Дан: 21. јануар 1904.

(Наставак.)

Један од њих беше млади ловац чије сам одело описао, други неки Индијанац, кога нисам пре видео. Обе пушке грунуше у исти мах, и чапља, опруживши свој дуги врат, сурви све обрћући се међу дрвећем, и окачи се о једну грану. С позиција, које беху заузели, ови ловци нису могли видети да су обоје пале У исти мах. Они беху раздвојени једним шатором и пушке су им грунуле у исто време. Један од њих узвикну:

— Погођено, Гареј, нека Бог буде у помоћи свему што се излази пред твојим старим убицом медведа, кад је твоје око на тачци нишана!

У том тренутку, Индијанац обилазише око шатора. Чу ову реченицу, виде како се пушка овог младога ловца још пуши, те му приђе и упита:

— Јесте ли ви испалили, господине?

Ове речи беху изговорене најчистијим енглеским акцентом, но мало помешаним са индијским, и само то било би довољно да ме изненади, да ме већ тај човек није био и самом својом појавом јако заинтересовао.

— Ко је тај Индијанац? упитах једнога суседа.

— Незнам; новајлија је, беше сав одговор.

— Мислите ли да је странац?

— Сасвим тако; скоро је дошао; мислим да га нико незна; него ипак зна га капетан. Видео сам их кад су се руковали.

Погледах Индијанца, већма заинтересован. Могао је имати око тридесет го дина, и висок беше најмање седам стопа (енглеских). Лице му имађаше романски тип. Правилно чело, кукаста нос и широке му вилице показиваху исто толико интелигенције, колико и одважност и енергију. Имао је на себи ловачку блузу, високе дизлуке и кожне опанке; но ова одећа знатно се разликоваше од ловачке и индијанске. Блуза му беше од црвене дамине коже, која није била учињена по начину трапера. Бела готово као кожа од које се праве рукавице она беше затворена на грудима и дивно извезена бодљама од дивљег свињчета, рукави беху исто тако накићени; а јака и доњи део хаљине постављени ермелинском меком и као снег белом козином. Али се овај човек највише разликоваше од осталих својом косом. Сва бујна, падаше му низ плећа и лепршаше се готово до земље када он ходаше. Беше дакле дуга скоро седам стопа. Црна, сјајна и бујна, она те подсећаше на дуге репове фламанских коња, које сам видео упрегнуте мртвачким колима у Лондону. Капа му беше окићена низом орлова перја, што код дивљака чини особиту елеганцију. Овај дивни украс допуњаваше величанственост његова изгледа. Нека широка, бела кожи пружаше му се низ плећа као каква долама, која, у хармонији с осталом одећом, јако се одликоваше спрам црне косе. Он носаше и друге украсе; сјај метала блисташе му се на оружју и осталој спреми; дрво и кундак у пушке му беху богато нашарани сребром.

Ако ми је опис сувише опширан, то је с тога што ме је појава тога човека толико изненадила, да ми се никада неће избрисати из памети. То беше лепи идеал романтична дивљака; а шта више, ништа га не одаваше за дивљака, ни манири, ни говор му. На против, питање, које је он управио траперу беше изговорено најучтивијим тоном. Одговор не беше тако учтив.

— Да ли сам испалио, Зар ниси чуо пуцањ? Зар ниси видео кад је пала тица? Погледај горе!

И Гареј показа птицу, окачену о грани.

— Онда изгледа да смо једновремено обоје испалили.

Говорећи тако, Индијанац показа своју пушку, која се још пушила.

— Глете молим вас, Индијанче! Јесмо ли ми једно времено испалили, или нисмо, то са мене ништа не тиче; само знам, да сам видео птицу, нанишанио и да ју је, моје зрно оборило.

— Држим да сам је и ја ударио, скромно примети Индијанац. — Сумњам, са тавом играчком! Рече Гареј, презриво гледав пушку свога конкурента, а затим цев од своје пушке, која беше добила бронзану боју усљед дуге употребе.

Играчка, како хоћете, одговори Индијанац, само што њено зрно погађа боље [но] икоје оружје које сам до сад видео. [И] тврдим, да је моје зрно ударило усред свраке.

— Видите, молим нас, господине! Држим да треба звати господином једнога [витеза], који тако добро говори и изгледа добро васпитан, па ма он био и Индијанац. Лако је уверити се ко је погодио птицу. Сад ћемо то видети.

Говорећи тако, ловац се упути дрвету, о које је сврака висила.

— Како ћеш моћи да је смакнеш? викну један ловац, који беше пришао да присуствује овој занимљивој распри.

Гареј не одговори ништа, нанишани пушком. Зрно одлете, и грана, погођена њиме, свали се под теретом свраке. Али птица беше у једном ракљу те оста висећи о сломљеној грани. Овај удар беше пропраћен жагором одобравања; људи који овако одобраваху нису били научени да се за сваку ситницу заинтересују. И Индијанац приђе, пошто напуни пушку. Нанишани, и зрно му погоди грану на исто место и преломи је. Птица паде на земљу уз бурно одобравање свих гледалаца, а нарочито Индијанаца и мексиканских ловаца. Узеше је и прегледаше: два зрна беху јој пројурила кроз тело, једно или друго било би довољно да је убије. Облачак незадовољства превуче се преко лица младога ловца. Бити тако сравњен, претечен, у руковању његовога најмилијег оружја, у присуству толиких ловаца из свију земаља, и то од стране једног Индијанца, са једном таквом шклопоцијом! Горштаци никако нису веровали пушкама са блиставим и украшеним кундацима. Трапер је морао употребити сву снагу да прикрије своје огорчење. Не рекав ни речи, он узе чистити своју пушку са стоичком мирноћом својственој људима његове професије? Приметих да је врло пажљиво пуњаше. Било је јасно да није хтео да ствар тако остане, и да је сматрао да треба, или да туче Индијанца, или да овај њега коначно утуче. Он ту одлуку саопшти тихим гласом једном свом другу.

Пушку већ беше понова напунио, и, држећи је нагнуту по ловачки, окрете се гомили, којој се беше придружио свет из свих крајева логора. — Погодити у нишан као овај што беше, није ништа теже но погодити дебло од каквог дрвета. Сваки човек који и не зна право гледати у тачку нишана, могао би то учинити. Али ја знам неку другу врсту гађања, која није тако лака; јер захтева да се зна владати нервима.

Трапер застаде и погледа Индијанца који такође пуњаше пушку.

— Реците дакле, странче, настави он обраћајући му се, имате ли овде друга који зна вашу снагу?

— Имам! одговори Индијанац, после једног тренутна оклевања…

— А да ли је тај друг сасвим сигуран у вашу вештину?

— О! ја тако мислим. Зашто ме то питате?

— Јер хоћу да вам покажем једно гађање које смо обично приређивали у Гентској тврђави, да забављамо децу. Оно нема ничега необичнога као гађање али, мора са признати мало потреса живце. Хе! Рубе!

— До ђавола, шта хоћеш?

Енергија и љутити тон којима беху изговорене ове речи, привукоше све погледе ка месту, одакле оне долажаху. Али, погледа ли се пажљивије кроз дрвеће и џбунове, видела би се једна индивидуа, посађена покрај једне ватре. Тешко је било распознати, да ли је то какво тело људско, јер се не опажаху покрети руку. Леђа беху окренута гомили а глава, погнута према ватри, није се видела. С места, на на коме ми бесмо, пре бисмо могли рећи да је то дебло памуковог дрвета покривено срнећом кожом него тело човечије. Пришавши му ближе и гледајући га спреда. Човек би увидео да има посла с врло необичним човеком који обема рукама држи дамино ребро глодајући га помоћу оно зуба што му је остало. Општи изглед ове индивидуе имађаше нечега чудноватога и фрапактичог. Његова одећа, ако се у опште може назвати одећом, беше колико проста толико дивљачка. Њу је сачињавала нека ствар која је ваљда некад била ловачка блуза, али која тада много више личаше на кожну врећу, отворену на крајевима, с рукавима на странама. Ова врећа беше прљаво мрко боје; рукави, поабани и набрани на превојима руку, беху притегнути око чланака, беше сва масна, а местимице умрљана блатом! Ни трага од покушаја о каквим украсима и китама.

(наставиће се)

(1834—1879)

Пре својих тридесет година нико од нас Срба није ни помишљао, да ће између Срба и Бугара владати такав антагонизам, као што је данас. Све, што је тада било интелигентније, и отменије у Бугарској, све је то, нарочито после бомбардовања Београда, упирало уочи на Србију. Одавде су Бугари ишчекивали велике догађаје. Бугарске патриоте нису упирали очи у Москву и Петроград, већ у Београд и Букурешт, где су српски и бугарски одбори солидарно радили на ослобађању словенскога живља у Старој Србији и Маћедонији. Бугари су из Београда изгледали своје спасење све до последњег рата са Турцима и што није отишло у Москву, Одесу, Петроград или Кијево, те се склањало у Нови Сад, Београд, Темишвар и друге наше градове, да оданде развије свој рад на ослобођењу потлачених сународника. Један од тих ретких и знаменитих људи у бугарском раду око ослобођења и ускрснућа бугарске државе био је и Љубен Каравелов, који се много борио и који је много патио.

Он се родио у Копривштици у Бугарској 1834. г. и од ране своје младости провео је свој живот у борби за бугарску књигу и име. У шесдесетим годинама прошлога века искрсне он наједаред међу Србима. Као сарадник новосадске „Заставе“, Краљевићеве „Србије“ и „Будућности“, Јовановићева „Змаја“ и Никетићева „Враголана“ оставио је осетан траг у нашем политичком животу. У Новаковићевој „Вили“ и новосадској „Српској Матици“ радио је на литерарнобелетристичком пољу. Његови политички чланци као и његове приповетке писани су простим и силним народним језиком.

И живот, као и време у ком је живео, било је пуно буре и борбе. Када је 1868 г. погинуо кнез Михајло, затворе Љубена са Владимиром Јовановићем у Каменици код Новог Сада. И моје у варадинској градској тавници које у пештанским казаматима чамио је више од шест месеци, док се није те тешке оптужбе спасао. После тога понова је прешао у Београд, где му намесничка влада стави на расположење једну штампарију, који он пресели у Букурешт и ту почне издавати лист на бугарском језику. У програму овога листа Љубен се чврсто држао Србије и она је за њ била узданица бугарскога народа; каква му се чинила пре Михајлове трагичне смрти у Топчидеру. Из Букурешта је писао Љубен своме пријатељу г. Љуби Каљевићу, уреднику „Србије“, на чијем је листу радио у рубрици о Бугарима и осталом словенству, да му лист напредује и да хвата корена у народу. Око њега тада беше окупљена сва бугарска интелигенција и богаштина, која се налазила у тадашњим кнежевинама Румунији и Молдавији.

Док је био у Србији, Каравелов се налазио у колу тадашњих младих либерала Стојана Бошковића, Љубе Каљевића, Владимира Јовановића, Панте Срећковића, Алимпија Васиљевића, Милована Јанковића и др. У Новом Саду друговао је са Милетићем, Змајем и осталим заставницима, али у борби између заставе и напретка није узимао никакво умеће.

Љубен Каравелов спада у оне ретке Бугаре, који су са потпуном искреношћу волели Србе. Све до смрти своје Љубен је веровао у духовну заједницу ова два братска народа које су и политички рачуни и себични интерес за дуги низ година расцепкано. И ко зна, да Љубен Каравелов није подлегао 1879. г. сушици, да је он са оним бројем својих старих другова, правих бораца на ослобођењу Бугарске, наставио политику првих дана, ко зна, да ли би Бугари на Брегову забадали своје зубе у српско месо и да ли би бугарска егзархија сматрала за прву своју дужност, да разорава српске споменике у Маћедонији и Тракији.

Љубен Каравелов вели за њ његов добар познаник и негдањи уредник „Србије“, и био је веома оригиналан човек. Енергичан, пун темперамента, са погледом каквог Тамерлана, чиста бела лица, пусте црне браде и коврџаве косе, изазвао је опште интересовање. А кад плане, обузме га румен од образа до врата очи му сену и човеку је тешко било издржати његов поглед. Био је плах у свему, и кад ради и кад не ради. По читаве дане радио је неуморно, а затим би по читаве ноћи проводио са друговима, веселећи се. Његов егзалтиран дух откривао је човека необичног талента и великих способности.

На дан 21. јануара 1879. г. у подне умро је у Рушчуку Љубен Каравелов у наручју своје жене и својих пријатеља. И тога дана сав Рушчук и сва Бугарска беху увијене у црнину.

Љубен Каравелов био је велики Бугарин. Та сав живот свој утрошио је на ослобођење своје домовине! Но он за то није био ни мањи Србин, јер они није појмио нити је осећао какву разлику између та два братска народа. Сродни по вери, по језику и по судбини — па да међу њима разлике? На срећу, Каравелов није доживео Сливницу. Он је видео Бугарску у њеном зачетку и умро је задовољан у помисли, да ће на Балканима владати срећан и сложан народ од Срба и Бугара. Како ће се те њине државе звати српска, бугарска, њему је било свеједно, јер он је сматрао Србе и Бугаре за један народ.

Када сам ономаде био у кући Љубена Каравелова у Београду, његова жена, осетно дирнута, показала ми је реликвије од свога мужа. Сва кућа бејаше непуњена успоменама на њега.

Љубен Каравелов оставио је за собом и једнога брата, који је наследио славу његову и побрао ове плодове са његова ловора. Заиста, жалосна је то игра судбине, када се између имена овога бугарскога патриота и имена србинова умеће један Петко Каравелов. Али доћи ће време, када ће се угасити распаљен огањ између два братска народа и тада ће се занавек заборавити имена оних, који су, служећи туђим интересима, потпиривали раздор на братскоме огњишту.

Чланак „Дејли Њуса“ о руско-јапанскоме спору интересантан је са своје оригиналности и искрености. Он је данас скоро изузетак у енглеској штампи. Либерални орган мисли да руска нота која ће се ових дана предати у Токију, представља, последњу периоду преговора. После овог одговора имаћемо мир или рат. „Дејли Њус“ признаје без устезања, да ће већина енглеске публике бити веома разочарана ако рат не букне. Извесно је да се у Енглеској не одушевљавају за Русију, али, с друге стране, публика није добар дипломата и нема много доследности. Она данас жели рат између Русије и Јапана, као што је желела рат с Немачком, после чувеног телеграма Кригеру, или с Француском, у време Фашоде, или са Сједињеним Државама у време венецуелске афере. За сажаљење је што се, у оваквим околностима, извесни листови одају правој кампањи противу Русије.

Погледајмо уосталом, шта би Енглеска добила кад би Русија чак и претрпела пораз, што је врло сумњиво. Непријатељство Француске и повећање Немачке. За сваког који из близа прати немачку политику очевидно је да се она спрема за тренутак кад ће моћи да приграби све пограничне области које су на њеном Истоку. Дакле какав интерес имамо ми да подржавамо немачку политику?

С друге стране, какав интерес имамо ми да нагонимо Русију да своје ширење окрене према Индијскоме Океану. Зар не може Русија сама и целу Европу да штити од једне опасности које се много више треба да бојимо, на име од великог устанка азијских народа против беле расе под вођством Јапана? Ми не треба да имамо никаквих алузија о Јапанцима. Они нас исто толио воде колико и остали странци на Далеком Истоку. Њима Русија смета; и ако Јапан успе да њу потисне, што је врло сумњиво, онда ће он једним каменом да учини два удара; он ће се ослободити Русије и уједно начиниће је енглеским непријатељем на југу Азије.

Оставимо на страну осећаје. Ми можда не волимо унутрашњу политику Русије, али ми смо изгубили право критике после свега онога што смо учинили у Трансвалу.

Изгледа, међутим, да се цео овај сукоб може изравнати, ако се Русији остави Манџурија а Јапану Кореја.

Закључци овог листа у толико су важнији што је то орган велике енглеске либералне странке. која је остала доследна својим истинским либералним традицијама, и која у овом тренутну највише има изгледа да дође на владу.

Кад је по паду Александра Батенберга изабран за бугарског кнеза Фердинанд Кобург, могле су се по европским листовима читати разне анегдоте, које му још онда нису слутиле на добро. Тако су се причала и ова два догађаја, за које веле да су истинити.

Кад је по његовом доласку у Софију било у двору свечано подворење новоме кнезу, десиле су се неке неправилности и забуне, због којих се кнез јако наљутио. Он је одмах после пријема прекорео због тога једнога од дотадашњих намесника, а овај му је, како веле, на то одговорио: „Опростите, Височанство; кад се будемо престављали новоме кнезу, неће се тако што десити.“

Другу анегдоту причали су са кнежевог пута у Бугарску. Кад је Фердинанд полазио из Беча, вадио му је на железничкој станици карту неки његов пратилац. Он је тражио директну карту за Софију, а благајник га је, кажу, питао: „Желите ли и за повратак?“

Кнез није сујеверан, али причају, да га је то ипак мало забринуло.

Кад ли ће му се бриге разагнати?

И ако је новим законом о штампи забрањено проносити гласове о министарској кризи, ипак се већ два дана на све стране, и на улици и у штампи, јавно говори, да су садашњој нашој влади дани избројани. Бадава се то не говори; нечег има. Само што нико не зна шта је у ствари.

Међутим, кад се на данашњу нашу владу гледа не с неког искључивог партиског гледишта, већ мирно и безпристрасно, много што шта може да се уочи, баш кад човек и није посвећен у све министарске тајне.

Кључ за решење целог питања лежи у ненормалним приликама, у којима је садашња влада састављена. Склопљена у време, када је радикална партија била подељена у два непријатељска табора, влада г. Саве Грујића је већ при свом постанку носила у себи и клицу своје смрти. Из садашњег кабинета изостала су најкрупнија имена и с једне и с друге стране; неки нису ушли што нису хтели, неки што нису могли.

Прилике, у којима је постала и начин на која постала, чине, да је ова влада још одмах из почетка била названа слабом владом. Тај израз је већ толико пута употребљаван, кад се о њој говори, да је већ постао отрцан, па ипак је једини тачан.

Та се слабост владина нарочито огледа у њеним одношајима према радикалном клубу и у свима пословима из финанциске струке.

Радикални клуб, кад је реч о политичкој одређености и о програму за рад, болује још и сам од оног јесењашњег, на брзу руку изведеног стапања оба своја крила у једно. Ма колико да је то стапање било и искрено и потпуно, ипак није било у стању, да изглади све оне принципне разлике, које су пре тога постојале. Да не говоримо о личностима. Оне не долазе у питање. Али је неоспоран факт, да у радикалном клубу данас нема оног и онаквог јединства, какво је потребно за извршење оних великих послова, који нас чекају споља и изнутра. Закон о шумама, закон о основној настави наишли су у радикалном клубу на врло јаку опозицију; ако их влада буде изнела пред скупштину, а не хтедне правити уступке, пашће и закони и она.

Још горе стоји ствар с финанциским пословима владиним. После оне, мало чудновате историје с г. Милићем Радовановићем, портфељ министра финанција узео је у своје руке сам председник министарства. За двадесет и пет година свога министровања по разним кабинетима, г. генерал Сава Грујић свакако ни у сну није сањао, да ће њему једног дана пасти у део да руководи српским финанцијама и то баш у доба, када су, по тешкоћи задатка, стручна спрема, младост и енергија потребније но икада пре тога. Сам тај факт, што је, не могући да нађе какву погодну личност за министра финанција, он лично био принуђен да узме тај портфељ, показује најбоље, како се и у радикалној странци садашња влада сматра као пролазна.

А кад већ мора да иде, нека иде што пре. Радикална странка при саставу новог кабинета, не сме да штеди ни своју снагу ни своје људе. Има тренутака, када војник у борби не сме да штеди муницију. Тако је данас и с радикалном партијом. Ако хоће политички да живи, она мора да буде спремна и да се истроши.

У ново министарство нека се не узимају лица из позадине, него из првих редова. Јака нам влада треба и радикална партија мора ту јаку владу да нам да̂. Кад кажем јака, не мислим на онакве владе, које су показивале песницу свима и свакоме; таквих смо већ доста имали. Не. Јака мора да буде по спреми и енергији својих чланова, по одређености свога задатка и по одлучности, којом тај задатак хоће ла изврши, без обзира на губитак популарности, коју прави политичар само зато жели, да би у датом тренутку могао да је потроши.

Таква нам влада треба. Кад кола пођу низа страну, сигурна рука мора дизгине да држи.

Као што је познато, још пре осам месеци наше министарство војно наручило је било код аустријског фабриканта топова Шкоде једну брзометну батерију топова. Та је батерија стигла овде у Београд пре месец дана и јуче је на стрелишту код Цареве ћуприје извршено прво пробно гађање.

У десет часова пре подне искупио се био велики број официра и грађана, који су желели да присуствују тим пробама. Од виших официра били су присутни господа министар војни Андријевић, шеф главнога штаба генерал Путник, командант места пуковник Машин, пуковници Касидолац, Влајић, Рашић итд.

Гађање су вршили овогодишњи регрути под командом, капетана Д. Калафатовића. Одстојање било је 300 метара.

Што се брзине тиче постигнут је врло добар резултат; први топ испалио је са нишањењем четири метка за 35 секунди а остали топови још и брже; један је чак испалио сва та четири метка за 24 секунде.

Што се осталих техничких и балистичких особина тиче, сви стручњаци приметили су ове мане:

1. Доњи лафет прима на себе притисак и цело рало се већ после првога метка забија у земљу иако је земља била смрзнута. То значи, да би, у случају да се противник појави с бока под углом већим од три степена, послуга око топа морала цео лафет да чупа из земље, што чини огроман губитак у времену.
2. Диоптер се спушта после опаљивања, што значи, да управници немају никакве стабилности.
3. Горњи лафет, који је напуњен глицерином, изгледа да не дејствује онако како би требало, јер већ после овако малог броја метака примећује се, да глицерин почиње да излази. Због те исте мане Швајцарска је при својим испитивањима, која су трајала пуних десет година, избацила систем Шамо, који је уосталом много бољи од Шкоде.
4. Таблице гађања, које су дошле, не садрже оно што је најглавније, тј. педесет процентно растурање зрна. Сваки је од гледалаца могао да види, да је растурање зрна по дубини било преко шесет метара, а растурање по ширини отприлике петнаест метара. Како би тек растурање зрна било на одстојању од 2.000 метара?!

Због свега тога утисак на све присутне био је врло неповољан. Сваки се питао, зашто је та батерија тако на брзу руку купљена и зашто је утрошено 280.000 динара тако улудо. Очевидна је ствар, да су нам брзометни топови потребни. Сви наши суседи су се њима снабдели или ће се убрзо снабдети. Турска је поручила код Крупа још пре шест месеци 98 брзометних батерија, које ће до краја месеца већ бити лифероване; Бугарска је вотирала 25.000.000 динара за набавку истих таквих топова: Румунија је још пре годину дана за целу своју артиљерију набавила Крупове брзометне топове; а Аустрија већ поодавно врши пробе и решиће се који ће систем узети, још у току ове године.

Ако и ми једнога дана будемо намеравали да уведемо брзометну артиљерију, требало би у сваком случају да не изгубимо при том из вида, да има много бољих система но што је Шкодин, као нпр. систем Шнајдеров (француски), систем Крупов (немачки) итд. У сваком случају набавке се не смеју вршити онако, како је ова батерија набављена. Тадашњи министар војни, Милован Павловић на својој визиткарти наредио је, да се ови топови купе, без икаквих предходних испитивања. Тога више не сме да буде.

Из Берлина је протерано пре неколико дана седам „неугодних“ странаца, од којих су 4. Талијанци, 1. Аустријанац, 2 Румун и један Србин, не каже се име име и занимање тога Србина.

---

Русија је покушала да преко француских посредника купи од Португалије неколико убојних бродова и то: четир крстарице, један брод за уништавање торпеда и једну топовњачу. За све те бродове понудили су посредници 100 милиона динара.

---

Немачки листови траже да се отежа руским ђацима студирање на немачким университетима.

Ћуприја. Божин, син Момира Ивановића из Пољне, убио је из пушке Мијаила Ивановића из Лепојевића.

---

Гроцка. Милован Сарић 17. ов. м. смртоносно секиром повредио је Милију Перишића из Врчина у завади око земље.

У јучерашњој скупштинској седници требао је министар унутрашњих деда да одговара на једну интерпелацију, којом је један нар. посланик затражио обавештења о једном насиљу београдске полиције и жандармерије. Тиче се та интерпелација крвавога 23. марта прошле године, када су многе невине жртве пале због једне безопасне демонстрације трговачких момака и шегрта, а од које су се краљ Александар и Драга тако поплашили, да су издали из двора наредбу да се с демонстрантима безобразно поступа, да се изведе жандармерија и војска и да се пуца у месо. Тако је и учињено. И ова интерпелација тражи од садашњег министра унутрашњих дела да даде Народном Представништву обавештења, како је та ствар управо текла, колико је жртава пало и на кога пада одговорност, што је тога дана крв потекла. Садашњем министру унутрашњих дела, г. Стојану Протићу, свакако неће бити тешко одговорити на ту интерпелацију, која се тиче једног крвавог листа из времена реакције, оборене 29. маја. И ми се само чудимо, што он на ту интерпелацију већ до сад није одговорио.

Но у јучерашњој седници поднета је опет на министра унутрашњих дела једна нова интерпелација, која се не тиче насиља из минулих времена реакције, него једног догађаја од пре неколико дана. Ту је интерпелацију поднео г. Стојан Рибарац, који њоме тражи од министра унутрашњих дела обавештења о нападању полиције у штампарију Касановића и Пантића, о разјуривању радника из те штампарије, растурању слога и расипању слова по целој штампарији. Г. Рибарац вели, да је у тој штампарији извршена том приликом права девастација.

Ово је већ мало незгодна ствар. Кад у данашње време, у коме и устав и закони потпуно ујемчавају сигурност личности и имовине, у Народном Представништву један угледан пар, посланик устаје с оптужбом је у самој престоници извршено у редњи једног српског грађанина насиље, кад тај нар. посленик тврди да је без икаква оправдања разлога имовина једног српског грађанина упропашћена, онда ваља г. министар унутрашњих дела најсавесније целу ствар да испита и да добро пази шта ће на ту интерпелацију одговорити. Крајње је време већ да пред законом будемо сви једнаки и да се закони на све без разлике подједнако примењују. Ако у тој ствари има до кога кривице, треба да без икаквих обзира искуси закониту казну. Радикална већина у скупштини надамо се да ће то имати пред очима!