Напротив, ако мислиш да се добро проведеш и опет кући дођеш, а ти прегледај најпре оба твоја револвера, јесу ли у исправном стању. Они ти могу бити много потребнији, но фрак и лаковане ципеле.
у сам се мало чудио свему томе, али учиних како ми је он рекао, те мало после тога уђох са Сен-Вреном заједно на тај чудноват бал, оружан од главе до пете као да идем у битку, а не на игранку.
И добро је било што сам тако учинио. Цео присутни свет био је исто тако одевен и оружан, као и ја. Нико није скидао шешира с главе, свакоме вири иза паса цев од револвера или нож, или обоје заједно. Жене су било одиста лепе, као што ми је Сен-Врен у напред рекао. Велике, црне ватрене очи; бујна коса, бледа кожа и стас витак и гибак. Па ипак међу свима присутнима највише је моју пажњу привлачила једна особа, која није била ни лепа ни млада, па чак ни женског рода. То је био један висок, крупан човек џиновског изгледа, дуге браде и сурова натмурена погледа. Седео је мирно у у једном ћошку, никога не гледајући, ма да је изгледало, да свакога познаје. Ипак, над га човек дуже посматра, морао је да нађе, да му на тврдом лицу има нечега примамљивог. Биће да су то биле очи његове, које су по каткад имале сасвим благ, готово нежан израз.
— Ко је онај човек? запитах Сен-Врена најпосле.
— Боље не питај, у толико ћеш онда мирније ноћас спавати, одговори ми он.
Али кад ја стадох наваљивати, он ми исприча укратко историју тога човека. Пре петнаест година упали су му једног дана Индијанци у кућу док је он био ни путу, и побили сву чељад. Жена и млађа му кћи спасле су се као каквим чудом, а старију му девојчицу одвели у ропство. Од тога доба, тај човек није више био човек, но права звер. Народно је веровање да је он више Индијанаца од тада побио, но што има зрна прашине у пустињи. Најужасније ствари причале су се о њему и сваки га се бојао. Али ћери ипак није нашао мада је још непрестано тражи. Његово име, Сеген, било је ужас по све Индијанце.
Док ми је мој пријатељ још то причао, настаде у другом делу сале некаква гужва. Ја из почетка и не обраћах пажњу на то док не видох, да су се два Мексиканца потукла. Из тога се изроди општа битка, ма да ја нисам разумевао зашто и како. Доста то да се дампе наједан мах погасите, револвери почеше да раде, соба со испуни димом и дреком, као да смо сви у паклу. Од једном осетих како ме неко у мраку шчепа за врат, а у исто време ножем удари у десно раме. Без оклевања ја тргох свој нож и замахнувши страшно, ударих некога у груди. Тако ми се бар учини, јер се после нисам могао тачно да сетим како је све било. Неколицина њих навали тада на мене, бранио сам се колико сам могао, али ми свест поче лагано да мркне, раме ме је страшно болело, те се скљоках на под…
Кад сам се опет пробудио, нађох ов у једној мени непознатој соби. Поред мог кревета седела је једна старији женска седе косе и тужна лица и једна сасвим млада девојка, лепа као пролећни цвет. Испричаше ми, на моје питање, шта је све са мном било. Рањен сам био у оној гужви тако опасно, да сам пуне три недеље био у несвестици! Сен-Врен је морао са својим друштвом да отпутује, а мене је оставио код њих на нези. Мој слуга коњ и пас такође су још ту били. Кроз неколико месеци ћу се веле, сасвим опоравити и моћи излазити; дотле ће оне да ми праве друштво.
Још првог дана дознадох из разговора да су њих две жена и кћи оног страшног Сегена. То ме непријатно дирну, али гледајући лице Зое (тако се зове кћи) лако сам на то заборавио.
Гледајући њу, лако сам заборавио и све друго на свету, све моје планове и жеље. Недељу дана доцније био сам већ тако заљубљен, као нико на свету, а две недеље доцније, знао сам да и лепа Зоа мене воли. Она ме је неговала својом љубављу, тако да су ми дани неосетно пролазили; ја бих најрадије био пристао, да вечито тако будем болестан. То су извесно били најлепши дани мога живота.
Једног дана, када сам опет био већ сасвим оздравио, отворише се нагло врата на соби, у којој сам са̂м седео и Сеген стаде преда ме. Пруживши ми руку и без икаква увода рече ми ово:
– Ја знам да ви волите моју кћер, а она ми је и сама мало час признала, да и она вас воли. Ја немам ништа против тога да вам она постане жена. Кад човек има женску децу, мора увек да буде спреман на то, да му је једног дана стран човек одведе. Али ја вам могу моју кћер дати само под једним условом. Чујте ме добро и размислите се, пре но што ми одговорите.
(Наставиће се)