Дан: 18. јануар 1904.

Самоуправа и Руски Цар

У јучерашњем свом броју Самоуправа нам врло званичним тоном пребацује што смо донели објашњење оних речи, које је руски цар казао нашем отправнику послова на пријему у двору. Она вели, да тим царевим речима није потребан никакав коментар. Тог смо мишљења и ми; царевим речима одиста није био потребан никакав коментар, али је потребан оној Самоуправиној белешци, јер онако како их је Самоуправа донела, цареве речи не значе ништа.

Казати да је цар рекао „да ће опет све добро бити,“ а не казати о чему је реч и шта ће то све добро бити, није било ни коректно, ни мудро. Некоректно је због тога, што се у Самоуправи могло ваљда наћи толико места, да се штампају речи рускога цара, без икаквог изостављања; није мудро због тога, што су с те нетачне стилизације била отворена врата свакојаким нагађањима и претпоставкама. Могло се мислити, као што се и мислило, да је руски цар у том тренутку говорио о нашим унутрашњим приликама, што он очевидно није хтео да чини. Јер шта је то у Србији данас рђаво „што ће опет добро бити?“

И ако вели, да царевим речима није било потребно никаквог коментара Самоуправа их јуче и сама коментарише, па вели, да се оне односе на почетак прославе стогодишњице српског устанка. Шта сад то тек значи? Има ли то каквог смисла?

Судско решење о притвору

Првостепени суд београдски јуче се целога дана бавио испитивањем Негојске афере. Суд није донео никаквог решења о притвору г. г. Веље Тодоровића и М. Петронијевића, јер још није био готов са расматрањем аката.

Трајање Скупштине

Према броју спремљених законских а с погледом на брзину с којом Скупштина ради, посланици би имали остати на окупу најмање до Петрова-Дана. Но и ако ово можда не би било непријатно многим посланицима, осетно је за државну касу те ће, како чујемо Скупштина трајати само дотле, док не сврши буџет и оне финансиске законе који су с њим у тесној вези.

Св. Влахо

У среду 21. ов. мес. даваће се у Народном Позоришту „Станац“ од М. Држића с музиком од нашег даровитог композитор П. Крстића. На тај дан је у целој Далмацији велики празник Св. Влахо, те је одиста била добра мисао, што се баш на тај дан даје комад, који је још пре пет година требао да буде даван, па чак донекле и спреман.

Оперетско позориште у Београду

Како ће се у нашем Народном Позоришту по свој прилици укинути оперета, један немачки консорциум с капиталом од милијон и по динара намерава да сазида у Београду једно засебно позориште за оперету, наравно ако добије за то дозволу.

Мартовске демонстрације

На јучерашњем дневном реду Народне Скупштине била је и интерпелација о мартовским демонстрацијама. Но како јуче није дошла на ред, а данас нема скупштинске седнице, то ће можда сутра бити о њој говора у Нар. Скупштини.

Кажњени официри

Данас предстају официри, кажњени поводом нишке афере, министру војном који ће их упутити на дужност.

Војна Академија

На јучерашњој седници народне скупштине прочитан је краљевски указ, којим се одобрава министру војном, да поднесе скупштини предлог закона о изменама и допунама у закону о устројству војне академије.

Закон о Средњим Школама и професори Богословије

Неки професори Богословије изјавили су жалбу, што им Министар просвете не признаје плату и периодске повишице по Закону о Средњим Школама. По њиховим жалбама Државни Савет поништио је решење Министра просвете, налазећи да се прописи закона о Средњим Школама о плати и периодским повишицама односе и на професоре Богословије.

Нов орфеум

Од 1. фебруара имаћемо још један нов орфеум у Београду, „Елдорадо“ који ће бити у садашњој Позоришној Кафани.

Брана путује

Кроз кратко време кренуће се цео Бранин орфеум на пут по Србији, да у важнијим местима даје представе. На његово место код Коларца доћи ће Весело Позориште, чији би капелник онда био г. Покорни.

Маћедонска трупа

Маћедонска трупа глумаца под управом г. Хаџијевића, приказиваће неколико одабраних комада из живота Маћедонаца у гостионици „Таково“ као: „Крвава свадба“, „Таир Тома“, „Прилепски свеци“ и др. Данас је прва представа и даваће се „Крвава свадба“. Почетак је у 20.30 часова. Улазна цена: први ред 1.5, други ред 1 динар.

Пошто опишу велики лук око земље, они се згусну и падају у долине Охија и Мисисипа. Ма скоје стране да прилазите овоме континенту, што се више приближујете центру, земља је све неплоднија, што долази једино услед недостатка воде. На много места, свуда где се може опазити траг траве, земља садржи све елементе за обилну вегетацију. Доктор ће вам то рећи: он ју је анализирао.

— Ја! ја! то је истина, потврди доктор.

— Има много оаза, настави Сеген, и чим се дође до воде за заливање, одмах је вегетација бујна. То сте морали приметити пролазећи даљим током реке, и то се тако збивало у шпанским насеобинама на Гилским обалама.

— Али зашто су те насеобине напуштене? упитах, пошто нисам чуо никаква стварна разлога за растурање колонија, које су овде цветале.

— Зашто! енергично одговори Сеген, зашто! Догод која друга раса ван иберске не буде заузела ову земљу, Апахи, Наваји и Куманхи, народи које је Кортец победио, а по неки пут и победиоци њихови тераће потомке првих освајача Мексике. Погледајте провинције Соноре у пола расељене! Видите ли Нову-Мексику како њени становници, помирени са судбином. живе само да трпе; изгледа да они обрађују земљу само за своје непријатеље; којима морају плаћати данак. Али хајдмо! сунце нам наговештава да је време да се иде; хајдмо! Пењите се на коња; можемо ићи покрај реке, настави он. Од неког времена није било кише те је вода плитка; иначе би смо морали прећи хиљаду и пет стотина миља кроз планине, Држите се крај стена, хајте замном.

Пошто нас тако обавести, он уђе у кланац, а ја доктор и Годе за њим.

Ловци

Беше већ скоро мрак кад стигосмо у логор ловаца коже. Наш долазак једва би примећен. Људи, покрај којих пролазасмо, само бацише један поглед на нас. Ни један се не диже нити прекиде свој рад. Оставише нас да коње одседламо и оставимо где ми нађемо за згодно.

Ја бејах уморан од пута, пошто тако одавна нисам јахао. Прострех свој покривач на земљу и седох, наслонив се леђима на једно стабло од дрвета. Радо бих заспао, али чудноватост свих предмета, који ме окружаваху, непрестано ми буђаше машту; узех посматрати и слушати веома радознало. Требало би ми по послужити се сликарском кичицом, да бих вам могао описати сцену и да бих вам дао само једну слабу идеју о њој. Никада се човеку није указала дивљачнија а романтичнија целина. То ме подсећаше на гравуре, које представљају пољске разбојничке логоре у мрачним Абруским гудурама. Ја описујем по успоменама још из давних времена мога авантураског живота. Дакле, ја само могу репродуковати најглавније црте те слике. Појединости су ми умакле; међутим, онда и најситније стварчице привлачиле су моју пажњу својом новином и чудноватошћу. Мало по мало ове ствари ми постадоше обичним и од тада ми се избрисаше из памети као и обична дела из живота.

Логор беше смештен на обали Дер-Норта, на једној пољаници окруженој памучним дрвећем, чија се глатка стабла дизаху над густом шумом ниских палми и шпанских пангапета. Овде онде, беше раширен по који исцепани шатор; а могло се видети и колиба покривених животињским кожама, по индијском начину. Али већина ловаца саградили су себи склониште од биволске коже које су подупирале четири усправно пободена коца. У шумарцу имађаше колиба начињених од грања и лишћа палминог, или од трске ишчупане са обале реке. Стазе прокрчене кроз жбуње, пружаху се у свима правцима. Кроз такав један пролаз могла се видети зелена застирка једне ливаде, на којој су пасле камиле, привезане за коце дугим конопцима, који су се вукли по земљи. Свугде су се видели свежњи, седла, спуштена на стабла од дрвета, узде, окачене о грање; зарђале сабље сијаху се пред шаторима и колибама; посуђе све врсте, као шерпе, котлови, секире лежаху на земљи. Око ватре, на којој гораху целокупна дрва, сеђаху гомиле људи. Они не тражаху топлоту јер температура беше хладна; пекли су месо од дивљачи или пушили лулама свих обликама и димензија. Неки су чистили оружје или оправљали одело.

Звуци свих могућих, језика допираху ми до ушију: мешаху се француске, шпањолске, индијске и енглеске речи. Усклињи се у крштаху, карактеришући сваки од њих народност оних који их изговарају: „Хеј, Purapge, прикачи ми ово, раго матора; ама шта то чиниш:“ — „Сакр — Карамба!“ — „Побогу, господине!“ — „Карајо!“ „Сантиссима Мариа!“ (Пресвета Дево!) Сакр. Могао би се мислити да су разне нације послале овамо своје представнике да образују конкурс псовке.

(наставиће се)

Пре неки дан позваше ме да брзо дођем једној болесној госпођи. Добила, веле, црвени ветар, па тражи што пре лекара. Кад сам отишао, нашао сам је у кревету. Лице јој отечено, црвено, врело. Она уплашена, узнемирена, вајка се како је то могла добити ту опасну болест. У соби седи неколико жена. Направиле озбиљна, забринута лица — жале је.

А цео тај страх и цела парада били су без узрока. Нити је та госпођа имала црвени ветар, нити су јој комшике морале долазити на жаљење и на кафу. Јасно се видело, да је била намазала лице нечим оштрим, љутим, па се кожа запалила, а они помислили да се развио црвени ветар.

Распитивао сам се и размишљао, шта је то могло бити, и најпосле сам дошао до уверења, да је свему био крив — рђав сапун. Једва сам успео да ми жене у соби то поверују. У осталом, можда су се оне само правиле да ми верују, можда су се већ унапред спремале да сутрадан зову другог лекара, ако болесници не буде боље, Али сутрадан њој је било добро, и оне су ваљада дошле до уверења, да сам ја имао право.

Кад сам после размишљао о том случају, опет ми је пало на ум, како се код нас много греши у том погледу. Свака женска с правом жели да јој лице буде чисто, глатко, нежно. Може она имати најправилније црте, ипак неће бити задовољна са својим лицем, ако јој је кожа рапава, испуцана, или ако је масна, груба, бубуљичава. И не само девојка и жена, него је и многи младић несрећан што му кожа на лицу није лепа.

Нико од њих, међутим, не помишља, колико важну улогу играју у томе не помаде и којекакве водице за лице, већ најобичнија ствар у кући — сапун. У томе се највише греши. Пре свега многи не знају, какав сапун треба да узимају, а затим, многи га погрешно употребљавају.

Домаћице махом знају како се од прилике сапун прави. Узме се толико и толико лоја или масти, па се то скува са толико и толико соде или цеђа, и онда се добије сапун. Тако се прави сапун у кући, а тако од прилике и по фабрикама. Само што се добрим фабрикама најтачније одмерава колико соде треба да дође на извесну количину масти. И квалитет сапуна зависи од тог тачног одмеравања, само од њега.

Кад се лепо удеси, да и масти и со и сода дође управо онолико колико треба, и да у сапуну не буде никаквих других, споредних састојака, онда имамо добар, т. зв. неутралан сапун. Кад се узме соде или цеђа више него што је потребно, онда се добије оштар, љут сапун, који шкоди кожи. Кад се дода мало више масти, онда имамо мастан сапун, који за извесна лица такође није добар.

Као што рекох, само од тога зависи, ваља ли сапун или не. Све је друго сасвим споредно. Никада не треба гледати на цену. И за јевтине паре може се добити добар, неутралан сапун. Скуп је сапун само зато скуп, што фабрикант троши много на рекламе или што меће у њега фине мирисе. А то има неку вредност само за нос, али за лице никакву. Ја бих могао навести фирме, које дају добар еспап, али би то личило на рекламу. Сем тога, сваки може и иначе изабрати за себе добар сапун, само ако пази на две ствари. Прво, после обичног умивања кожа не сме остати сува, рапава, крута; друго, сапун мора остати од почетка па све до краја гладак једноставан; ако се круни и ломи, ако постане нераван, онда не ваља.

Наћи добар сапун, то је дакле први важан посао за онога, који хоће да има лепу кожу на лицу. Друга је важна ствар знати колико и како се ваља њиме умивати. Ту нема општег правила за све. Што је за једног добро, то другом може шкодити. Али и ту се је лако наћи.

Сваки зна шта сапун ради с кожом: скида с ње маст и суши је. Ко дакле има масно лице и дебелу кожу, коме се по лицу виде оне познате црне пегице (то су већином људи црне косе), тај треба што више да употребљава сапун. Најбоље је да се у вече, пред спавање умива, и добро да се исапуни. Ако му по лицу избијају и бубуљице, може по каткад да узме и љут сапун, само га мора оставити чим опази, да му се кожа сасвим осушила и да се почела перутати. Таквим ће лицима дакле сапун добро чинити. Разуме се, да се тада не сме употребљавати мастан сапун, пошто је лице и иначе сувише масно.

Сасвим је друга ствар са оним личностима (махом плаве или отворено — смеђе косе), које имају танку, фину, суву кожу на лицу. Оне се морају клонити сувишне употребе сапуна. Кожа им је и иначе сува, па кад би се често прала сапуном, она би испуцала, почела би се перутати, а могла би и букнути и запалити се. У сваком случају, они никад не смеју употребити љут сапун, већ само неутралан или мастан. На то није пазила она госпођа, коју сам у почетку споменуо, и зато је страдала.

Јуче смо имали два привидно противуречна телеграма, један из Лондона други из Париза. У првом се јавља да је рат неизбежан и да ће се руска нота тек у току идуће недеље предати у Токију; у другоме да руска влада чини све могуће да створи једну солидну основицу да се обезбеди мир. Други је телеграм очевидно зато да се оправда одуговлачење руског одговора, због чега су у Токију озбиљно постали нервозни.

У Петрограду, међутим, такође знају да треба што пре умирити духове и да истинска опасност долази баш од тога очекивања које може давати повода најгорим комбинацијама. Русија, свакојако хоће да добије времена, и ово њено садашње одуговлачење све више улива уверење да она већ унапред зна да њен одговор неће задовољити јапанску владу, и да и сама сматра да је рат неизбежан. Шта је да је тек ово одуговлачење чини неповољан утисак.

У Берлину су, међутим, уверења да Русија мисли да ће Јапан од својих минималних захтева начинити casus belli и да је због тога руска нота састављена тако да измирење још буде могућно. У њој ће, како мисле у Берлину, бити важних уступака јапанскоме захтеву о суверенству Кине у Манџурији и надају се да ће ове концесије бити довољне да се одржи мир. Али се друге стране додају да ови уступци неће бити до јапанских минималних захтева. У сваком случају можемо да очекујемо да ће се преговори наставити и да се за сада односи још неће да прекину. Као што видимо, положај ни мало не може да умирује, али, после свега тога, настаје питање да ли је вероватноћа за рат сада већа него пре неколико дана.

Оно што је извесно, то је да се с обе стране грозничаво спремају али се то може протумачити самим положајем на Далеком Истоку. То могу бити само неопходне мере опрезности, због врло запетих односа између Петрограда и Токија. А може бити и нешто друго. У Петрограду где су се до сада надали да ће […] уздано одржати, и та нада можда је сада постала много мање вероватна. Сем тога, није у питању само тренутни мир, јер би Јапан играо само једну будаласту игру кад би примио само једно привремено решење које би допустило Русији да нагомила довољно војске на Далеком Истоку да би, по том, врло лако, у згодном тренутку, уништила свога противника. Садашња се криза мора решити дефинитивно; треба учинити да се у будућности не поврати овако стварна политичка опасност и онда ту нема никаквих споредних уступака који би омогућили повољно решење. Садашњи се преговори могу само тако да сврше ако се руске и јапанске амбиције на Далеком Истоку тачно пределе, и ако се тај резултат не постигне, криза се не може отклонити.

Прославивши двадесетпетогодишњицу силеџијског режима у Босни и Херцеговини, који се нарочито одликовао непријатељством према српском имену, окупаторске власти су се сада од једном нешто мало одобровољиле и према Српству у оним крајевима. Г. Бурајан обећава чак пред делегацијама, како ће они порадити на томе, да становништво у Босни и Херцеговини ни у чем не позавиди својим саплеменицима преко границе. Томе обећању није, до душе, много веровати, али је и оно свакако значајно, као што је значајан и факат, да су све власти у Босни и Херцеговини добиле наређење, да се — противно досадашњем начину — свугде и у свачему показују предусретљиви нарочито према Србима православне и мухамеданске вере. Босанци и Херцеговци се чуде овој изненадној промени у држању окупаторских власти, али држећи се оне народне речи: „вук длаку мења, ама ћуд никако“, некако подозривим оком гледају ову промену. У целој Босни и Херцеговини опште је уверење, да се Аустро-Угарска спрема да у најкраћем времену крене напред у Новопазарски Санџак, па — ако се може чак и до Солуна. Но исто тако се и верује, да би Аустро-Угарска у том продирању наишла па отпор, а нарочито Мухамеданци мисле, да би у том случају аустријску војску дочекала редовна турска војска — да би дошло до рата између Турске и Аустро-Угарске. Кроз четврт века се притајивала мање или више, код Мухамеданаца, нарочито мржња на оне који им, после крвава њихова отпора, отаџбину подјармите. И кад сада дође код њих реч на могућност рата између Турске и Аустро-Угарске, у сваког се Мухамедовца очи живље засијају. Но аустријска управа у Босни и Херцеговини довела је жбирски систем до савршенства и она је тачно обавештена о расположењу, које влада међу мухамеданским Србима. Пази се на сваки покрет њихов, но све то бива у највећој тајности. Не давно су упали жандари у џамију у Бос. Дубици, где су нашли око осамдесет скривених пушака острагуша и велику количину револвера. Све су то у највећој тишини покупили и однели. Узели су, истина, виђеније Мухамедовце из тога места на саслушање, распитујући ко је и од куда то оружје набавио и у џамију склонио, но кад ни од кога не могаше ништа докучити, не учинише никоме ништа нити кога глава заболе. На против, запретише свима да о томе никоме ништа не казују. Најмање би се пак хтело, да проналазак тога оружја објаве преко својих листова. И то је један знак времена.

Универзитет је велика културна тековина. Универзитет је важан научни центар. Он ће око себе прикупљати све Србе. Он ће бити посредник између наше науке и европске више него Велика Школа, јер ће се странци тада пре одлучивати да проведу по неки семестар у њему. Он ће нам тиме подићи углед и на Балкану и у Европи…

То су мисли које се обично износе када се поведе говор о универзитету у нас. Оне су, донекле, и оправдане, али су неодређене и сувише опште. Културна тековина зависи од своје вредности. Научни центар тај универзитет мора бити у нас већ зато што је један. Да ли ће он прикупити све Србе око себе — то зависи од прилика које су, донекле, изван њега, а да ли ће странци нагрнути у њ или не — то је све једно, јер ће он и без њих остати онакав какав је, а општење наше науке са европском врши се на други, много поузданији начин…

Када би се могло и разлозима много јачим од ових доказати да је све ово што наведох безначајно, ипак то још не би значило да нам је Универзитет непотребан; то би само значило да су наведени разлози слаби, и да их мора бити и много јачих, ако нам је он заиста потребан. Њих и има.

Много је важније од свега наведенога и једино је поуздано јемство за успешан развитак нашег универзитета, ако се он јавља као природна последица развитка В. Школе наше, ако га изазива унутрашња потреба њена, ако нам се он сам импозира. Само би такав универзитет био наш универзитет, само би тада он представљао праву добит за нашу младу културу и још млађу науку. Питање је, дакле, у томе, да ли у нашој Великој Школи има клица из којих ће се моћи развити универзитет, има ли у њој симптома према којима ће претварање Велике Школе у универзитет представљати, не само акт добре воље и још више добрих жеља данашњих политичких фактора, већ стварно унапређење наше школе и науке, оправдано и приликама у којима смо и степеном развитка наше науке и просвете. Јер не треба заборављати да се универзитет може створити и вештачким путем и бити дуго времена непродуктиван.

Данашња се Велика Школа разликује од некадашње, а о лицеју, од којега је она постала, да и не говорим. Она има и друкчије уређење него некада, а и друкчијим снагама данас располаже. Њени наставници раде на европској науци пратећи је овако како се она прати и другим научним центрима. Захтеви које она ставља својим професорима много су већи него пре, а критеријум према којему се они цене и бирају не могу се ни мерити са некадашњим. Истина је, да је весника за такво стање било и раније, али то не значи ла је стање у њој од увек онакво какво је данас, већ само да је оно природно, да није изненада наступило. Не треба мислити да је оно и данас идеално, али је ипак боље него што би морало бити. Зато и треба радити на томе да се оно не само тако одржи, већ да се и […] и ниво онога што се од њених посленика тражи подићи, али у исто време створити и више могућности да се томе одговори. Јер оно што је досад давано, према ономе што се тражило од њених наставника, особито према најновијем закону о њој и уредби њеној, захтевало је само жртве. Није се питало да ли су такве жртве помагале или одмагале онима који су их давали, да ли су увек биле могућне, већ само, је ли ко вољан да их чини иди не; није се чак питало, да ли су оне потребне, али се ипак, мислим, морало, ма и несвесно, осећати да су тешке. У сваком случају експеримената је било и сувише…

Стога, ако хоћемо да нам се оно што имамо оснажи, да се изазове, створи оно чега до засад немамо — а што бисмо могли имати, — да се оно што може бити корисно по нашу науку што сигурније за њу и сачува, ми морамо подићи Велику Школу, ми морамо створити око ње већу научничку атмосферу и гледати да у њој нађе места све оно што има довољно и спреме и талента да самостално, творачки ради на науци.

Одавде је јасно да је Велика Школа већ тиме што јој је потребно да се претвори у универзитет и извојевала себи право на њ: да је то корак који она ако хоћемо да нам се наука развија како ваља, мора учинити. Јер оно што имамо српске науке, у главноме је ипак у Великој Школи. Подигните Велику Школу и ви сте подигли српску науку. Дајте више полета, дајте више снаге и слободе нашој младој науци — и ви ћете видети да ће она оправдати ваша уздања. Чаршија са њом не сме имати посла исто онако као што оно нема ништа заједничко са оним истинама које она проповеда.

Подизање Велике Школе на степен универзитета дугујемо и радни [недостаје један ред] јој наставници дају оно што би од њих тражио и универзитет, када наша омладина у њој има све дужности академских грађана других земаља, зашто да се чини неправда и једним и другим, зашто да се не да првим више средстава за рад кад они доказују и воље и талента и спреме за то, зашто да наши студенти морају бити деградирани пред својим друговима других земаља само за то што нису универзитетлије, зашто да се наша наука кочи ни из каквих разлога, зашто и Србија да није земља која ће и хтети и моћи својим синовима, који желе да се посвете само науци, излазити на сусрет раширених руку…

На тај начин подизање Велике на степен универзитета неће бити само једна, ма и најкрупнија и најважнија тачка програма за прославу стогодишњице; оно неће бити само спомен, па ма како он трајан био, на свечаности поводом ње; већ ће се њиме најречитије констатовати наш културни напредак у једноме правцу за минулих сто година… И то ће бити један од најлепших украса велике свечаности по којем ће се она дуго спомињати.

Ухапшен званичник. Првостепени суд за варош Београд одобрио је јучерање решење кварта, којим је Јосиф Илић, практикант Мин. Нар. Привреде стављен под кривичну истрагу и у притвор за дело поништаја и склањања званичних акта.

⁂

Дошао по своју зимњу порцију. Неки Станимир Николић ухапшен је, јер је ухваћен у гарнизону у крађи дрва.

⁂

Прекинута истрага. Кварт врачарски прекинуо је истрагу над бив. служавком Живка Давидовића, која је била окривљена за саучесништво у познатоме делу разбојништва, које је прошлога месеца извршено над г. Давидовићем.

⁂

Кажњен штампар. Мих. Пантић, овд. штампар кажњен је са 60 динара у корист државне касе због бесправнога рада.

⁂

Нађен цигар-папир. Пред каваном „Хајдук Вељко“ нађено је пет кутија цигар-папира и предато кварту теразијском.

Пета алинеја чл. 44. пројекта закона о нар. школама гласи:

„Повишица се добива после 4 године у местима трећег реда, после пет година у местима другог реда, и после шест година, у местима првог реда, ако за то време резултат оцена износи преко 3.5“.

Чл. 36. истога пројекта гласи:

„Упражњена учитељска места попуњавају се стечајем, који се објављује преко службених листова. Право на боља места имају они кандидати који имају јачу спрему, првенствено који су свршили редовно Велику Школу, више година успешне службе и примерно владање.“

„У случају једнаких квалификација првенствено право на боље место има онај, који има веће породичне потребе за то место“.

Тако, од речи до речи, гласе горњи чланови из пројекта законског што га је спремио г. министар просвете.

Кад се сваки члан за себе прочита, изгледа, да видиш, и добро. Али, кад се та два члана пројекта, који прете да постану закон, ставе овако један поред другог и проуче, тек онда се види како су они у ужасној контрадикцији, да апсолутно не могу остати један поред другог.

Да то докажемо.

Г. министар је поделио учитељска места у Србији на три класе. Најзабаченија села у брдским крајевима долазе у трећу класу; боља села и варошице у другу, а окружне вароши у прву. По чл. 44. пројекта најгора места добијају повишице после 4 године мало боља после 5 а најбоља после 6 година. А чл. 36. вели да ће боље место добити бољи учитељи, са јачом спремом и већим потребама. Може ли то остати да учитељ за то што је бољи, спремнији, буде кажњен, место награђен?! За то што је одличан, што је ваљан и спреман може добити боље место, али га за то министар хоће да казни и да на злехуду повишицу чека равних 6 година, док је његов друг, мање спреман, добија после 4 године. Чудно је начело овога пројекта законског. Признајем ти учитељу да си одличан, да си спреман, дајем ти за то боље место, али те за то кажњавам платом и хоћу да чекаш 6 година за повишицу. Може се рећи: „Па коме је то криво нека иде у село, у место треће класе“. То је лепо. Али, неко мора бити и у местима прве класе, а разуме се, да ће тамо бити вреднији и спремнији, и сад, зар су они криви, што су вредни и спремни, па да их министар кажњава?

Новаковићев закон био је у томе напреднији. Он је свима давао повишице после 4 год. Он је за рђава места одредио годишњи додатак, по коме је досуђено то место, бар му се, због незгода у животу, даје накнада у новцу, а не кажњавају се други, за то што је он у горем месту.

Пре годину дана г. Рене Бела Арпад, апотекар, дошао је из Пеште да потражи какво место овде у Београду. После подужег тражења ступи као апотекарски помоћник у апотеци г. Викторовића, где је остао око 8 месеци. Пре пет дана изађе одатле у намери да се врати кући.

Изашавши из апотеке одседне у хотел „Паризу“, и ту остане четири дана. Ономад, 13. ов. мес., исплати дугујући рачун у хотелу, узме ствари, на питање келнера куд намерава, одговора да ће за Аустрију, и оде. Мало касније врати се и рече да је задоцнио за воз, остави куфер и упути се у варош.

Ништа се незна где је био целога тога дана, тек око по ноћи у очи Св. Саве, кад су момци прали салоне код „Касине,“ уђе Арпад и затражи од портира засебну собу. На питање портира, гле су му ствари, исприча му Арпад, да је хтео путовати јутрос у Пешту али да је за воз задоцнио, и да су му ствари у хотел „Паризу.“

Портир му покаже собу са два кревета, али Арпад спази неке туђе ствари и упита, ла ли ће још когод ту ноћити, јер он жели да буде са свим сам. Портир му објасни да су то ствари једнога путника, који је отпутовао за неки дан у Шабац и да се те ноћи неће враћати. Ипак Арпад зажели другу собу, и тако му портир даде другу собу са три кревета с лица улице, где ће бити са свим сам.

Арпад затражи још и неке немачке новине. и портир му донесе „Fliegende Blatter“ и „N. F. Presse“. При излазу портира замоли га да му пошље момка, да подложи пећ, и да га сутра не буде никако, јер хоће дуже да спава и да се одмори. Портир оде и посла момка да му наложи пећ.

Освану и св. Сава. Према наређењу Арпадовом нико га није будио и тако прође и подне а он никако не изађе из собе. Најзад око 4 часа по подне кафеџији постане сумњиво толико његово задржавање у соби, уђе унутра и нађе Арпада у постељи укрућеног, хладног, без свести и без дисања. Само се сваких два минута чуо тешки уздах човека који издише.

Одмах позову кварт. лекара др. Кујунџића, који дође и до 8 часова у вече Арпад је био толико повраћен к себи да му је срце правилно радило, дисање било враћено и да је на махове отварао очи. Само свест му нису могли никако повратити.

На предлог хотелијера, чији су момци већ били заморени трљањем и повраћањем у живот Арпада, несрећник је на носилама пренесен у општу државну болницу, где је сутра дан око 4 часа у јутру издахнуо.

Арпад је стар 35 год. ожењен је и има двоје деце, али са женом не живи заједно.

Пре два дана добио је од апот. Викторовића своју последњу исплату око 80 динара. Осим рачуна код „Париза“, не зна се да је за шта трошио, а при њему је нађено само два гроша готовине.

Накнадно дознајемо, да је лекарском секцијом утврђено, да се Бела Арпад отровао морфијумом.