Универзитет је велика културна тековина. Универзитет је важан научни центар. Он ће око себе прикупљати све Србе. Он ће бити посредник између наше науке и европске више него Велика Школа, јер ће се странци тада пре одлучивати да проведу по неки семестар у њему. Он ће нам тиме подићи углед и на Балкану и у Европи…
То су мисли које се обично износе када се поведе говор о универзитету у нас. Оне су, донекле, и оправдане, али су неодређене и сувише опште. Културна тековина зависи од своје вредности. Научни центар тај универзитет мора бити у нас већ зато што је један. Да ли ће он прикупити све Србе око себе — то зависи од прилика које су, донекле, изван њега, а да ли ће странци нагрнути у њ или не — то је све једно, јер ће он и без њих остати онакав какав је, а општење наше науке са европском врши се на други, много поузданији начин…
Када би се могло и разлозима много јачим од ових доказати да је све ово што наведох безначајно, ипак то још не би значило да нам је Универзитет непотребан; то би само значило да су наведени разлози слаби, и да их мора бити и много јачих, ако нам је он заиста потребан. Њих и има.
Много је важније од свега наведенога и једино је поуздано јемство за успешан развитак нашег универзитета, ако се он јавља као природна последица развитка В. Школе наше, ако га изазива унутрашња потреба њена, ако нам се он сам импозира. Само би такав универзитет био наш универзитет, само би тада он представљао праву добит за нашу младу културу и још млађу науку. Питање је, дакле, у томе, да ли у нашој Великој Школи има клица из којих ће се моћи развити универзитет, има ли у њој симптома према којима ће претварање Велике Школе у универзитет представљати, не само акт добре воље и још више добрих жеља данашњих политичких фактора, већ стварно унапређење наше школе и науке, оправдано и приликама у којима смо и степеном развитка наше науке и просвете. Јер не треба заборављати да се универзитет може створити и вештачким путем и бити дуго времена непродуктиван.
Данашња се Велика Школа разликује од некадашње, а о лицеју, од којега је она постала, да и не говорим. Она има и друкчије уређење него некада, а и друкчијим снагама данас располаже. Њени наставници раде на европској науци пратећи је овако како се она прати и другим научним центрима. Захтеви које она ставља својим професорима много су већи него пре, а критеријум према којему се они цене и бирају не могу се ни мерити са некадашњим. Истина је, да је весника за такво стање било и раније, али то не значи ла је стање у њој од увек онакво какво је данас, већ само да је оно природно, да није изненада наступило. Не треба мислити да је оно и данас идеално, али је ипак боље него што би морало бити. Зато и треба радити на томе да се оно не само тако одржи, већ да се и […] и ниво онога што се од њених посленика тражи подићи, али у исто време створити и више могућности да се томе одговори. Јер оно што је досад давано, према ономе што се тражило од њених наставника, особито према најновијем закону о њој и уредби њеној, захтевало је само жртве. Није се питало да ли су такве жртве помагале или одмагале онима који су их давали, да ли су увек биле могућне, већ само, је ли ко вољан да их чини иди не; није се чак питало, да ли су оне потребне, али се ипак, мислим, морало, ма и несвесно, осећати да су тешке. У сваком случају експеримената је било и сувише…
Стога, ако хоћемо да нам се оно што имамо оснажи, да се изазове, створи оно чега до засад немамо — а што бисмо могли имати, — да се оно што може бити корисно по нашу науку што сигурније за њу и сачува, ми морамо подићи Велику Школу, ми морамо створити око ње већу научничку атмосферу и гледати да у њој нађе места све оно што има довољно и спреме и талента да самостално, творачки ради на науци.
Одавде је јасно да је Велика Школа већ тиме што јој је потребно да се претвори у универзитет и извојевала себи право на њ: да је то корак који она ако хоћемо да нам се наука развија како ваља, мора учинити. Јер оно што имамо српске науке, у главноме је ипак у Великој Школи. Подигните Велику Школу и ви сте подигли српску науку. Дајте више полета, дајте више снаге и слободе нашој младој науци — и ви ћете видети да ће она оправдати ваша уздања. Чаршија са њом не сме имати посла исто онако као што оно нема ништа заједничко са оним истинама које она проповеда.
Подизање Велике Школе на степен универзитета дугујемо и радни [недостаје један ред] јој наставници дају оно што би од њих тражио и универзитет, када наша омладина у њој има све дужности академских грађана других земаља, зашто да се чини неправда и једним и другим, зашто да се не да првим више средстава за рад кад они доказују и воље и талента и спреме за то, зашто да наши студенти морају бити деградирани пред својим друговима других земаља само за то што нису универзитетлије, зашто да се наша наука кочи ни из каквих разлога, зашто и Србија да није земља која ће и хтети и моћи својим синовима, који желе да се посвете само науци, излазити на сусрет раширених руку…
На тај начин подизање Велике на степен универзитета неће бити само једна, ма и најкрупнија и најважнија тачка програма за прославу стогодишњице; оно неће бити само спомен, па ма како он трајан био, на свечаности поводом ње; већ ће се њиме најречитије констатовати наш културни напредак у једноме правцу за минулих сто година… И то ће бити један од најлепших украса велике свечаности по којем ће се она дуго спомињати.