Дан: 19. јануар 1904.

По новом закону о штампи, увреда страних владара и њихових домова казни се затвором од једног до шест месеци. На први поглед та казна, иако велика изгледа и умесна и оправдана; кад се међутим то питање ближе размотри, види се, да је она и неумесна и неправедна. Ево зашто. Неправедна је зато, што је страна штампа све наше владаоце, и оне који су били добри, и оне који су били рђави, обасипала најодвратнијим грдњама, не бирајући никад ни речи, ни изразе; а неумесна зато, што је неостварљива. Примењивати ту законску одредбу, стално, у свакој прилици, као што би требало да се закон примењује, одвело би до таквих апсурдности, да би им се и сам г. Стојан Протић смејао, кад би умео да се смеје.

На пример: у Белгији, откако је на престолу садашњи краљ Леополд, још ниједан новинар није кажњен за увреду Величанства, и ако је, баш у радикалној белгијској штампи било страховитих испада против приватног живота краљевог. То се тамо не казни, јер не да сам краљ. Али ако неком српском новинару падне на памет да преведе један такав чланак на српски и штампа у ком листу, биће кажњен за увреду Леополда. Или: напише неко овде код нас, да је Кастро, председник Аргентинске републике био у млађим својим годинама осуђен на двадесет година робије за крађу и разбојништво – што је сушта истина – ето вам опет увреде једног главара државе и затвора од неколико месеца. Или напише неко, да је садашњи кинески цар ванбрачно дете своје матере – што је такође истина – хајде опет у затвор. У затвор због сваке саксонске принцезе, која се заљуби у каквог пробисвета, у затвор због сваког опскурног немачког кнеза, коме падне на памет да дуне у свет са каквом јахачицом из циркуса, у затвор због… и тако даље, у бесконачност. Има ли то смисла и имена?

Па ћемо онда отићи у затвор за сваку оштрију реч против Онога; у чијој држави данас леже стотинама попаљених села српских, као да је Србија још српски пашалук. Зар онда да се не бунимо?

Истина, у закону има још одредаба, да се казне само увреде оних владара у чијој се земљи и нашем краљу даје иста заштита. Али та је одредба за наше прилике илузорна. Закони готово свих земаља имају ту одредбу, па ипак пише о нашем краљу ко шта хоће и како ко хоће. Каква је то онда заштита?

Наш устав истина има један члан по којем се увреда страних владара мора казнити. На све критике у Народној Скупштини г. Стојан Протић је увек одговарао, да устав наш захтева и да се друкчије не може. Могло се, само да се хтело. Требало је само, одређујући у начелу, да се увреда страних владара казни, додати у закону ову блажу одредбу: „на изричит захтев представника те државе“ и онда би све било добро. Онда би праве увреде биле одиста кажњаване по закону и по правди. Овако пак, како данас наш закон о штампи прописује, цео члан о увредама страних владара није ништа друго, до сигурно оружје у рукама г. Стојана Протића, да казни сваког српског новинара кад год му се прохте и да запуши уста сваком ономе, који не мисли као он.

Идући јуче од кафане „Лондона“ на ниже према министарству финансија спазих на тротоару једно овеће писмо. И ако се код нас Срба не поштује штампана и писана хартија као код Китајаца, него се немилосрдно гази ногама, ипак се ја некако махинално сагох и подигох то писмо са земље. Оно беше по старинском начину савијено, но адреса му је била већим делом већ одерана. Једино што могох на њој још прочитати, беше: „Ово писмо предати се народ по…“ Не и то је било довољно за мене да се досетим е је оно упућено извесно неком од нар. посланика. Није ми обичај да туђа писма, ма и нађена, читам, но у овом случају морадох одступити од свога правила већ и зато, да видим, коме треба да га предам. Прочитао сам га и ево шта пише у њему:

Газда Томо (а може бити и Тошо?)

Које ми сељаци твоји и ваши бирачи тебе пишемо и поздрављамо, и велимо ти да ти одмах поднесеш терпелацију на министере због што су се уча и попа позавадили на славу код Трише Кљајина, па уча казо попи да је прошло курџонско царство, па попа казо учи да неће вала ни радикалско трајати док је света и века. Па онда се умешао онај Рада Ћопа напредњак, што смо му вадили чест и за кмета га бирали и он каже да ће опет они бити што су и били. И онда је измеђ њих скоро дошло да вуна полети, и то да питаш у скупштини, сме ли то тако да буде и да нам попа данас прети курџонским царством. Па ми овамо све чекамо да нам дођеш и очи наше већ побелеше чекајући те а богме говори се свашта. И па каже да сте се ви позавађали и да ништа не можете учинити, па вели да су вам и министери мало полени а кад им треба што крупно да сврше увек, каже, питају Генчића за савет. А уча нам чита у новине како ћете да мењате закон о чколама и вели да је то зло и наопако, а он је касти наш човек и њему верујемо. И још нам уча чита да неки министер Тодор прави закон за шуме, па да ни то не ваља а ми ка велимо нек он шуму не дира то је народско. Па чита да ви у скупштину оћете да дижете порезу, а знаш како је била реч да се то не може и да ћете ви терете с народа одујмити. А учи чест и поштење, но баш ни њему не можемо то веровати што прича да министери траже да се удари нека ђавоља трошарина на ракију и на вино и то динар на кило вина и на кило ракије. Каква још трошарина, Бог их видио, истрошила им се ребра да богда, ко што се троши народска грбача.

Него ми се ко тврдо уздамо у тебе и и друге наше људе, да то не дате, пошто сте живи јер знаш, богу хвала, да нам је и овако тешко и претешко. Него да ти са онима из смедеревске Јасенице. Уча нам је чито да они веле како народ доста плаћа, па ако треба још нека плаћају господа. И добро кажу они и то је нама много у вољи. И вели нам још уча да би још све лако било, већ да обилазите буџет ко маче око вреле каше, а тај буџет је вели много тежак, а ми вас поздрављамо кад је тежак ви га мало олакшајте. Ави свршавајте ки људи народна посла и разилазите се час пре кући, а министерима припретите да чувају народну пару, да не буде што нам уча чита у јелеке повике: куку Тодоре. А за ону терпелацију да тражиш да се попа казни јер је он либерал, а узу нико ништ да не дира, јер је он наш. И млого те поздрављају твоји сељаци села злослутнице.

Тако гласи ето то нађено писмо. Ја међу посланицима знам смо једног Тому, а Тошу баш ни једног. Тај Тома ми је стари познаник и зато потражих њега и упитах, није ли он изгубио неко писмо.

„Нисам — вели — а што питаш?“

Ја извадих из џепа писмо и прочитах му га. Тома само трепће очима и кад ја доврших читање он узвикну:

— Какво село Злосутница, Бог те видео? Та ти си бар новинар и треба да знаш да у мом крају таква села нема. А оно, бога ми, што у том писму, пише није баш без везе. Како ти добросретници из Злосутнице гуде, тако ће бели да подвикну свима нама и они наши. Него ти, славе ти, поцепај то писмо. Шта да тражиш вазда чије је?

— Е, не могу, Томо, то је писмо, како ти и сам видиш доста симптоматично и ја ћу баш зато да га турим у новине, а тако ће лакше доћи и онај до њега, чије је.

— Па кад ти је баш тако симпатично — одмахну руком Тома — а ти га вала дај баш и у новине!

И ја ево то и учиних.

Париски „Голоа“ доноси извештај о једном разговору свога сарадника с новим аустроугарским амбасадором у Паризу, нама добро познатим графом Кевенхилером. Разговор се поглавито водио о догађајима у Маћедонији а била је и једна кратка измена мисли о могућности рата између Русије и Јапана, у шта овај дипломата никад није веровао, јер је био дубоко убеђен о мирољубивости цара Николе. Прелазећи на Балканско Питање, он је исцрпно изложио како бу аустријска и руска дипломација израдиле реформни план, о чијем остварењу оне морају да се брину. „Ја знам добро“, додао је амбасадор, „да су у Европи и нестрпељиви и да налазе да се реформе примењују сувише лагано. Приговарало се и да се њима неће достићи никакав циљ. Е па лепо; ако ми дођемо до уверења да овај реформни план нема довољно дејства, онда ћемо ми њему дати ширу основицу, проширићемо га. Ми смо добили налог од Европе да се бринемо о умирењу Маћедоније и да побољшамо судбину тамошњег становништва. То ћемо учинити по сваку цену и при томе нећемо изостати иза нашег задатка и наше дужности. Али Европа нам мора дати времена и мора да се наоружа стрпљењем. Лако је из далека судити о питањима која се само тада правилно схватају кад се из ближе тачно студирају и испитују. Затим је Кевенхилер изнео шарену слику маћедонског становништва и из тога извео закључак о тешкоћама на које се мора наилазити при увођењу рефорама.

„Верујете ли ви“, питао је сарадник, „у искреност турске владе која је обећала да прими сарадњу Русије и Аустрије при успостављању реда у Маћедонији и при увођењу рефорама?“ — „Бога ми“, одговорио је дипломата, „о искрености Турака треба умерено судити. Али је за Турке од битне користи да и са своје стране учине све могуће да се маћедонско питање скине с дневнога [Недостаје остатак текса]