Чемберлен живо наставља живу агитацију за своју нову царинску политику. На делимични избор у Нориџу, који је тако живо реагирао против империјалистичких тенденција, није ни мало помутио ведрину бившег енглеског министра колонија. Он агитује са једном дивном енергијом а његови пријатељи не пропуштају ни једну прилику а да му не приреде хучне манифестације, тако да је сваки говор који Чемберлен изговора прави догађај у енглеском политичком животу.
Пре неки дан у Лондону, у Гилдхолу, био је прави тријумф. Лидеру империалиста правила је овације она иста гомила која је читаве три године, за све време трајања југоафричкога рата, онако бурно манифестовала. У једном тренутку могао је човек помислити да је он још министар колонија, човек у чијим је рукама судбина Велике Британије. Факт је да он данас својом куражи, својом енергијом доминира енглеским политичким светом. Кад би и енглеска либерална странка имала једног тако одлучног вођа, они би можда већ одавна конзервативце доведи у забуну. На несрећу, чим Чемберлен почне да развија своје идеје, умањује се дивљење које се према њему може имати као човеку од акције; тог осећаја скоро нестаје, он се претвара у неспокојство. Он излаже своје империјалистичке снове са неким огорчењем, он систематски обилази све аргументе који се изнесу против његове политике. Он не дискутује, он тврди и прети. Огроман напредак Лондона оштетиће осе ако се снажно не потпомогну индустријски центри; тај је напредак вештачки, он је резултанта индустријске енергије целе Енглеске, и кад та енергија попусти онда ће нестати и богаства овога великога града.
Ова је факт тачан, али Чемберлен увек удара кривим путем чим отпочне да говори о практичним средствима да се не допусти да индустриска енергија Енглеске ослаби. За њега је протекционизам једино средство да се та енергија одржи. Али то је лаж. Треба само увек да се сетимо оне просте истине да ако протекционизам може учинити да се каква индустријска грана развије у некој земљи, он не може да обезбеди стално развијање појединих индустријских грана у доба кад су оне најпродуктивније, јер под његовом владавином нема онога дивнога потстрека који даје слободна утакмица. Благостање самих произвођача није то исто што и благостање једнога народа; у народу се осећа благостање тек онда кад народној маси по јевтиној цени буду приступачни најбољи производи. Ефемерно благостање које се развија под протекционизмом увек је вештачко и оно има страшну сутрашњицу. Слободна трговина, напротив, свима подједнако обезбеђује јевтин живот и натерује индустријалце на један сталан напор да би издржали утакмицу.
Најкомпетентнији либерални говорници лепо су одговорили Чемберлену. Они су доказали да Енглеска за своје благостање има да благодари баш слободној трговине. Он то неће да чује и царински савез између свих делова Британскога Царства њему изгледа као једино средство да се успостави тесна веза између њих. Својој идеји Чемберлен радо жртвује животне интересе свих потрошача, целога народа.
Он ће се зауставити тек онога дана кад народ громко буде манифестовао своју вољу да остави идола кога данас толико обожава.