(Наставак.)
Један од њих беше млади ловац чије сам одело описао, други неки Индијанац, кога нисам пре видео. Обе пушке грунуше у исти мах, и чапља, опруживши свој дуги врат, сурви све обрћући се међу дрвећем, и окачи се о једну грану. С позиција, које беху заузели, ови ловци нису могли видети да су обоје пале У исти мах. Они беху раздвојени једним шатором и пушке су им грунуле у исто време. Један од њих узвикну:
— Погођено, Гареј, нека Бог буде у помоћи свему што се излази пред твојим старим убицом медведа, кад је твоје око на тачци нишана!
У том тренутку, Индијанац обилазише око шатора. Чу ову реченицу, виде како се пушка овог младога ловца још пуши, те му приђе и упита:
— Јесте ли ви испалили, господине?
Ове речи беху изговорене најчистијим енглеским акцентом, но мало помешаним са индијским, и само то било би довољно да ме изненади, да ме већ тај човек није био и самом својом појавом јако заинтересовао.
— Ко је тај Индијанац? упитах једнога суседа.
— Незнам; новајлија је, беше сав одговор.
— Мислите ли да је странац?
— Сасвим тако; скоро је дошао; мислим да га нико незна; него ипак зна га капетан. Видео сам их кад су се руковали.
Погледах Индијанца, већма заинтересован. Могао је имати око тридесет го дина, и висок беше најмање седам стопа (енглеских). Лице му имађаше романски тип. Правилно чело, кукаста нос и широке му вилице показиваху исто толико интелигенције, колико и одважност и енергију. Имао је на себи ловачку блузу, високе дизлуке и кожне опанке; но ова одећа знатно се разликоваше од ловачке и индијанске. Блуза му беше од црвене дамине коже, која није била учињена по начину трапера. Бела готово као кожа од које се праве рукавице она беше затворена на грудима и дивно извезена бодљама од дивљег свињчета, рукави беху исто тако накићени; а јака и доњи део хаљине постављени ермелинском меком и као снег белом козином. Али се овај човек највише разликоваше од осталих својом косом. Сва бујна, падаше му низ плећа и лепршаше се готово до земље када он ходаше. Беше дакле дуга скоро седам стопа. Црна, сјајна и бујна, она те подсећаше на дуге репове фламанских коња, које сам видео упрегнуте мртвачким колима у Лондону. Капа му беше окићена низом орлова перја, што код дивљака чини особиту елеганцију. Овај дивни украс допуњаваше величанственост његова изгледа. Нека широка, бела кожи пружаше му се низ плећа као каква долама, која, у хармонији с осталом одећом, јако се одликоваше спрам црне косе. Он носаше и друге украсе; сјај метала блисташе му се на оружју и осталој спреми; дрво и кундак у пушке му беху богато нашарани сребром.
Ако ми је опис сувише опширан, то је с тога што ме је појава тога човека толико изненадила, да ми се никада неће избрисати из памети. То беше лепи идеал романтична дивљака; а шта више, ништа га не одаваше за дивљака, ни манири, ни говор му. На против, питање, које је он управио траперу беше изговорено најучтивијим тоном. Одговор не беше тако учтив.
— Да ли сам испалио, Зар ниси чуо пуцањ? Зар ниси видео кад је пала тица? Погледај горе!
И Гареј показа птицу, окачену о грани.
— Онда изгледа да смо једновремено обоје испалили.
Говорећи тако, Индијанац показа своју пушку, која се још пушила.
— Глете молим вас, Индијанче! Јесмо ли ми једно времено испалили, или нисмо, то са мене ништа не тиче; само знам, да сам видео птицу, нанишанио и да ју је, моје зрно оборило.
— Држим да сам је и ја ударио, скромно примети Индијанац. — Сумњам, са тавом играчком! Рече Гареј, презриво гледав пушку свога конкурента, а затим цев од своје пушке, која беше добила бронзану боју усљед дуге употребе.
Играчка, како хоћете, одговори Индијанац, само што њено зрно погађа боље [но] икоје оружје које сам до сад видео. [И] тврдим, да је моје зрно ударило усред свраке.
— Видите, молим нас, господине! Држим да треба звати господином једнога [витеза], који тако добро говори и изгледа добро васпитан, па ма он био и Индијанац. Лако је уверити се ко је погодио птицу. Сад ћемо то видети.
Говорећи тако, ловац се упути дрвету, о које је сврака висила.
— Како ћеш моћи да је смакнеш? викну један ловац, који беше пришао да присуствује овој занимљивој распри.
Гареј не одговори ништа, нанишани пушком. Зрно одлете, и грана, погођена њиме, свали се под теретом свраке. Али птица беше у једном ракљу те оста висећи о сломљеној грани. Овај удар беше пропраћен жагором одобравања; људи који овако одобраваху нису били научени да се за сваку ситницу заинтересују. И Индијанац приђе, пошто напуни пушку. Нанишани, и зрно му погоди грану на исто место и преломи је. Птица паде на земљу уз бурно одобравање свих гледалаца, а нарочито Индијанаца и мексиканских ловаца. Узеше је и прегледаше: два зрна беху јој пројурила кроз тело, једно или друго било би довољно да је убије. Облачак незадовољства превуче се преко лица младога ловца. Бити тако сравњен, претечен, у руковању његовога најмилијег оружја, у присуству толиких ловаца из свију земаља, и то од стране једног Индијанца, са једном таквом шклопоцијом! Горштаци никако нису веровали пушкама са блиставим и украшеним кундацима. Трапер је морао употребити сву снагу да прикрије своје огорчење. Не рекав ни речи, он узе чистити своју пушку са стоичком мирноћом својственој људима његове професије? Приметих да је врло пажљиво пуњаше. Било је јасно да није хтео да ствар тако остане, и да је сматрао да треба, или да туче Индијанца, или да овај њега коначно утуче. Он ту одлуку саопшти тихим гласом једном свом другу.
Пушку већ беше понова напунио, и, држећи је нагнуту по ловачки, окрете се гомили, којој се беше придружио свет из свих крајева логора. — Погодити у нишан као овај што беше, није ништа теже но погодити дебло од каквог дрвета. Сваки човек који и не зна право гледати у тачку нишана, могао би то учинити. Али ја знам неку другу врсту гађања, која није тако лака; јер захтева да се зна владати нервима.
Трапер застаде и погледа Индијанца који такође пуњаше пушку.
— Реците дакле, странче, настави он обраћајући му се, имате ли овде друга који зна вашу снагу?
— Имам! одговори Индијанац, после једног тренутна оклевања…
— А да ли је тај друг сасвим сигуран у вашу вештину?
— О! ја тако мислим. Зашто ме то питате?
— Јер хоћу да вам покажем једно гађање које смо обично приређивали у Гентској тврђави, да забављамо децу. Оно нема ничега необичнога као гађање али, мора са признати мало потреса живце. Хе! Рубе!
— До ђавола, шта хоћеш?
Енергија и љутити тон којима беху изговорене ове речи, привукоше све погледе ка месту, одакле оне долажаху. Али, погледа ли се пажљивије кроз дрвеће и џбунове, видела би се једна индивидуа, посађена покрај једне ватре. Тешко је било распознати, да ли је то какво тело људско, јер се не опажаху покрети руку. Леђа беху окренута гомили а глава, погнута према ватри, није се видела. С места, на на коме ми бесмо, пре бисмо могли рећи да је то дебло памуковог дрвета покривено срнећом кожом него тело човечије. Пришавши му ближе и гледајући га спреда. Човек би увидео да има посла с врло необичним човеком који обема рукама држи дамино ребро глодајући га помоћу оно зуба што му је остало. Општи изглед ове индивидуе имађаше нечега чудноватога и фрапактичог. Његова одећа, ако се у опште може назвати одећом, беше колико проста толико дивљачка. Њу је сачињавала нека ствар која је ваљда некад била ловачка блуза, али која тада много више личаше на кожну врећу, отворену на крајевима, с рукавима на странама. Ова врећа беше прљаво мрко боје; рукави, поабани и набрани на превојима руку, беху притегнути око чланака, беше сва масна, а местимице умрљана блатом! Ни трага од покушаја о каквим украсима и китама.
(наставиће се)