— Па молим вас, плану ревизор, зар нисам хтео деци да поклон учиним, а ви ми не дадосте…
— …Па — наставља учитељ и не слушајући онога — ово није гробље, а данас нису задушнице, — па за бабину душу раним и појим људе из бела света!!…
— Не вређајте, а изјашњавајте се јасније. Молим, дакле, шта хоћете?
— Хоћу да ми се плати ручак! Ја̏како! Није ово алајбегова слама!… Иначе не дам куфер. Код мене нема вересије!
— Врло добро! Да платим! Кол’ко дакле да платим?
— За све да платите! И за вас и за одборнике.
— Добро, за све, дакле колико!
— Чућете већ.
— Молим, молим! вели ревизор и вади новчаник. Кажите колико имам да платим?
— Чућете. А кад ми платите добићете ваш куфер! рече учитељ и оде жени да се, како рече, с њом разговори.
⁂
Док је пандур опремао коња свога и госп. ревизоровог, прође у тај пар туда и капетан и чу од пандура шта је и како је. И за чудо једно, место да је плануо, капетан је био задовољан и само трљао руке. Госп. ревизор му
се извињава; вели, да му је то јако непријатно, да је он хтео у механу а
учитељ му није дао; да је хтео да дарује учитељеву децу и па и то му домаћин није допустио, — а сад гле шта чини!
— Ништа, господине ! Ништа нека вас не секира то, умирује га капетан онако с коња. Платите…
— Ама да платим… с драге воље да…
— Платите, али: иштите рачун! рече капетан и ободе коња.
Ревизор је послушао капетана и потражио рачун. А учитељ као вели, кад ћемо да се шалимо а оно да се бар добро нашалимо. Написа му један дугачак папрен рачун, назначивши до ситница шта је све било и пошто је шта коштало, не заборавивши ни рен да наплати, и све то својеручно, са грдном манупропријом, потписао. — Ревизор платио, добио рачун и куфер. Рачун метнуо у шпаг, куфер на пандурова коња па без збогом остај кренуше се и ревизор и његов пандур.
— Па изволте и други пут! викну за њиме учитељ трљајући задовољно руке при помисли да је ревизор платио рен како га ни у сред Гранд-Хотела, у Београду не би платио!… Овако ја умем…
Као свако задовољство на овом свету тако и задовољство нашега учитеља није било дуга века. Одмах сутра дан доби позив од капетана да с места дође у среску канцеларију.
Учитељ се кренуо одмах. Казао жени шта да ради. Ако се не врати нека му за сваки случај пошље повише дувана и Пелагићевог „Народног Учитеља.“ — Иде учитеља уз пут мисли и размишља у себи ; зашто ли га то зове капетан? Ако га зове за овај последњи допис под потписом „Небојша“ — лако ће за то! Удариће у стари инћар. Казаће да га он није писао, нити пак на кога сумња. А ако је госп. капетану баш тако јако призортило, да зна ко је допис писао, нека се сам распита у редакцији листа. А баш ако капетан и потера са трагањем, наићиће већ на онога који ће признати да је он писац тога дописа, а то је Крсман — који је одслужио војску и у војсци докусурао писменост — и с којим капетан по новом уставу просто не зна шта ће и како ће! Не може му баш ништа! Јер да га казни новчано не може, јер нема пас за шта да га ухвати, а да га опет осуди на апс,то је Крсману одлежати таман к’а чашу препеченице попити. У осталом, тешио се учитељ, „много прошло, мало остало.“ Чим дођу његови, иде он у капетане, па га нико неће зивкати и сецати, него ће! он друге да зивка и сеца — ако Бог да!
— Како си ти механџијо? ослови га капетан кад је стигао и ушао у канцеларију.
Максим се, до душе, и надао да ће га капетан запитати и ословити тако некако заједљиво, — али је очекивао да ће га запитати: „Како си ‘публицисто’,“ или „журналисто“ или „борче;“ или бар како си „непомирљиви“ или „слободоумни,“ као што га до сад задевао, али кад га запита овако: „Како си ти механџијо?“ — то није разумео и за то је ћутао.
— Шта радиш ти то, море, ти хотелијеру и костгеберу? Запита га опет капетан.
Учитељ мало протрепта очима. Као слути помало куд капетан циља, али ипак ћути.
— А кад ти то и од којег министра доби мејанско право?
— Не разумем, госп. начелниче!… Молио бих вас, да се јасније изразите…
— А, не разумеш? Хоћеш мало јасније, је ли? Е ево да чујеш и мало јасније, вели капетан и стаде тражити по столу. А је си ли писмен?
Учитељ га само презриво погледа.
— А, опрости! вели капетан. Научио, знаш, онако шаблонски… Како да ниси писмен кад шаљеш онаке жестоке дописе!… „Небојша“ па неписмен! Таман посла.
— Нисам ја „Небојша“!
— Ама и ја велим. Ти да си писао, а ти би се и потписао с потпуним именом и презименом. Ти си независан човек, гостионичар, кога имаш ти да са бојиш!? А, ево! рече капетан и пружи му. Кад си писмен ево читај сам; ев’ ово одавде довде! рече капетан и обележи му ноктом.
Учитељ се наже, зажмири мало и погледа у параграф. Прелете га очима и застаде.
— Па шта… овај… зашто… замуца учитељ.
— Читај, читај!
Шта ће Максимлијћ него се накашље и поче да чита следеће:
„Да се на основу расписа Г. М. У. Д. од 11 јан. 1867. о бесправном упражњавању метанске и кафанске радње у вези са § 4а полиц. ур. осуди на 150 динара новчане казне, коју, ако збор убожства не би могао наложити да му се та казна по § 26. пол. ур. замени затвором, рачунајући пет динара у један дан затвора.“
— Е, је ли ти јасно бар сад?
— Јок господин капетане! рече узнемирни Максимлијћ.
— Е, голубе мој, ако ти и наштампан закон није јасан а кандидовао би се био за посланика, (за законодавца болан, брајко!) — онда је то доста жалосно !
— Незнам шта хоћете да кажете! врда учитељ.
— Полако де, сад ћеш знати! рече капетан и разви и показа му онај рачун. Какав је ово кафански рачун, за кога је, и ко је овде потписан? А? Ово је кафански рачун, за госп. ревизора, а ово твој потпис… Па још није снадбевен прописном таксеном марком! И ту си очепио закон. Је ли ово рачун?
— Па… замуцкује учитељ… па… рачун је…
— Твој рачун?
— Мој рачун!
— А смеш ли механисати као чиновник?
— Ја нисам чиновник, ја сам учитељ.
— Ниси чиновник, али ниси ни механџија ни ашчија! Је си ли пријавио пореском оделењу приход од механске радње? Ниси. Прикрио си. И ту си очепио закон!…
— Нисам знао.
— „Незнање закона не извињава никог,“ вели законодавац. Е за то има да платиш казну.
— Ама па моја кућа није гробље о задушницама, брани се учитељ, па да…
— Ама ни школска зграда није цинцарска механа! пресече га капетан. Него ћеш ти, голубе мој, ово лепо платити или одлежати апсу ако немаш пара! А таман ти згодно долази! Ферије су, науке неће трпети никаква уштрба од твога апса. А заштедићеш лепо сто педесет динара, па кад изађеш из апса можеш лепо у коју је л’ нашу је л’ инострану бању отићи, да видиш света и да се усавршиш у ком страном језику а све за те уштеђене паре. Дакле, бирај: сто педесет динара, — или тридесет дана апсе. Бирај, аго, које ти је драго! Иначе ја морам да поступим по закону. Шаљем одмах овај рачун у Београд а ово ће ти натоварити три министра на врат: Министра просвете због двојке, министра унутрашњих дела због механисања, и министра финансије због неприлепљене прописне таксене марке. Три министра, болан брајко, а мука је и с једним кад ти се попне на врат! Но да платиш ти!
— Пааа, почеша се учитељ иза врата, драге воље кад се мора. Ама да л’ би могао то онако да исплаћујем на ра́те… нако да и не осетим… То јест, осетићу — поправља се учитељ — него… ’нако, велим, да што мање осетим!…
— Е не може, голубе! Него још данас, све да платиш!
— Па да платим све! утањи гласом учитељ. Ама то је баш ’нако смеје се учитељ. „Дим у дим“ што кажу!
— Е, тако те хоћу! вели капетан смешећи се. Ово ваља! рече и потапка га по рамену. Ово је оно што ’но кажу: Боље се с јунаком бити него с рђом целивати… Дим у дим!…
(Крај)