Сва деца по школама, и понеки од нас старијих који се сећају школе и детињства, запеваће данас побожно „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави“. У тим наивним, простим стиховима и у мелодији, која се лако памти иако је туђа, огледа се цело наше поштовање спрам онога, који је први међу Србе покушао да унесе књигу и просвету.
Краљевскога рода и порекла, Растко, син Немањин, хтео је да просвети свој народ. Колико може један човек да учини, учинио је, остављајући другима после себе, да започети посао продуже. Ваљда стога, што међу последницима му не беше ниједнога у старој српској држави, који би се ма и приближно могао с њим да пореди или можда због тога, што народ увек воли оне, који остављају сјај и славу да њему помогну, у народноме веровању живи успомена само на њега, јединога просветитеља. У најтеже дане, турско доба, када је све било само робље, око његова имена и његових моштију скупљале су се све српске наде и молитве.
А када се једног дана, после толиких векова, Срби дигоше на оружје, призивајући његово свето име, као што га и данас тако призивају, где још нису слободни и када поново основаше своју државу, опет се јави један нов просветитељ, достојан последник св. Саве, Доситеј, чаковски ђак. После тога, за сто година слободног државног живота измењало се сто министара просвете на сваку годину један. Шта су они урадили? Шта су могли да ураде? Бурно доба у коме смо све до јуче живели, скретало је целу нашу енергију на другу страну; сем тога, конзеквентност и издржљивост недостајале су нам и на том послу, као и свуда иначе. Што је један урадио преко дан, то је други разорио преко ноћ. Стара српска посла: сваки је од свакога хтео да буде и бољи и паметнији. Давали су нам и добре школе и добре књиге, а ипак је све остало по старом. Дали су нам скоро пре пола века закон о општој, обавезној настави, па ипак и дан данашњи има нас на сто Срба у Србији свега двадесет писмених. Одбите од тог броја чиновнике и варошане, који су сви више — мање писмени, одбите онај велики број неписмених, који се само стога у писмене рачунају, што умеју да се којекако потпишу, па ћете тек онда добити праву слику о нашој просвети. Срж народа, оно што народ народом чини и данас је поготову тако исто неписмено, као што је било пре сто година.
За исто време други народи учинили су много више. У Холандији на пример, која је у исто време увела општу обавезну наставу кад и ми, на сто људи једва ако има један неписмен. Рећи ћете, да је Холандија била у много срећнијим приликама но ми. А зашто онда, сем Турака, сви народи око нас боље стоје по писмености но ми? Нису ни они за ових последњих сто година живели мирним животом без преврата и трзавица, па су ипак боље напредовали но ми.
Не треба да се варамо, нити сами себе да лажемо. Трамвај, електрично осветљење и две-три трокатнице у Београду још не сачињавају културу. Ако хоћемо да живимо, морамо да радимо сви, истрајно и сложно, на овом великом делу, што га је први започео Растко, Немањин Син.