Пре својих тридесет година нико од нас Срба није ни помишљао, да ће између Срба и Бугара владати такав антагонизам, као што је данас. Све, што је тада било интелигентније, и отменије у Бугарској, све је то, нарочито после бомбардовања Београда, упирало уочи на Србију. Одавде су Бугари ишчекивали велике догађаје. Бугарске патриоте нису упирали очи у Москву и Петроград, већ у Београд и Букурешт, где су српски и бугарски одбори солидарно радили на ослобађању словенскога живља у Старој Србији и Маћедонији. Бугари су из Београда изгледали своје спасење све до последњег рата са Турцима и што није отишло у Москву, Одесу, Петроград или Кијево, те се склањало у Нови Сад, Београд, Темишвар и друге наше градове, да оданде развије свој рад на ослобођењу потлачених сународника. Један од тих ретких и знаменитих људи у бугарском раду око ослобођења и ускрснућа бугарске државе био је и Љубен Каравелов, који се много борио и који је много патио.
Он се родио у Копривштици у Бугарској 1834. г. и од ране своје младости провео је свој живот у борби за бугарску књигу и име. У шесдесетим годинама прошлога века искрсне он наједаред међу Србима. Као сарадник новосадске „Заставе“, Краљевићеве „Србије“ и „Будућности“, Јовановићева „Змаја“ и Никетићева „Враголана“ оставио је осетан траг у нашем политичком животу. У Новаковићевој „Вили“ и новосадској „Српској Матици“ радио је на литерарнобелетристичком пољу. Његови политички чланци као и његове приповетке писани су простим и силним народним језиком.
И живот, као и време у ком је живео, било је пуно буре и борбе. Када је 1868 г. погинуо кнез Михајло, затворе Љубена са Владимиром Јовановићем у Каменици код Новог Сада. И моје у варадинској градској тавници које у пештанским казаматима чамио је више од шест месеци, док се није те тешке оптужбе спасао. После тога понова је прешао у Београд, где му намесничка влада стави на расположење једну штампарију, који он пресели у Букурешт и ту почне издавати лист на бугарском језику. У програму овога листа Љубен се чврсто држао Србије и она је за њ била узданица бугарскога народа; каква му се чинила пре Михајлове трагичне смрти у Топчидеру. Из Букурешта је писао Љубен своме пријатељу г. Љуби Каљевићу, уреднику „Србије“, на чијем је листу радио у рубрици о Бугарима и осталом словенству, да му лист напредује и да хвата корена у народу. Око њега тада беше окупљена сва бугарска интелигенција и богаштина, која се налазила у тадашњим кнежевинама Румунији и Молдавији.
Док је био у Србији, Каравелов се налазио у колу тадашњих младих либерала Стојана Бошковића, Љубе Каљевића, Владимира Јовановића, Панте Срећковића, Алимпија Васиљевића, Милована Јанковића и др. У Новом Саду друговао је са Милетићем, Змајем и осталим заставницима, али у борби између заставе и напретка није узимао никакво умеће.
Љубен Каравелов спада у оне ретке Бугаре, који су са потпуном искреношћу волели Србе. Све до смрти своје Љубен је веровао у духовну заједницу ова два братска народа које су и политички рачуни и себични интерес за дуги низ година расцепкано. И ко зна, да Љубен Каравелов није подлегао 1879. г. сушици, да је он са оним бројем својих старих другова, правих бораца на ослобођењу Бугарске, наставио политику првих дана, ко зна, да ли би Бугари на Брегову забадали своје зубе у српско месо и да ли би бугарска егзархија сматрала за прву своју дужност, да разорава српске споменике у Маћедонији и Тракији.
Љубен Каравелов вели за њ његов добар познаник и негдањи уредник „Србије“, и био је веома оригиналан човек. Енергичан, пун темперамента, са погледом каквог Тамерлана, чиста бела лица, пусте црне браде и коврџаве косе, изазвао је опште интересовање. А кад плане, обузме га румен од образа до врата очи му сену и човеку је тешко било издржати његов поглед. Био је плах у свему, и кад ради и кад не ради. По читаве дане радио је неуморно, а затим би по читаве ноћи проводио са друговима, веселећи се. Његов егзалтиран дух откривао је човека необичног талента и великих способности.
На дан 21. јануара 1879. г. у подне умро је у Рушчуку Љубен Каравелов у наручју своје жене и својих пријатеља. И тога дана сав Рушчук и сва Бугарска беху увијене у црнину.
Љубен Каравелов био је велики Бугарин. Та сав живот свој утрошио је на ослобођење своје домовине! Но он за то није био ни мањи Србин, јер они није појмио нити је осећао какву разлику између та два братска народа. Сродни по вери, по језику и по судбини — па да међу њима разлике? На срећу, Каравелов није доживео Сливницу. Он је видео Бугарску у њеном зачетку и умро је задовољан у помисли, да ће на Балканима владати срећан и сложан народ од Срба и Бугара. Како ће се те њине државе звати српска, бугарска, њему је било свеједно, јер он је сматрао Србе и Бугаре за један народ.
Када сам ономаде био у кући Љубена Каравелова у Београду, његова жена, осетно дирнута, показала ми је реликвије од свога мужа. Сва кућа бејаше непуњена успоменама на њега.
Љубен Каравелов оставио је за собом и једнога брата, који је наследио славу његову и побрао ове плодове са његова ловора. Заиста, жалосна је то игра судбине, када се између имена овога бугарскога патриота и имена србинова умеће један Петко Каравелов. Али доћи ће време, када ће се угасити распаљен огањ између два братска народа и тада ће се занавек заборавити имена оних, који су, служећи туђим интересима, потпиривали раздор на братскоме огњишту.