Путем оферталне лицитације извршена је 10. о. м. продаја имања Негоја у Румунији, које је племенита душа, природни син кнеза Михаила, пок. Велимир Тодоровић завештао српском народу на просветне циљеве, одредивши за извршиоца свога тестамента српски Државни савет.
Но једно је мислио племенити завештач, а друго они који су се по несрећи српског народа назвали његовим рођацима.
Од дана смрти пок. Велимира Тодоровића дигла се и хала и врана да то знатно и за просветне циљеве одређено имање разграби. Као рођаци и наследници пријавили су се и подигли парницу да тестамент оборе жена мађарског министра Беле Талијана и некакав Ханс од Траутенберга, па кад је с овима у име српске државе склопљено поравнање по цену од 250.000 динара, похитао је у пљачку краљ Србије последњи Обреновић, који је преко својих креатура притиснуо то имање с потраживањем у име наследства од пуних 152.000 динара заједно с интересом од дана смрти завештачеве. За све време од смрти завештачеве па до погибије Александрове није од тога имања унета ни кршена пара у државну касу. Све се то развлачило као алај-бегова слама. И штавише већ је све било удешено да се и имање прода без лицитације за ништавну суму од 1,700.000 динара у ком би случају фонд Велимира Тодоровића или испао врло мршав, или га, може бити, не би никако ни било. Но у књизи судбине беше друкче записано. Дошао је 29. мај, који је побркао многе рачунице, између осталога, спречио и ову пљачку иметка српскога народа. Министарском савету свакако се мора признати да је врло добар избор учинио, кад је понудио г. Љубу Живковића да по тој ствари српску државу заступа, као што и г. Љуби Живковићу припада свака част и хвала, што се тога посла примио без икакве награде. Офертална лицитација од 10. о. м. показала је ванредно леп успех. За имање је постигнута највиша понуђена цена од 2,275.500 динара. Ту су цену понудили сељаци са самога имања Негоја. Одмах иза ових долази понуда од 2,200.000 динара извеснога г. Ђеблеска, који је поднео и накнадну понуду, нудећи 4.500 динара више, него што су сељаци из Нагоја понудили. Значи, да се за то имање може добити још и већа цена. И ми држимо да ће се Министарство и Државни савет сложити у томе, да се распише нова лицитација, на којој би се то имање дефинитивно продало, како то и сам г. Љуба Живковић предлаже.
Ни у ком случају не верујемо, да ће некоме у данашње време поћи за руком да се разним смицалицама имање неком уступи без нове лицитације, на чему како сазнајемо, ради и један овдашњи адвокат и народни посланик. Ако до нове продаје буде опет у скоро време дошло, она се свакако мора извршити редовним путем. Но има још један пут. Ми држимо да се потраживање гђе Беле Талијана и Ханса од Траутенберга могло исплатити, пошто је оно извршно, а потраживање пок. краља Александра Обреновића могло би се још и пред румунским судовима поништити, пошто је поравнање закључено неправилним путем. На тај би се начин спасло српској држави око 500.000 динара.
У сваком случају може се данас сматрати као сигурно да је завештање пок. Велимира Тодоровића спасено од пропасти и српка просвета ће располагати једним новим, богатим фондом.