Ви знате ваљда, да ја имам још једну кћер коју су ми Индијанци отели док је још била мала. Ја знам где се она налази и годинама већ скупљам људе, да је ослободим ропства. Сутра се крећем. Ако хоћете да добијете Зоу, пођите са мном, да ослободимо њену старију сестру. Ви сте сада опет сасвим здрави, па ћете моћи да подносите ове напоре. Коњ вам је добар, оружје у реду, хоћете ли?
Ја сам стајао кад скамењен пред тим неочекиваним питањем, не из страха од опасности, већ што ми је било жао, да остављам Зоу.
— Да или не? рече Сеген.
— Да, одговорих му је живо. Показаћу вам, да сам је заслужио.
И тако се одмах стадосмо спремати за ту чудновату експедицију, везану с толиким опасностима, које ћу сада мојим читаоцима, да причам.
Дел-Норт
Нећу да замарам читаоце детаљностима сцене одласка. Пре но што избледеше звезде, ми већ бејасмо у седлима и кретасмо се пешчаним друмом. Недалеко од куће пут скретао некој густој шуми. Ту се зауставим, пропустим своје пратиоце и усправивши се на узенгије погледам натраг. Очи ми се управише ка суроме зиду а затим ка месту где је стајала Зоа.
Крај зида, који се указиваше при бледој јутарњој светлости, беше она коју тражаше мој поглед. Не могах јој распознати црте, али је познадох по овалном лицу које се оцртаваше на небу као неки црни медаљон. Она стајаше крај палми, које су расле на тераси. Руке наслоњене на стабло, она се беше прегнула напред. Можда је опазила лепршање једне мараме; можда је чула своје име и одговорила на љубазно, збогом, које јој донесе јутарњи поветарац. Њен се глас изгубио у топоту мога коња, који се нагло окрете и однесе ме у велики шумски хлад. Више пута окретао сам се не бих ли угледао ову драгу силуету, али се она није могла видети ни с једног места. Њу скриваху тамна, величанствена дрва. Само још могах видети врхове живописних: палми; а како се пут спушташе између два брежуљка ускоро ми се и они изгубише из вида.
Пустим узде и оставим коњу на вољу да иде, а сам се бацим у море мисли у исти мах слатких и мучних. Осетих да ова љубав која ми пуни душу уједно обухвата и цео мој живот, да ће ми у будуће ова љубав бити главни ослонац свих мојих нада и најмоћнији покретач моје делатности. Тек што вам постао човеком, па ипак знађах за ову истину, да је чиста љубав, као што је ова, најбоље сретсво да се човек не удаљује од младости и најбољи чувар од опасних заноса. То сам научио од онога, који је водио главну бригу о моме васпитању, и чијим сам се искуством и сувише користио, да му не бих могао поклонити вере. Више пута имао сам прилике да се уверим о правилности ових мисли. Знам да је љубав, коју сам улио тој девојци, исто толико дубока и страсна, колико и она коју сам осећам; можда још и силнија, јер је моје срце знало и за друге љубави, док је њено куцало само под утицајем нежне неге којом беше окружена у детињству. То беше њено прво моћно осећање, њена прва страст, Па како јој онда то осећање не би освојило сво срце, савладало све мисли, њој тако отвореној за љубав, тако сличној митолошком Венусу?
Ове рефлексије у свему, беху пријатне; али слика стаде губити весели изглед кад престах мислити о прошлости. Нешто, извесно ми говораше: Никад је више нећеш видети! Ова мисао, и ако основана на претпоставци, беше довољна да ми испуни дух мрачним слутњама, те узех испитивати будућност. Ја не идем на пут ради какве забаве, с које се враћа одређеног дана и часа. Имам да се излажем великим опасностима, пустињским опасностима, за које знам колико су озбиљне. Прошле ноћи при скрајању планова, Сеген није крио опасности којима ћемо се излагати на путу. Он их је све побројао пре но што ме је позвао да га пратим. Пре неколико недеља тиме бих био забринут; чак би ме те опасности већма раздражиле. Али онда моји осећаји беху сасвим промењени; знао сам, да је нечији живот везан за мој. Шта би било да је демон говорио истину? Не видети је никад, никад више… Страховите мисли! Уваљен у седло, путовах савладан тешком тугом. Али осећах да ме носи мој драги Моро, који изгледаше да познаје свога јахача; његова витка грбина подизаше се подамном; моја душа, одговараше његовој, и излив његове ватрености јако упливиса, на ме. После једног тренутка скупих узде и јурнух галопом да стигнем другове. Пут, који вођаше поред реке, кривудаше кроз долине обрасле густом шумом.
Пут беше тежак због густих трњака; и ма да дрва беху зарезана ради грађења друма, не беше никаква трага ранијега проласка; једва да се могла видети каква коњска стопа. Земља изгледаше дивља и сасвим пуста. Као доказ томе беху чести сусрети дама и антилопа, који излетаху из шумарака и прелажаху нам пут. С времена на време пут се удаљаваше од реке, да би избегао њено често кривудање. Више пута пређосмо огромне просторе, где беху пообарана велика дрва и где је земља некада обрађивана; али то је морало бити у давним временима, јер земљу, која је била орана, сада покриваху непроходне цесте. Прођосмо покрај једне разрушене цркве, чија се стара кубета сурваваху камен по камен. Свуд унаоколо гомиле адобе-а покриваху простор од неколико јутара земље. Некада је овде било дивно село! Шта је с њим? Где су његови вредни становници? Једна дивља мачка излете из трња које покриваше развалине и увуче се у шуму; нека буљина тешко слете с једног трошног кубета и облете око наших глава вичући своје жалосно ху-ху, додајући тако још једну црту више овој жалосној сцени. Али где су дакле они, чији је глас одјекивао о ове зидине? где су ти који су клечали у светој тами ових некада светих сводова? Они беху отишли; где и зашто? Сва ова питања упутих Сегену који ми лаконски одговори:
— Индијанци!
То беше дело дивљачке војске, њеног ужасног копља, и ножа за дерање коже, лука и секира за бој; њених отровних стрела и буктиња за паљење.
— Навабојаца? упитах.
— Навабојаца и Апаха.
— Али зар они не долазе више овамо?
На једном ме нека страва обузе. Још смо сасвим баизу куће; помислих на њене зидине без одбране. Нестрпљиво чеках одговор.
— Они више не долазе овамо.
А зашто?
Ово је наша земља, одговори он значајнијим им тоном: Ето нас у земљи где живе чудни становници; видећете. Тешко Апаху или Навају који би се усудио загазити у ове шуме.
Што смо више ишли напред, предео постајаше прегледнијим, и ми видесмо два низа високих, шиљастих брегова, који се пружаху на север и југ двема речним обалама и толико зближаваху да изгледаше да препречују реку. Али то само беше привидност. Идући даље, ми уђосмо у један страховит пролаз кога називају cannons (кланац), и који се честа виђа на картама међутропске Америке. Река, протичући кроз овај кланац, пенушава се између две огромне, шиљасте стене, чија висина изношаше више од хиљаду стопа и чије стране, док им се приближивасмо, представљаху нам два гневна џина који, раздвојени моћном руком, не престајаху претити један другоме. Не могу се гледати глатка лица ових огромних стена, а да се не ужасне и ја сав уздрхтах кад се нађох на прагу ових џиновских врата.
— Зауставимо се овде, рече Сеген. Сиђосмо на земљу и привезасмо коње како могу пасти. Затим седосмо на траву и извадисмо јела које смо спремили за пут.
(Наставиће се)