Дан: 16. јануар 1904.

Одмарасмо се око један сат у пријатној ладовини, док нам се коњи поткрепљаваху изврсном травом, које беше у изобиљу око њих. Разговарасмо о чудној земљи, коју намеравасмо прећи; чудној по својој географији, геологији, ботаници и историји; чудној најзад у сваком погледу. Ја сам, то могу рећи, професионални путник. Јако ме је интересовало, да упознам дивље пределе, који се простираху на стотину миља око нас; а нико није био у стању да ме о томе боље обавести но мој сапутник. Мој пут низ реку слабо ме је упознао са земљом. Тада, као што рокох, бејах у грозници; и оно што сам могао видети, оставило ми је само нејасне успомене као из снова. Али сад се бејах сасвим прибрао и предели, кроз које пролазасмо, час дивни и раскошно одевени, час дивљи, неравни, романтични, силно утицаху на моју машту.

Помисао да су у овом деду земље некада живеле присталице Кортецове, како то потврђаваху рушевине; да је та земља понова постала својином дивљака, својих старих господара; представа трагичне сцене која је морала пропратити ово поновно освојење, — инспирисаху хиљаду фантистичних мисли, које дивно уоквирише стварности, које нас окружаваху Сеген је радо казива шта мисли, а био је веома интелигентан и широких погледа. Нада да ће ускоро загрлити своје дете, тако давно изгубљено, одржаваше му живот. Одавна се није осећао тако срећним.

— Истина је, рече он одговарајући ми на једно питање, де су ови предели, с оне стране мексиканских насеобина, слабо познати. Они који би их могли оцртати на географској карти, то нису учинили. Они су и сувише били занети истраживањем блага; а њихови бедни потомци, као што сте већ могли видети, и сувише се занимају узајамном крађом, да би се могли бринути о чему другом. Они не познају земљу изван граница својих имања, те пустиња с дана у дан преовлађује њима. Све што они знају то је да им непријатељи долазе с ове стране, којих се боје као деца вука и Крокмитена.

— Сад смо, настави Сеген, готово у центру континента, у средини америчке Сахаре Нова Мексика није ништа друго, до једна оаза. Пустиња је окружена појасом широким неколико стотина миља; у извесним правцима, можете проћи хиљаду миља, почев од Дел-Норта а да се не наиђе ни једно сигурно место. Оазу Нова Мексика створиле су дел-нортске велике воде. То је једино место у коме живе бели људи, између десне обале Мисисипа и обала тихог океана, у Калифорнији. Ту сте стигли пошто сте прошли кроз једну пустињу, јел’ те? Јесте. И док бе удаљавасмо од Мисипа, приближујући се рохеским брдима, земља постајаше већма неплодном. При пролазу триста последњих миља, једна могасмо наћи воде и траве, нужне нашим животињама. Али да ли је тако северно и јужно од пута којим смо ишли?

Северно и јужно на простору од више од хиљаде миља, почев од Техаских долина па до канадских језера, дуж рохеских и до пода пута насеобине које се протежу дуж Мисисипа, не можете наћи ни једнога дрвета, нити једне травчице.

— А западно од брегова?

— Пустиња се протеже на хиљаду и пет стотина у дужину и седам до осам стотина у ширину. Али западни предели имају друкчији карактер. Неравнији су, брдовитији и, ако је то могуће, још више пусти по изгледу. Вулканске ерупције силније су ту радиле и, ма да је протекло хиљадама година од како су оне угашена, вулканска брда, на више места, изгледају као да су се сасвим скоро дизала. Боја лаве и сгуре; којима је покривен простор од хиљаду миља, на неким местима не беше се ни мало изменила утицајем времена. Кажем да климатерична акција није имала никаква дејства, јер ње готово и нема у овим централним пределима.

— Ја вас не разумем.

— Ево шта хоћу да кажем: атмосферске промена неосетне су овде; ретко кад има кише или олује. Ја знам таких места где ни једна кап воде није пала у току више година.

— А можете ли себи разјаснити те феномене?

— Имам своју теорију, можда она неће задовољити зналце метереологије, али ја ћу вам је изнети…

Спремих се да пажљиво саслушам, јер знађах да ми је друг човек од искуства, зналац и да се бави расматрањем, а предмети ове врсте увек су ме јако интересовали. Он настави.

— Кише не може бити ако нема паре у ваздуху. Не може бити паре ако нема воде која је производи. Овде је вода врло ретка и то је узрок свему. Ова пуста раван је на веома великој висини. Место на коме смо готово је на 6000 стопа изнад морске површине. Отуда оскудица у изворима који, по хидраумичним законима морају узимати храну из још узвишенијег земљишта; а оно не постоји на овом континенту.

Претпоставите да могу ову земљу покрити пространим морем, које би било ограђено као неким зидом овим високим бреговима; и ја сам убеђен, да је то море постојало, у доба стварања ових басена. Предпоставите да тако удесим море, како неће и скоје стране отицати, да нема никаква поточића који би црпео воду; временом, оно би се изгубило у океану и оставило земљу у суши као што је сад видите.

— Али како то? помоћу испаравања?

— На против; испаравање биће узрок његовом нестанку. И ја мислим да је тако и било.

(Наставиће се).

Цензура у Мадриду

У Мадриду се полиција бацила на угушивање опозиционих листова, апшење глумаца и забрањивање политичких песама у позориштима, па јој сада ни то није доста него се баца и на заштиту морала. Ономадне је из излога једне књижаре уклоњена Рубенсова слика „Три Грације.“ Када је ту слику видео строги Катон у униформи једног полициског писара, узвикнуо је: „Заиста жене су увек жене, немају пара, да се одену, али могу да се сликају.“ Када је књижар покушао да узме у заштиту „три грације,“ одврати му овај одсудно: „Ако им не извучете сукње, уклоните их из радње.“

Јапанске социјалисте и манџурско питање

Париска Auraure публикује писмо јапанскога социјалисте Катајаме, у коме овај изјављује у име своје странке, да је противан рату са Русијом. Велика маса народа, вели он, противна је рату. У Јапану, до душе, има људи, који желе рат, али то су осим војника предузимачи, који као лиферанти имају користи од ратних набавака. Ни сама влада није најбоље расположена за рат, али она се боји од ратоборне струје. Радни народ у Јапану од рата не би ништа имао; победио Јапан или не победио, радницима неће ићи боље, јер они ће морати да подносе нове намете. Последњи китајски рат донео је само нове порезе за одржање и повећање војске и морнарице. Нови рат само би учврстио милитаризам. Радника се баш ништа не тиче Кореја, па да их се и тиче, није им до тога, да са кољу с руским радницима. На крају крајева, стотине хиљада богаља, удовица и сирочади, све сама радничка голотиња, биће крај песми о рату.

Поноћ је^[1]

Пред „Албанијом“ је, уз багрем наслоњен, суморно стајао усамљени самар, а у „Албанији“ је за столом, су осмејком на лицу, седео последњи гост, позвати престонички носач Алимпије.

С презрењем гледајући на празан чокањ пред собом, он, се с поносом сећао својих данашњих успеха. Ништа не говорећи, напрезао је обе мишице, па силовито опружао своје руке унапред, подражавајући начин, на који је данас снажним једним покретом наместио Вертхајмовачу № 1 на њено дрвено постоље. При том би се јаче осмејкивао, као да би хтео рећи: „Тхе, то не може сваки!“

Међутим се, напољу, у души самаревој рађале страшне слутње о судбини његова господара: види самар, добра бити неће!

У крчми је настала мртва тишина. Последњи келнер за једним столом сањиво клима главом, а престонички носач Алимпије потпуно се ућутао и седи с неким пријатним изразом на лицу, да чисто мислиш, добро му је… кад оно тихо ткање не чује, што наук везе жицом таваном, под овим сниским црним таваном…

И врата шкринуше…

У крчму ступи песник непризнат.

Подугачке разбарушене косе, која му је у густим праменовима падала по ониском челу и једним делом готово сасвим покрила десно око; дугуљаста, бледа лица, са двема значајним борама с обе стране носа; ситних сентименталних очију, сањалачка погледа, корачао је песник својим дугим ногама тромо, али опрезно као Хамлет кад је ишао за духом својега оца.

Џепови на дугачком, овешталом капуту били су препуни некаквих хартија, те су више личили на бисаге, него на џепове. То је био све сам „рукопис“.

Пошто је зажмирио и испитујући прегледао све госте редом, — који нису били ту, — седе за сто носача Алимпија.

— Ви допуштате, драги пријатељу?

— Шта? упита носач и диже главу.

— Да седнем за ваш сто?

— Седи, брате.

— Допуштате, дакле да поделим с вама који пријатан часак.

— Море, шта имам пријатно да поделим, кад ми је празан чокањ?

Песник даде знак, да се напуни чокањ, па настави:

— А ви пијете, пијете?… Е, видите, боље би било да читате.

— Шта да радим? упита у чуду Алимпије.

— Па да читате; то је душевна храна, на пример: романсе, новеле или, рецимо, романе…

— Ама, баталите ви то, господине. Зар ми је мало што носим ормане, него још и да их читам.

— Да… имате право… ви носите и сносите грдне терете, али овај мој понети не би могли.

— Па да пробам, колико има кила?

— Не, не, то је немогуће… ах, то је страшно! уздахну дубоко песник и спусти главу на груди.

Носач га погледа, чудећи се, па слегну раменима и испразни чокањ.

— Ја, ја… тако је то… отпоче опет песник сасвим сентиментално. Овако усамљен, као што ме сада видите, нисам ја одувек био. Био сам у служби, па ме отпустише само зато, што сам уместо једног расписа написао новелу. Скотови једни!… Као да оним јадним људима у унутрашњости не би била пријатнија новела од сувопарног расписа. Имао сам и породицу, жену, браћу, родитеље драге и све се то сатре, све угине… а ја сам им непрестано читао своје приповетке, да их култивишем и забавим. Био сам дружељубив и призивао сам својој кући на чај своје пријатеље и — читао им. Али кад падоше прве жртве, кад се међу познаницима појавише први смртни случајеви, све се од мене разбеже. О мени се стало причати, да изгледам као онај лав, што мами у своју пећину невине животиње, да их умртви и прождере… Којешта! Та ја сам само неговао литературу на тим другарским састанцима, желео сам да измењамо мисли. И тога су се, слаботиње, највише и плашиле!… Ах, ах, ах, мојих јада нема на далеко!…

Имао си ташту, та шта је вила!

— То јест, она није баш каква била. Имала је, знате, нешто мало бркова и, Бог да јој душу прости, била доста строга женска персона. И то је снажно, гојазно чедо, код стоте приче постало бледо, — угинула је. Угинула је онако тих и нежно, каква никад у животу није била. Моја последња жртва… И сад сам усамљен; потпуно усамљен и блудим тако по свету као Вечити Јуда… То је неправда, страшна неправда! — Али, ево, молим вас, па расудите сами.

И ту песник извуче из џепа један замотуљак некаква рукописа, разави га, поручи носачу још један чокањ ракије, искашља се и отпоче:

„Мото: бити ил’ не бити?…

Пити, пити, господине, — ништа лепше од тога! прекиде га Алимпије, кад спази нов чокањ.

— Ама, није пити, него бити; то је мото, објашњава песник.

— Е, ако је мото, ваља га бити док је душе у њему.

— Та ти то, видим, не разумеш, — љути се песник, — него слушај даље:

„Било је то, ах, у злаћано доба, бајне младости. Он бејаше сиромах, али — разуме се — поштен, уман и веома начитан младић и врло је много ћутао. Био је блед. Учио је седми разред гимназије. Нису му ишли од руке језици, математика и природне науке, иначе је био одличан ђак. Често смо се скупљали у његовој скромној, али поштеној собици. Самовар је зујао. Он је обично грицкао нокте и ћутао; ми смо пушили, прекрштених руку гледали у њега и чисто као с неким дивљењем слушали како паметно ћути. Преко пута од њега, у отменој кући, становала је она, — Зорка; учила је пети разред инштитута; чиновничко чедо, размажена и кокетна…

„Сиромах наш друг, овај могло би се рећи, српски Соломник (за којим плаче некакав руски роман, то јест, да му буде јунак), погледао би покадшто у ту кућу, кад је Зорка седела с радом крај прозора, гледао и ћутао; она га је чула како ћути, али му ништа није одговарала. О, стократно загонетно девојачко срце, о кокетна иштитутко, ко ће те икада одгонетнути, ко ли разумети жеље твоје.

И тако је песник непрестано даље и ко ли разумети изопачене жеље твоје?!…“ даље читао. Онда онда су се још, као јаче истакнуте, разумеде речи: кокетна… сиромах… поштен… хладно срце… официрка — па је онда све прешло у монотоно брујање које је носачу Алимпију све више личило на лупање ветрењаче пред Параносовим магазама. Он га је с почетка по који пут погледао, као да је хтео викати за помоћ, или да завапи: милост! али је доцније малаксавао све више, док му најзад глава не клону на прса и он сасвим заћута. Рука му је лежала опружена по столу и још је држала празан чокањ.

А песник напослетку сврши… Неко се убио на нечијем гробу; некога је после тога гризла савест; неко је отишао у лудницу, и то је био крај.

Он одахну, склопи „рукопис“, погледа у носача и упита га:

— Е, молим вас, расудите сад сами.

Носач је ћутао.

— Реците ми, молим вас, свој суд… Шта, ви спавате? рече песник као увређено и дохвати га за руку да га пробуди. Ну рука је била тако хладна, да се песнику диже коса на глави.

Носача Алимпија није било више међу живима; он беше угинуо, и био је, тако рећи, мртав…

Песник устукну за један корак, дохвати се десном руком за главу а левом за срце, као што се пристоји на позорници, и одиста очајним гласом узвикну:

— Зар и ти (хтеде рећи: сине Бруте, али се присети, да би то било и сувише брутално, те настави)… зар и ти… зар и ти — јаки човече?!… Па то је страшно, то се не може више издржати!

Затим јурну кроз врата, прелети преко Теразија, и стушти низ Балканску улицу. . .

Ко је после тога ишао савском обалом према железничком мосту, могао је у полутами на мосту спазити једну подугачку прилику, гологлаву, с дугом косом, која је, држала некакву хартију у руци и грчевито је стискала. Ветар се играо праменовима косе и разносио по околини речи:

„Он је био сиромах, али паметан и ћутао… она… кокетна… иштитутка… камо одгонетке…“

Ту се прилика наједанпут заљуља и, као да изгуби равнотежу, стрмоглави се у Саву.

Па ипак је последња утонула уздигнута рука са згњеченим „рукописом“, као да је страховито претила заосталом човечанству или као да је песник хтео још да сачува то благо за потоња поколења.

Таласи, изазвани овим падом, ширили су се круговима на све стране, а они који допреше до обале, шапутаху неразумљиве речи: сиромах… Соломин… поштен… кокета… срце… одгонетка…“

После неколико тренутака, изби на површину воде више мртвих риба; оне се зачуђено погледаше и ућуташе.

^[1] Није, до душе, баш сасвим била поноћ, али лепше изгледа, кад се овако почне.

Цариград. 16. јануар. (Специјалан телеграм „Политици“). Синод је изабрао за скопскога митрополита Србина архимандрита Себастијана.

Себастијан Дебељковић, родом с Косова, још млад човек, учио се на Халци, одличан ђак, вредан, скроман, тих, миран, добар зналац грчког и турског језика, добар познавалац прилика у Турској. – Архимандрит Себастијан је најдостојнији од свију, који су били кандидати да заузму митрополитову столицу у Скопљу.

Цео српски народ, и ми из Србије и Срби из Турске, можемо се радовати овом избору. Нови митрополит Себастијан слабога је здравља. Ми му од срца желимо, да му се здравље поправи, како би могао што боље послужити свом светом позиву.

Софија. 16. јануар. (Специјалан телеграм „Политици“). У синоћној седници Собрање је примило закон о штампи у трећем читању.

Последњи телеграми

Петроград. 16. јануара. (Специјалан телеграм „Политици“).

Под председништвом великога кнеза Алексија Александровића држао је јуче после подне министарски савет седницу, која је трајала скоро два пуна сахата. Предмет саветовања је био положај па далеком Истоку и истраживање пута и начина, како да се мирним путем реши спор између Русије и Јапана. Закључци министарског савета поднеће се данас цару у облику извештаја великог кнеза Алексија Александровића. Одговор Русије не јапанску ноту биће по свој прилици сутра у суботу одправљен у Токио.

Телеграми прес-бироа

(од 15. јануара по подне)

Ванредни кредит за одбегле Маћедонце

Софија. Бугарска влада намерава пре свршетка сазива Собрања да подносе предлог о даљим изванредним кредитима у суми од 500.000 динара за одбегле Маћедонце.

Један интервју с Хилми пашом

Беч. Фремденблат публикује разговор свога дописника у Солуну са генералним инспектором Хилми пашом. Овај је изјавио да је цео реформи програм од 1903 остварен, и мирцштегски програм је такође делимично остварен или су пак поједине тачке у току да се остваре; остале тачке оствариће се тако брзо да ћа се Европа зачудити, јер Турска зна где су њени интереси и она хоће да их очува. На несрећу, мир у земљи не зависи од рефорама јер их сами комитети неће. Али у случају да се агитатори опет врате, Маћедонци које је жалосно искуство научило мудрости, биће опрезнији него до сада и неће се дати завести. Сам Султан живо жели да се у Маћедонији успостави мир.

(од 16. јануара)

Лондон. Из Петрограда јављају да је тамо јуче под председништвом царевим била министарска седница. на којој је утврђен текст одговора Јапану, који ће се предати у суботу. Седница је трајала сат и по.

У Стокхолму су јуче светковали седамдесет пети дан рођења краља Оскара Другог. Шведски народ и норвешки народ, које толика народносна питања раздвајају и који су, исто тако као Аустријанци и Мађари, два непријатељска народа принуђени силом околности да живе братски, једнодушно одају част овоме владаоцу, чија је политичка мудрост умела да спречи најопасније унутрашње заплете. Мало је владалаца који су се са толико самоодрицања бринули о добру својих поданика. Нарочито је мало таквих владалаца који су у згодним тренуцима, без икаквих предрасуда, умели чинити мудре концесије демократскоме духу времена.

Под владом овога краља песника и уметника, Шведска и Норвешка су дивно економски напредовале, под њиме је и наука отпочела цветати у овим земљама. Краљ једног народа који ради, који производи, који напредује и који се подиже, увек је добар краљ; јер ако напор долази одоздо пример и подстицај треба да дођу одозго, и једном се владаоцу не може одати већа част него кад се констатује да његови поданици обилато и најлепше утичу на ток данашње културе.

Као што знамо, Порта је у начелу примила аусторуски пројекат о организацији контроле у Маћедонији, али јављају да споразум у појединостима још није потпун. Тако, Турска тражи, противно ономе што хоће Русија и Аустрија, да страни цивилни агенти подносе извештај о народним потребама генералном инспектору, Хилми паши, кога ће они иначе свуда пратити где то буде потребно. Тада би генерални инспектор састављао извештај и подносио Порти. Турска би хтела да секретаре и драгомане страних цивилних агената прате нарочити чиновници, који ће присуствовати њиховим анкетама. То би за Турску очевидно била као нека гарантија да они буду непристрасни. Сем тога, Турска жели да италијански ђенерал де Ђорђие шаље свој извештај, министарском савету чија решења, пре него се хоће да приведу у дело, мора да санкционише царска ирада.

Као што се види, Порта се увек труди да спасе форму у очима становништва, тако да изгледа да султановим сувереним правима није нанесен никакав удар. У начелу тако је, али у ствари контрола таква како је разумеју Русија и Аустрија доиста значи страно мешење у унутрашње послове отоманске царевине. Турска се влада бори за сваку стопу и уступа тек кад јој се озбиљно припрети; али пошто Русија и Аустроугарска имају интереса да престиж Порте у Маћедонији сведу на најмању могућу меру; оне се труде да покажу да је султанова власт у Маћедонији само номинална и да ће цивилни агенти руски и аустријски играти тамо знатну улогу која ће бити нешто много више него обична контрола.

Последице слабе жетве у прошлој години већ се у велико опажају. Многе сиромашније породице у великој су бризи јер им је храна на измаку. Једно то, а друго потраживање неплаћеног пореза за прошлу годину доводи их у врло тежак положај. За сељака је ово доба најнезгодније јер нема зашто пару да узме ни хране да набави, а камо ли и порез да плати.

Ова незгода многима је одузела вољу за оне силне трке и јурњаве по изборима, што траје ево више од пола године. Избори међу тим и данас још нису свршени у још многим општинама. У последње време изборна је борба са свим малаксала и избори се врше са незнатним учешћем грађана.

На дневном је реду у западним државама. Немачка се поноси што на том путу прва корача. Французи се труде да је стигну. Друге државе такође – нека мање, нека више. Хоће да заштите радника, и фабричког и другог. Да га заштите од сувишног рада, и од болести, и од гладовања у старости, и од несреће и штете по здравље у радионици. У Француској енергични Комб спрема велике законске пројекте о томе, али се многи боје да ће наћи јак отпор код конзервативнијих елемената у скупштини, и да ће предлог пропасти. У Немачкој, благоглаголиви Билов такође обећава, да ће изнети у Скупштини знатне допуне закона о заштити радника. А он ће са својим предлогом добро проћи. Њега ће баш конзервативци помоћи: боји се, веле, ћифтарија социјалнога покрета, па гледа да утиша радника, да му колико-толико смањи беду и невољу.

Као што видите, разни су узроци који покрећу владе и скупштинске већине на тај посао. Мене се то, међутим, ништа не тиче. Главно ми је да се штогод за тај свет учини. Још је главније, да се код нас учини. Јер ето погледајте само како наш радник стоји. Упоредите га са чиновником. За будућег чиновника држава се стара још од раног му детињства. Док је у школи, она се брине да има здраву учионицу, да се не претрпа радом, да добије, ако је сиромах, и одело и средства за учење и добро васпитање. А кад изађе из школе, кад постане чиновник, он има добру радионицу, има одређено „канцеларијско време“ (које није сувише велико, је л’ те?), осигуран је и у болести, и у старости, осигурана му је породица после његове смрти. А радник? Шегрт, калфа, занатлија? Његова је радионица често, врло често мрачна, тескобна, влажна – нико се не стара да буде здрава. Он ради по цео дан, често и пре зоре и дубоко у ноћ – нико се не сећа, да законом одреди колико се сати највише сме упрегнути у рад. Он на раду може осакатити, може постати за рад потпуно неспособан – нико се не чуди, што онда мора у прошњу. Он може комотно удисати и силну прашину и још силније отрове – нико се не пита, може ли без тога бити, могу ли се та прашина и тај отров уклонити из радионице, те радник да не пропада. Он може боловати колико му драго – нико се не буни што ће за то време гладовати. И у таквим приликама живи од детињства још, а кад остари и изнемогне, онда га опет нико не пита како се хлебом храни. То јест ако остари. Ако још као блед, испијен скрофулозан дечко не подлегне каквој било болести. Ако га судба сачува не само свих других недаћа него и најљућег његовог непријатеља – јектике.

Немојте мислити, да ја нешто замерам држави што је свог чиновника осигурала колико је могла. Не. Тако и треба да буде. Ако га не осигура, никад доброг чиновника неће ни имати. Али време је, да се и за радничку сиротињу што учини. Да и радника једаред видимо ведрија лица. Да се не бринемо за његово здравље. Да му осигурамо одмор и сан. Да га ослободимо страха од гладовања у болести и старости.

Тај посао има да изврши Народна Скупштина. Она се досад сетила само радника у повлашћеним фабрикама. Остали радници сами су се довијали да се ослободе по које од тих невоља. Оснивали су фондове за помагање у болести. Имају и по који пензиони фонд. Употребљавали су и принудна средства, да се ослободе рада од 18 сати на дан. Али то све није довољно. Законом се сва та питања морају решити.

⁂

Један посланик говорио је пре кратког времена у нашој Народној Скупштини о радничком питању. Доказивао је, како раднички свет у Србији дивно живи, како свега има у изобиљу и како васцелог живота само благује. Тај господин, који је тако говорио, зове се Ђорђе Генчић. Говорио је, а не зна, да у Србији већ и на селу има такве беде, као и међу фабричким радницима у индустријским земљама. Не зна, да ми имамо рудника, фабрика и да у тим рудницима и фабрикама раде радници, о којима одиста нико не води бриге ни рачуна. Не зна, да имамо малих занатлија, чији је положај још гори но положај правих радника, да имамо шегрта, деце, жена, девојака, чија је судбина исто тако страшна, као и у земљама, где има милиона радника. Тамо им закон бар пружа извесна права, кад остаре, за рад онеспособе или кад им се деси каква несрећа. Код нас имају само право да умру. То је све.

Господин Генчић био је у Србији министар и свакако је уверен, да ће опет бити. Он је и посланик – а док таквих има министара и посланика, дотле ће и радници наши остати у истој беди, у којој су данас.