске, што је принцип о верској толеранцији ухватио дубоки корен у Босни. После овог констатовања, које пре личи на какву досетку Мефистову, Буријан се „обрадовао“, што су се српски црквени поглавари у Босни споразумели са народним првацима. „Влада је“, вели он, „од увек тежила, да праведно реши то питање, само није трпила, да автономна верска организација захвати у сверу владине власти. Народни прваци су се у последње доба споразумели о митрополитима, па се на послетку постигао и с владом споразум у погледу начела будућег организационог статута“. Али 6е „влада ограничила на оцену поднетог јој нацрта, у колико је то потребно било са државног гледишта. Како се сада постигао потпун споразум о начелима организације, мора се текст статута, што ће се тек саставити, најпре поднети на одобрење васељенском патријарху у Цариграду.“ По себи се разуме, да ће се Аустро-Угарска, која је измишљала све могуће начине, да заустави национални покрет у Босни и Херцеговини постарати, да између цара и патријарха постави све веће препреке, како би се питање о српској црквеној автономији што позније решило, јер „ће статут тек тада санкционисати Њ. Апостолско Величанство, када га васељенски патријарх одобри.“ По овоме статуту увешће се црквена управа са три ступња: црквене општине, дијецезе, синод и томе подобне централне управе. Бир ће се укинути, а на његово место доћи ће нарочити прирез за свештенике.