Лагано и с великим напорима прелази човечанство из области незнања у област сазнања. Хиљадама година веровало се да звезде утичу на судбину људску и да се према томе може из њих прочитати и прорећи та судбина; хиљадама година веровало се да се једно тело да претворити у друго, на пр. сребро у злато, и да се према томе племенити метали дају направити из ма какве друге материје; тако исто веровало се, да линије на руци стоје у вези са људском судбином и да се она да̂ из њих прочитати итд.
Та су вековна веровања долазила од непознавања природе предмета, на које су се односила и тек строга егзактна наука била је у стању, да та веровања дефинитивно искорени. Та су веровања била вековима тако укорењена, да су сама добила изглед Науке, и под тако званим тајним наукама и разумеју се привидни научни системи, у које су она била обучена.
Ми ћемо читаоце „Политике“ упознати са главнијим од тих „водећих“ наука, на чијем су оснивању радили често највећи представници саме Науке, и које су тако дуго замењивале право знање у духовном животу човечанства. Ми ћемо почети да их излажемо редом према старини и важности њиховој.
1. Астрологија
Небо је имало некада за човека много већи значај но што данас има. Немајући сатова човек је морао према сунцу и звездама одређивати време; незнајући шта је сунце а опажајући, како све благодети долазе од топлих зракова његових, природно да га је почео обожавати; дубину ноћнег мрака, који је првобитног човека испуњавао са тако великим страхом, месец је растеривао поред звезда које су му изгледале као нека нематеријална бића. Отуда није чудо, што је човек првобитно придавао небу много већи значај за своју судбину и свој живот но што оно то у ствари има, и што је у своме незнању учинивши звезде Боговима учинио у исто доба и судбину своју зависном од њих. Посматрање небесних тела било је с тога од најстаријих времена прво и најважније занимање учених људи, и оно се чинило на крај крајева само зато да се може из звезда читати судбина људска.
Астрологију као науку о прорицању судбине људске по звездама налазимо још код старих Халдејаца и Египћана на неколико хиљада година пре Христова рођења. Оснивалац Астрологије у Европи био је исти онај научник, који је основао и први велики астрономски систем, а то је највећи астроном старог века Клаудије Птоломеј. Птоломејев астролошки систем допунили су арабљани а потпуно развили астролози при крају средњег и у почетку Новог Века. Један од последњих астролога био је и велики реформатор Астрономије Кеплер.
Птоломејев астролошки систем, који је као што рекосмо основ европске „егзактне“ Астрологије, полази од његовог астрономског система. Птоломеј је замишљао, да се земља налази у средишту света, мирна и непомична и да се око ње окрећу осам небеских сфера, од којих једна крајња садржи некретнице, а седам осталих покретне звезде, на име планете (Сатурн, Јупитер, Марс, Венера и Меркур), сунце и месец.
По природи својој сунце је топло и суво, Сатурн ладан и сув; Јупитер је блага звезда и држи средину између ладног Сатурна и врелог Марса, и од њега полазе плодни ветрови; Марс је сув и врео, те је и боја његове светлости ватрена; Венера је блага звезда као и Јупитер; месец је влажан као и земља и при том ладан; Меркур је пола влажан а пола сув.
На основу ових својих особина топлоте и хладноће, влажности и сувоће звезде стоје у вези са срећом и несрећом (Птоломеј као и остали астролози држао је да су планете заједно са сунцем и месецом у првом реду оне звезде из којих се да прорећи судбина). Јупитер, Венера и месец, — звезде су које доносе срећу, јер су то звезде топле и влажне; Сатурн и Марс су звезде које доносе несрећу, јер је један од њих сасвим хладан а други сасвим топао. Сунце и Меркур су на средини, могу бити и једно и друго, према приликама.
Али и ако на овај начин свака звезда већ по самоме физичком саставу своме има засебан утицај на ток ствари на земљи, ипак тај је утицај нарочито одређен положајем звезде на небу, и у одредби тога положаја и састоји се права астролошка доктрина.
Птоломеј је претпоставио на име, да свака планета има свој стални однос према небеским знацима тако званог зодијака или животињског круга, а то су оних 12 звезданих јата кроз које сунце при привидном годишњем кретању пролази. Свака од покретних звезда има своје стално место у томе кругу, то је такозвана „кућица“, и доцнији астролози додали су овим Птоломејевим кућицама још нових 12 „кућица“, поделивши још једанпут небо на 12 одељења. Даље је Птоломеј претпоставио да звезде према фигури коју у извесном времену праве значе срећу или несрећу, итд.
Пошто је на тај начин постављена астролошка теорија, онда се прелазило на праксу, тј. на прорицање судбине, и то се прорицање судбине особито вршило над новорођенима и тако звани рожданици и не садрже ништа друго до ова прорицања на основу астрологије.
Да би се прорекла судбина новорођенога требало је прво тачно записати дан и час када се рођење десило и онда се посао астролога састојао просто у томе, да нађе положај звезда на небу у тај дан и час. Кад се то учинило, даље је све произилазило из астролошке теорије.
Ако се десило који пут, да се прорицање није испунило, астролози нису закључивали да им је теорија нетачна већ само, да је дан и час рођења онога чија се судбина прорицала, био нетачно одређен. А ако им најзад ни то није помагало, они су морали прибећи и самом мењању астролошке теорије, али разуме се само у појединостима, јер да је та теорија у принципу нетачна и да је цео посао њихов залудан, астролозима није ни падало на ум.