Дан: 20. јануар 1904.

Ово је одело састављено из једне блузе од учињене дамске коже димом гипко дотеране као рукавица; дугих дизлука, које допиру до појаса, и опанака од исте материје, али удешених дебелим ђоновима од бивоље коже. Блуза, тесна око паса, а раздрљена на грудима и око врата, свршава се лепом, посувраћеном јаком, која допире до рамена. Испод блузе је кошуља од финије материје од учињене коже антилопине, паунове и дамине. На глави је капа од јазавчеве коже, у украшена, напред, животињском њушком, а позади пругастим репом, који као перјаница; пада на лево раме. Пртљаг је састављала једна велика торба, од учињене коже дивљих мачака, и велики рог у облику полумесеца, на коме су увезане интересантне успомене. Као оружје му служи велики нож тежак пиштољ, брижљиво причвршћен кајишем који му стеже струк.

У оделу, пртљагу и опреми, слабо је поклањана пажња раскоши и елеганцији; па ипак крој блузе у облику тунике није лишен дражи. Ките на јаци и дизлуци скројени су по плану, а капа од јазавчево коже испољава извесну кокетерију, која доказује, да онај што ју носи није сасвим равнодушан према превази његовог спољашњег изгледа. Лепо извезена кесица с шареним чекињама дивљега свињчета виси му на грудима. То каткад ју по гледа задовољним погледом: то му је кесица за лулу, залога љубави какве црно оке госпођице, без сумње косе црне ко зифт, а која станује, као и он, у дивљим пределима. Такви су вели и сви остали трапери. Више њих, готово исто одевени и опремљени, стоје око онога, кога сам вам осликао. По неки носе шешир с обореним ободом од суре материје; други опет капе од мачије коже први имају ловачке блузе отворенијих нианса и извезене живим бојама; други, на против носе поабане и закрпљене, потамнеле од дима; али их човек може лако познати по општем карактеру костима, било би немогућно преварити се тврдњом да су прави горштаци.

Трећа гомила, коју сам назначио, беше удаљенија од места на коме бејах. Моја радозналост, да не речем чуђење, беше живо изазвана када чух, да ту групу састављају индијанци.

— Да нису заточеници? помислих. Не; нису оковани, ништа у њиховој спољашности, у њихов држању, не одаје да су заточеници; па, ипак то су Индијанци. Да не припадају чети, која се бори против?

Док сам тако чинио претпоставке, један ловац прође поред мене.

— Какви су то Индијанци? упитах указујући на групу.

— Делевари, а неки Шауни.

Пред очима су ми дакле били славни Делавари, потомци тога великог племена, које прво, на Атлантиковим обалама, беше објавило рат бледим лицима. Дивна им је историја. Рат је био школа њихове деце, рат је био њихова најмилија страст, њихов одмор, њихово занимање. Данас их је остао мален број. Ускоро ће наступити последња глава њихове историје! Дигох се и приближих им се живо се интересујући. Неки беху поседали око ватре, пушећи на луле од црвене стврднуте глине, брижљиво изрезане. Други се опет шетаху с величанственом изобиљношћу, тако приметном код Индијанаца који живе по шумама. Међу њима је владала тишина, на супрот џандрљивом брбљању њихових мексиканских суседа. С времена на време чуло би се управљено питање тихим, али звучном гласом, на које је долазио кратак и поучан одговор, каткад само грлени звук, пунодостојанствени звук, главом, или покрет руке; разговарајући се тако пунили су своје луле kini — kin — ik — оле, и пружаху један другом ово драгоцено средство.

Посматрао сам ове стоичке синове шума узбуђеније од просте радозналости; с оним осећајем, које човек осети, кад први пут угледа ствар о којој су ми приповедали или о којој је читао чудновате приче. Историја њихових ратова и њихова скитачка лутања беше ми још свежа у памети. А сад су ми били пред очима сами глумци тих великих сцена, или бар типови њихове расе, у потпуној стварности, у потпуном романтичном дивљаштву њихове индивидуалности. То су ти људи, који изгнани из своје земље пионерима, који нагрнуше из Атлантика, уступише само пред судбином жртава судбине њихове кроз расе. Пробивши се кроз наше, борећи се храбро уступали су стопу по стопу, из предела у предео, дуж Алеганија, по шумама дуж Океанове обале, до сред крвавог дола. И увек су бледа лица следила њиховим стопама потискујући их, гањајући их неуморно ка западу. Крваве борбе, неверство, раскинути уговори, из године у годину, проређиваху њихове редове. И, не хтевши никад да живе поред својих победилаца, уступали су, крчећи пут новим борбама кроз племена црвенокожаца као што су они три пут већих множином. Најзад се зауставише на делти реке Осаже. Ту се узурпатор обавеза, да им земљиште никад неће бити дирано. Али је тај уступак учињен сувише децидно. Ратнички и скитачки живот беше им постао природна потреба; и презриво одбацише мирно обделовање земље. Остатак њиховог племена скупи се на Озажовим обалама; али, на крају једне сезоне, изчезнуше. Сви ратници и младићи беху отишли, оставивши у уступљеним областима само старце, жене и слаботиње. Куд су отишли? Где су сад? Ко хоће да нађе Делеваре треба да их тражи по великим преријама, по горовитим, брдским долинама, дабровима и биволима. Ту ће их наћи, у растуреним гомилама, саме или удружене са старим непријатељима, бледим лицима, како лове и боре се с Опасима, Чејенима и осталим племенима.

Бејах, понављам вам, дубоко узбуђен посматрајући ове људе; анализирах њихове црте и романтичну им одећу. Ма да их човек није могао видети двојицу једнако одевених, имало је извесне сличности у костимима свију њих. Већина носаше ловачке блузе, не од дамине коже као што носе белци, већ од памучног платна, покривене ванредним шарама. Ова одећа кокетно удешена и украшена порубима давала је с ратном спремом индијанцима особит утисак. Али су се тек украсима главе разликовали костими Делевара и Шауна до костима њихових савезника, белаца. У ствари онај је украс у […] од ешарпе или од марага јасне боје, као што носе смеђе креолкиње с хаитиа. У групи, која ми беше пред очима, не би човек могао наћи две сличне чалме, па ипак су биле сличног […]. Најлепше су биле од пругастих махрама. Изнад њих се уздизала перзаница од светлог перја ратног орла, или од плавога ждрала. Костими су допуњавали дизлуци од дамине коже и опанци готово слични са опанцима трапера. По некима дизлуци беху украшени чупама пришивеним дуж спољњег шва. Приметих да их опанци беху особитог облика и потпуно се разликоваху од опанака, које носе преријски Индијанци. Голи су одозго сашивени, без веза и украса опшивени двогубим порубом.

Ови ратници беху наоружани и опремљени као и бели ловци. Одавно беху напустили лук, па се служише пушком. А покрај дугог ножа ношаху старо, традиционално оружје њихове расе, страховиту убојну секиру.

Описах вам три карактеристичне трупе, које ми видоше у очи у логору. Осим њих било је и лица, која не припадају ни једној од ових трију, а изгледаху да са сваким имађаху по нечега заједничког. То су били Французи […] путници, сеоске скитнице, одевени у беле шињере, који се шале, играју и певају лађарске песме, у духу њихове расе, то су били pueblos, Jadios mauros, покривени својим дражесним […], које околина сматраше више као своје слуге него као другове.

То су били мулати, црнци, црни ко угљен, који су умакли из Лузианиних […] и претпостављају тај скитнички живот ударцима бича заповедникова, који звижди по ваздуху. Ту је човек још могао видети дроњаве униформе, које су назначавале дезертере каквог места на граници; канаке са острва […] који беху прешли калифорнијске пустиње, и т. д. и т. д. Најзад се виђаху, скупљени у том логору, људи свију боја, свију земаља, који говоре свима језицима. Случајеви у животу, љубав према авантурама довели су их ту. Сви ти мање више чудни људи састављаху најнеобичнију чету што сам икада видео; чету […] ловаца.

Распра

Понова узех свој покривач и бејах готов да се спустим на њ, када ми привуче пажњу кречање неке чапље. Подигох очи и спазих је како лети ка логору. Долазила је са једног пропланка, који води реци и летеле доста ниско. Њен троми лет и широка јој крила привлачила су пушчано зрно. И заиста се зачу пуцањ: Неки Мексиканац беше испалио своју пушчицу. Али птица настави лет, енергичније крећући крилима, да би се ставила зрну ван домашаја.

Трапери се дадоше у смех.

Окретох се да видим шта је. Два човека нишанише птицу. Један од њих беше

(наставиће се)

Чувени светски путник Шлагинтвајт штампао је, између осталог, и ову успомену са својих путовања:

Путујући кроз Азију, имао сам прилику да видим један случај источњачког фанатизма, који је скоро прелазио у лудило. Један врло побожан факир хтео је да осигура себи место у рају, па је још као врло млад човек сам себе осудио на муке, да читавих дванаест година нити лежи нити седи, него непрестано да стоји. Да га не би савладао сан, и да не би пао, везао се конопцима испод пазуха за једно дрво. Када је прошло тих дванаест година, ставио се на другу муку: да скрсти руке над главом и да их дванаест година тако непомично држи. Кад је тај рок прошао, кроз руке му крв више није струјала; оне су биле исушене, укрућене и неосетљиве. Али ни после тог грозног испаштања кроз пуне двадесет и четири године нису људи сматрали да је достојан титуле „погис“ (светац), него су га осудили још на две пробе, којим сам и ја присуствовао. Прво су га обесили за ноге на нека вешала, потпалили велику ватру испод њега и љуљали га четврт сата кроз пламен, али тако брзо, да му косу ватра није могла ухватити. Кад су га одрешили, био је готово мртав. Али они за то нису марили. Одмах за тим отпочели су другу пробу. Направили су у земљи раку и затрпали га у њу. У том гробу остао је скоро два сата. За тим су га ископали и за чудо, он је још дисао! Тек тада су објавили да је постао погис. Сиромах факир имао је још само толико снаге, да отвори очи, као да благодари Богу на толикој срећи, и одмах је умро. Чему ту човек већма да се чуди, слабости ума или јачини тела.

Веома је интересантно чути, како разни народи цене жену, њену вредност и њен карактер. Наш народ створио је о женама изреке, с којима оне могу бити потпуно задовољне. Разуме се, да ни ми нисмо свакад до краја исправни каваљери, али у том случају наше жене могу имати у томе утеху, што су њихове сапаћенице код других народа врло често још много горе прошле. „Жена се мења као априлско време“, „Жени је најлакши посао – оговарати“, „Жена је сат који рђаво ради“, „Жена и девојка траже да се хвале: свеједно им је, да ли је хвала искрена или притворна“, „Свакој је жени милије да буде лепа него добра“, „Свега две добре жене има на свету: једна је умрла, а друга има тек да се нађе“, „Лакше је сачувати торбу пуну мува него једну једину жену“, тако говоре Немци. Него они су већ познати као неучтиви људи, али ни народи о којима се стално прича да су галантни, нису много питомији. „На лисици видиш само реп, а на жени само језик“, „Ко има жену, томе опрости све друге казне“, „Човек од сламе вреди таман онолико колико жена од злата“ – вели Француз. Шпанац каже: „Жена, ветар и срећа сваки час се мењају“, „Кажи штогод жени и свраци, па си казао целој чаршији“, „Чувај се зле жене, а доброј не веруј“, „Само је једна жена рђава, али сваки мисли да је његова.“ Његов комшија Португалац вели сасвим логично: „Жене су излишне кад су ту, а потребне кад их нема.“ Енглез тврди: „Жени је снага у језику.“ „Кад жена нешто не зна, она нагађа.“, „Лако је ђавола у жену утерати, али га је тешко из ње истерати“, „Учини жени по вољи, иначе ће пући“. Али каже и ово: „Има само једна добра жена на свету, а сваки мисли да је његова“. Кинези кажу: „Жени је језик мач, и она се труди да не зарђа“. Талијани имају изреке: „Жена румени лице да не би црвенила“, „Ко изгуби жену и крајцару, изгубио је само крајцару“. Али најчувенија је на свету талијанска изрека: „La donna e mobile.“ Она је, како веле, постала из стихова Виктора Ига:

Souvent femme varie
Bien fol est qui s’ y fie

То значи: „Често жена мења ћуд, будала је ко јој верује.“ Тај стих није измислио Иго, него је, како неки тврде, урезао дијамантом у један прозор на двору Шамброу француски краљ Фрања Први. Други опет казују, да је на том окну писало само: „Toute femme varie“ (свака је жена превртљива). У вези са том краљевом изреком прича се ова анегдота. Тек што је краљ урезао те негалантне речи у стакло, а приђе му његова сестра, Маргарета од Наваре. Она прочита шта је краљ написао, и стане му тврдити, да му може за час навести двадесет примера мушке превртљивости. „То није ништа“, одговори краљ, „наведи ти мени, ако можеш, ма и један пример женске сталности.“ „А можеш ли ти мени показати и један случај женске несталности?“, упита опет краљица. Краљ јој одмах спомене један случај, који се баш у то доба десио. Неки дворски племић био је тих дана због неке кривице ухапшен, а његова се жена одмах користила том приликом, па је побегла с једним младим пажем. Кад је краљ навео тај пример, сестра му одговори, да ће се тек доцније видети шта је било у ствари. Краљ се на то насмеје и рекне: „Ако се од данас за месец дана докаже, да жена тог племића није ништа крива, ја ћу онај прозор разбити и учинићу ти шта год ме замолиш.“ Није после тога прошло ни неколико дана, па одбеглог пажа ухвате, али не у друштву са неверном женом ухапшеног племића, већ са самим – племићем. Жена му се била преобукла у мушко одело, па је седела у затвору, а он у њеном оделу побегао са пажем. Разуме се, да је краљ одмах све помиловао. И као некада краљ Фрања Први, и данас се још већина људи варају у карактеру жена.

„Новоје Времја“ доноси овај допис из Београда:

Ових дана сам имао прилике упознати се с назорима дипломатских кругова једне велике државе, веома пријатељски расположене према Србији. У самој ствари нема никакве промене у дипломатским односима држава пријатељски расположених према Србији, а нарочито Русије.

Посланици нису позвани; они се налазе само на осуству, а Србе буни највише отсуство руског посланика, — но његову дужност врши отправник послова. Односи Русије према Србији и сад су исто онако исто нормални и срдачни, као што су били и раније. После Нове Године ће се сигурно сви посланици вратити на своја места. Разуме се да је то отсуство посланика ненормалност; но Срби су у томе сами криви, они су сами себи створили дипломатске непријатности. Догађаји од 29. маја могу се посматрати управо с тачке гледишта политичког и етичког. Русија се не меша. То је унутрашња ствар српска. Друга је ствар о етичком страном догађаја. Дипломатски представници европских владара не могу се сретати с извршиоцима оног дела…

Русија потпуно штеди самољубље Срба. Продужним отсуством рускога посланика даје се Србима деликатно на звање, да су они дужни учинити сходан прва корак да се отклоне незнатне дипломатске ненормалности. Срби као да се решавају да учине тај корак и дају само израза своме незадовољству због суровости, са којом о њима пише руска штампа.

Од како су се у августу прошле године одложиле седнице енглеског парламента, у енглескоме јавноме животу догодиле су се многе ствари које су пореметиле односе у политичким странкама. Лора Солзбери, представник данашњег енглеског конзерватизма, умро је, а Чемберлен је ангажовао акцију за једну нову царинску политику која би изменила цео економски режим Енглеске. У самоме Балфурову кабинету има три струје. Једна је одсудно за Чемберлена: шеф ове струје је сам Чемберленов син, Нустен, који има портфељ народних финансија, и који се сав заложио за политику свога оца коме дугује све. Другу струју представљају министар спољних послова лорд Ленсдаун, лорд президент и министар просвете лорд Лондондери и министар трговине Џеролд Балфур. Они су у питању царинске реформе ближи либералним политичарима, него Чемберлену. Најзад трећу струју у кабинету представља сам председник министарства Артур Балфур који је узео златну средину.

У овом тренутку је најинтересантније конструисати распоред снага у овоме сазиву енглеског парламента који је данас у подне отворио енглески краљ, и који ће очевидно стајати у знаку неопротекционизма. Војвода од Девоншира који је скоро иступио из Балфурова кабинета и Лорд Розбери, вођ либералних империалиста преговарају, и у енглеским политичким круговима мисле да ће то бити ембрион за једну централну странку. Али странка с таквим шефовима није бог зна шта. Нити војвода од Девоншира има одлике шефа странке нити има тога лорд од Розбери. Први је целог свог века играо само секундарну улогу у политици, он никад није био вођ, он је био следбеник. Други је за све време своје политичке каријере лутао, он још ни данас нема кристалисаног политичког уверења; једино што има то је неко неодређено, сујетно и више несвесно уверење да га је само провиђење учинило неопходним за Британско царство. Наивна илузија.

Најјачу опозицију чине либерали. Сер Хенри Кампбел — Бенерман отвориће ватру против владе због њене југоафричке политике. О неодољивој опозицији противу Чемберленове царинске политике, коју ће повести Џон Морли, и да не говоримо.

Али енглеску владу највише боли опозиција која долази од самих конзервативаца или торијеваца у правоме смислу. Њу воде сер Џон Форет, лорд Хју Цецил (син пок. лорда Солзберија) и Винстон Черчил (син пок. лорда Рандолфа Черчила). Они су начинили догму од реформе против које су се њихови оцеви борили као против једне превратне мере. Влада сикће против њих, и од силнога гнева ова не може да влада собом. Она их назива издајницима, на њихова места већ истиче нове кандидате, брише их из странке и иде чак толико далеко да их није ни известила, по обичају, о отварању парламента.

Како ће влада изаћи из ове унакрсне ватре, видећемо. Дошао је тренутак кад се има да стави на пробу ауторитет једнога човека и ауторитет једног опробаног начела. Борба је велика и од њенога исхода зависи судбина великог Британског царства.

Како се код нас на дохват и без много размишљања праве закони, може нам између осталога послужити и пројекат измена и допуна у закону о устројству војне академије, што га је министар војни поднео Народној Скупштини.

Ваља само прочитати тај пројекат што га је поднео министар и упоредити га са изменама и допунама Државног Савета од 10. јануара 1904. год. № 118., па да се види какви галиматијаси испадају при прављењу закона. Ево примера! Државни Савет предлаже измену чл. 12 и доноси своју стилизацију целог члана. Но кад потражите тај члан у министровом пројекту, тамо се говори о сасвим десетом, а оно што Државни Савет хоће да мења, односи се на чл. 11, а не на чл. 12. министрова пројекта.

Државни Савет предлаже измену чл. 16. и говори на том месту о хонорарима, међу тим у чл. 16. министрова предлога нема ни помена о хонорарима, него се у њему говори о административном особљу. У министровом пројекту говори се о хонорарима у чл. 15.

И тако то иде редом, да му ни уха ни репа не може човек ухватити. И кад се запитамо од куд то да се у реферату Државнога Савета сви чланови износе погрешно, онда то можемо објаснити само тиме, да Државни Савет и није имао овај познати министров пројекат, него неки са овим други.

Што се пак самога министровог пројекта тиче, у њему се тек огледа неподобност онога који га је правио за писање законских пројеката. Јер што се у једноме члану утврђује као закон, то се већ другим чланом потире. Просто брука. Ево само један пример за то. Чл. 54. пројекта вели: „и досадањи редовни професори грађанског реда остају сви и даље са правима, које прописује чл. 16. старога закона, до њихова дослуживања.“ Међутим одмах већ чл. 55. потире то, јер се у том члану вели да ће се за све предмете бирати професори према конкурсу. А кад ће се према конкурсу бирати професори за све предмете, како ће онда остати досадањи редовни професора грађанског реда до њихова дослужења? И тако то иде од почетка до краја. Ми се само чудити можемо, како се с таким елаборатом може излазити пред Нар. Скупштину, као што се чудимо и томе, што је и Државни Савет све то некако овлашно разматрао.

Предлог г. Павла Ранковића о ударању специјалног пореза на чиновничке плате не заслужује толико пажње са своје неозбиљне претераности, колико са положаја који предлагач заузима у Народној Скупштини, а највише с тога, што се у њему огледа расположење једног, вероватно не малог, дела народних представника. Ми смо ових дана присуствовали читавој лицитацији међу посланицима, ко ће већи намет предложити за чиновнике. Није место у овом чланку изложити праве побуде (сви знамо њихову чисто демагошку основу) оваквих предлога. За свакога је јасно, да они, наперени искључиво против чиновника, нису изазвани никаквом државном, ни земаљском потребом. Нити је ко толико наиван да верује, да су предлози г. Ранковића и његових једномишљеника потекли из њиховог искреног убеђења, да су чиновници у нас по својим великим платама најспособнији да поднесу ново увећање пореског терета. Ако се простом сељаку не може замерити, што сматра да чиновник господује о народном зноју и да се порезом, који он с толико досаде плаћа, само пуне чиновнички џепови, народни су избраници довољно обавештени о важној улози коју чиновници имају у држави, а тако и о величини материјалне награде коју за свој посао добијају.

Али не треба мислити, да је ова анти-чиновничка струја својствена само овој Скупштини, ма да су незапамћена времена овакве бујности. Посланичких демагога било је под свима владама, и под свима режимима. Они су често равнодушно доносили законе којима се земља упропашћавала, али се никад ни за тренут нису дали поколебати у својим назорима, да се од сељака ни у ком случају не сме захтевати да и они, напоредо с осталим редовима становништва, поднесу каквих новчаних жртава, ма како прешна била потреба државна, и друго, да се од чиновника не узима колико би требало, и колико би се од њих могло узети. О таквим, непромењивим изворима скупштинских већина морале су све владе водити рачуна. Под њиховим утицајем стварао се и развијао наш порески систем.

Отуда се могло десити, да порез на сеоска земљишта није ни за пару повећан од 1885. године, када је био заснован садашњи систем непосредних пореза и када се водило озбиљно рачуна о равномерном оптерећењу разних пореских објеката, док се порез на чиновничке плате више но утројио. По закону од 22. априла 1885. год, просечна стопа пореза на плате износила је 1.5% (највећа 3%), а сад се пење на 4.75% (највећа 8%). Требало је доиста упорне енергије, па одржати порез на сеоска земљишта стално на истој висини и ако су државне потребе стално расле, и ако је Србија услед непрекидних дефицита толико пута долазила на ивицу пропасти своје. Још већма задивљује тај факат, да су сеоске зграде још и данас, кад је оптерећено све што се неосетно могло оптеретити потпуно слободне од сваког пореза. И у овом времену, кад је потребно да учинимо највеће напоре, и да сви скупа поднесемо највеће жртве да се држава спасе од потпуне финансијске пропасти, никоме и на ум не пада, да предложи оптерећење сеоских зграда, које свугде на свету плаћају порез. Ко би, влада или посланик, смео изићи пред Народну Скупштину с таквим предлогом? Међутим, услед неодложних потреба државних предлаже се тако осетно увећање пореза на варошне зграде, који ће великим делом пасти опет на чиновнике (непосредно, ако су сопственици, посредно, ако су само закупници), који махом по варошима и варошицама станују.

Не улазећи у питање о разној вредности прихода на који чиновник и сељак плаћају своје порезе (известан приход има знатно већу вредност на селу но у вароши); остављајући на страну и то, што су чиновници због својег положаја изложени многим издацима које сељаци немају, а многе друге околности из којих се јасно види, да би и при једнаком порезу чиновник у ствари подносио већу жртву за покриће државних потреба, упоредимо само који део својег прихода стављају један и други држави на расположење. (Реч је о непосредним порезима, јер тачну сразмеру код појединих није могућно ухватити: али је сигурно да су чиновници, по својем начину живљења, и посредним порезима осетно јаче оптерећени). Сеоска земљишта плаћају од 4—1 [10?] динара на хектар, према квалитету земљишта (шуме и утрине плаћају још мање), што износи, од прилике, на чист принос од прилике 2,5%^[1] пореза. Међутим, чиновници (пенсионари, учитељи и т. д.) одвајају од својих плата просечно 4.75%, на име пореза без мало два пута више. Али чиновник не плаћа само порез. Он улаже још 6% за удовички фонд, да би у случају смрти, један део свог садашњег прихода обезбедио својој жени и деци. А сељак не мора за живота одвајати ниша, па ће опет оставити својим наследницима целокупан приход своје земље. Разлика је, дакле, између те две врсте прихода, од рада и земљишта, велика. Док ја први привремен, доживотан, други је сталан, и траје док и само земљиште. С тога, ако се хоће да постигне што тачније упоређење, ваља проценту чиновничког пореза додати и оних 6%, а то чини 10,75% оптерећења чиновничке плате, према 2.5%, непосредног пореза који сељак плаћа на своју земљу. И поврх тога, чиновникова кућа, која се ретко кад находи на селу, оптерећена је по досадашњем закону с 3% по приносу, а сељак на своју не плаћа ништа.

Један једини пут се озбиљно покушало, да се олакша тешки терет тако немилостиво сваљен на чиновничке плате. Год. 1869. влада је предложила скупштини, да се смањи порез на принос од рада. Али скупштинска већина састављена у главном из истих елемената под свима режимима, одбацила је владин предлог са 130 против 56 гласова.

Слуте ли предлагачи нових намета на чиновнике какве би последице имало остварење њихових предлога? Чиновништво у Србији у маси је презадужено. Огроман део с највећим тегобама састављају крај с крајем, јер су плате мале, а одбици за рачун државе велики. Па ипак, наши чиновници по правилу су исправни у вршењу својих дужности. Непоштење је изузетак. Веома је сумњиво да ће такво стање остати и онда, ако плате продуже кресати, по предлогу г. Ранковића са 20 и 25% и кад чиновник осети да се с њим, која држави даје сву своју памет и сву своју снагу, поступа као с пасторчетом, и да народни посланици очигледно иду на то, да га материјално сасвим упропасте. И велики број чиновника, у крајњој невољи, гладних и смрзнутих, под утицајем неправде која им се чини, потражиће зараде мимо ону која му је законом допуштена. А од тога ће г. Ранковићеви бирачи претрпети много већу штету, но кад би имали да плате који динар више на име пореза. То они не знају, али би то г. Ранковић и његова другови требало да знају.

Подбелешке

^[1]Величина чистог приноса израчуната је по званичним статистичким подацима, јединим који се могу у том погледу употребити.

Изјава уредништва

У данашњем броју доносимо чланак г. др М. Нинчића о смањивању чиновничких плата. Дискусија тога питања је у нашој штампи врло жива, те ћемо стога радо донети мишљења и осталих стручњака, који би хтели о тој ствари да пишу. „Политика“ је увек отворена сваком поштеном убеђењу. Она ће свагда радо сваком озбиљном човеку допустити, да под потписом изнесе и да брани своје лично уверење.

Дворски бал

У среду. 28. јануара, биће у Двору велика забава, на коју је позван велики број чиновника и београдских грађана.

Само још мало

Непредусретљивост, са којом Скупштина излази на сусрет поднесеним министарским законским пројектима, изгледа да ће уздрмати министарске портфеље, који су већ и иначе уздрмани.

Чиновничке плате

На синоћној клубској седници већине претресан је предлог о укидању додатака Митрополиту и владикама. До одлуке није се дошло, већ је решено, да се цела ствар претходно упути Државном Савету на мишљење, а потом изнесе пред Скупштину на решење. Тако исто претресан је и предлог Павла Ранковића и другова о смањивању чиновничких плата, против кога је највише говорио Миле Радојковић. И овај предлог није добио у клубу формулисане одлуке, но ће се и са њим поступити као и са првим.

Клубска седница

И синоћ је била клубска седница радикалне већине, на којој су претресани неки предлози и законски пројекти, који су оглашени као хитнији. На седници није присуствовао ни један Министар.

Нешто се спрема

У исти мах, кад је клуб Скупштинске већине држао свој састанак у „Касини“ министарски савет држао је своју седницу на којој је, изгледа, већано о крупним стварима, јер су се сви врло снуждени разишли.

Гласови

Како смо извештени предмет дебатовања јучерање тајне скупштинске седнице, био је један предлог г. Стојана Рибарца. У прилог овога предлога говорио је г. Света Симић, а против њега г.г. Марко Петровић прота и Васа Милекић. Дебата је била врло жива и дуга, услед чега се није могло ни доћи до каквог решења, већ је остављено да се то сврши на другој тајној седници.

Српско-турски трговински уговор

Порта је известила наше посланство у Цариграду, да ће се наскоро извршити измена ратификација новог српско-турског трговинског уговора, која се већ толико времена одуговлачи.

Наши трговински уговори

Како ће преговори о трговинском уговору између Немачке и Аустрије почети много раније но што се мислило, чак пре но што аустријска нова царинска тарифа буде готова, то ћемо ускоро и ми бити позвани, да почнемо наше преговоре, по свој прилици, већ кроз месец — два дана.

Кикандонска посла

Г. М. Пантића, штампара, чију је штампарију полиција пре два дана растурила, наводећи за разлог, да он нема право да буде штампар и ако је он већ пре тога био пренео своју радњу на једног пуноправног штампара, казнио је теразијски кварт са 30 дана затвора „због противстајања власти.“

Г. Рибарац

У данашњој седници Народне Скупштине, у којој је решавано о неколико битнијих законских предлога г. Ст. Рибарац поднео је интерпелацију о растурању штампарије г. М. Пантића. Интересантно ће бити, шта ће Ст. Протић на то моћи да одговори. Он данас није био на седници, јер је, веле, болестан.

Штедња, штедња, штедња!

Финанцијски одбор укинуо је државну помоћ овим листовима: Просветном Гласнику, Финанциском Прегледу и Полициском Гласнику. Неки веле, да су и Српске Новине једва спасле своју главу.

Министарска досетка

Постоји једна верзија која, ако је измишљотина, онда је врло духовита досетка. Веле, да су оне оштре одредбе у пројекту Закона о Основним Школама унесене само зато, што је Министар Просвете желео да иступи из кабинета.

Још једна утаја

У београдској царинарници извиђа једна нарочита комисија злоупотребе царинског чиновника Мрцајловића, коме се пребацује, да је утајио 3000 дин. државног новца. Те злоупотребе датирају се још од 96. год. Царински ревизори и рачуноиспитачи Главне Контроле прегледали су рачуне Мрцајловића неколико пута. Како онда те злоупотребе нису раније откривене?

Чује се, да неке немеродавне личности покушавају да ућуткају целу ствар и да кривца спасу. Боље би било, да то не чине, јер би нас тиме само натерале, да изнесемо све на јавност.

Напредњачки лист

Кроз кратко време почеће да излази у Београду нов напредњачки лист, коме ће бити власник г. Д. Димитријевић штампар. Кад будемо дознали још што о томе, јавићемо.

Новела о Станцу

Свечана представа у част далматинског писца М. Држића, која је требала да буде сад у среду, одложена је за идућу недељу. Том приком држаће г. Павле Поповић, професор предавање о далматинској књижевности.

Друштво српских књижевника и новинара

Српски књижевници и новинари у Аустро-Угарској хоће да оснују друштво српских књижевника и новинара. Ради тога сазива председник друштва „Рада“, Др. Жарко Милановић конференцију у Ср. Карловцима на Три Јерарха 31. о. м.

Још једна забава

У четвртак, 22. јануара, велосипедско друштво Душан Силни приређује велику игранку код Коларца. Почетак у 9 часова.