Од како су се у августу прошле године одложиле седнице енглеског парламента, у енглескоме јавноме животу догодиле су се многе ствари које су пореметиле односе у политичким странкама. Лора Солзбери, представник данашњег енглеског конзерватизма, умро је, а Чемберлен је ангажовао акцију за једну нову царинску политику која би изменила цео економски режим Енглеске. У самоме Балфурову кабинету има три струје. Једна је одсудно за Чемберлена: шеф ове струје је сам Чемберленов син, Нустен, који има портфељ народних финансија, и који се сав заложио за политику свога оца коме дугује све. Другу струју представљају министар спољних послова лорд Ленсдаун, лорд президент и министар просвете лорд Лондондери и министар трговине Џеролд Балфур. Они су у питању царинске реформе ближи либералним политичарима, него Чемберлену. Најзад трећу струју у кабинету представља сам председник министарства Артур Балфур који је узео златну средину.
У овом тренутку је најинтересантније конструисати распоред снага у овоме сазиву енглеског парламента који је данас у подне отворио енглески краљ, и који ће очевидно стајати у знаку неопротекционизма. Војвода од Девоншира који је скоро иступио из Балфурова кабинета и Лорд Розбери, вођ либералних империалиста преговарају, и у енглеским политичким круговима мисле да ће то бити ембрион за једну централну странку. Али странка с таквим шефовима није бог зна шта. Нити војвода од Девоншира има одлике шефа странке нити има тога лорд од Розбери. Први је целог свог века играо само секундарну улогу у политици, он никад није био вођ, он је био следбеник. Други је за све време своје политичке каријере лутао, он још ни данас нема кристалисаног политичког уверења; једино што има то је неко неодређено, сујетно и више несвесно уверење да га је само провиђење учинило неопходним за Британско царство. Наивна илузија.
Најјачу опозицију чине либерали. Сер Хенри Кампбел — Бенерман отвориће ватру против владе због њене југоафричке политике. О неодољивој опозицији противу Чемберленове царинске политике, коју ће повести Џон Морли, и да не говоримо.
Али енглеску владу највише боли опозиција која долази од самих конзервативаца или торијеваца у правоме смислу. Њу воде сер Џон Форет, лорд Хју Цецил (син пок. лорда Солзберија) и Винстон Черчил (син пок. лорда Рандолфа Черчила). Они су начинили догму од реформе против које су се њихови оцеви борили као против једне превратне мере. Влада сикће против њих, и од силнога гнева ова не може да влада собом. Она их назива издајницима, на њихова места већ истиче нове кандидате, брише их из странке и иде чак толико далеко да их није ни известила, по обичају, о отварању парламента.
Како ће влада изаћи из ове унакрсне ватре, видећемо. Дошао је тренутак кад се има да стави на пробу ауторитет једнога човека и ауторитет једног опробаног начела. Борба је велика и од њенога исхода зависи судбина великог Британског царства.