Чувени светски путник Шлагинтвајт штампао је, између осталог, и ову успомену са својих путовања: „Путујући кроз Азију, имао сам прилику да видим један случај источњачког фанатизма, који је скоро прелазио у лудило. Један врло побожан факир хтео је да осигура себи место у рају, па је још као врло млад човек сам себе осудио на муке, да читавих дванаест година нити лежи нити седи, него непрестано да стоји. Да га не би савладао сан, и да не би пао, везао се конопцима испод пазуха за једно дрво. Када је прошло тих дванаест година, ставио се на другу муку: да скрсти руке над главом и да их дванаест година тако непомично држи. Кад је тај рок прошао, кроз руке му крв више није струјала; оне су биле исушене, укрућене и неосетљиве. Али ни после тог грозног испаштања кроз пуне двадесет и четири године нису људи сматрали да је достојан титуле „погис“ (светац), него су га осудили још на две пробе, којим сам и ја присуствовао. Прво су га обесили за ноге на нека вешала, потпалили велику ватру испод њега и љуљали га четврт сата кроз пламен, али тако брзо, да му косу ватра није могла ухватити. Кад су га одрешили, био је готово мртав. Али они за то нису марили. Одмах за тим отпочели су другу пробу. Направили су у земљи раку и затрпали га у њу. У том гробу остао је скоро два сата. За тим су га ископали и за чудо, он је још дисао! Тек тада су објавили да је постао погис. Сиромах факир имао је још само толико снаге, да отвори очи, као да благодари Богу на толикој срећи, и одмах је умро. Чему ту човек већма да се чуди, слабости ума или јачини тела.