Дан: 22. јануар 1904.

„Оно што данас цео свет с нестрпљењем очекује то је руски одговор на последњу јапанску ноту. Мисли се да ће се он већ данас телеграфисати у Токијо и да он не представља non possumus, као што су то енглески листови упорно тврдили. „Хавасова Агенција“ већ сазнаје из Вашингтона да је садржина руског одговора Јапану већ саопштена различним министарствима спољних послова и да је он нарочити предмет измене мисли између Сједињених Североамеричких Држава, Француске и Енглеске. Утисак руског одговора, у коме има уступака преко сваког очекивања, је тај да ће се рат избећи. Али ако се поред свих ових попуштања, овај сукоб изроди у рат онда ће за то носити одговорност сам Јапан, који ће бити морално усамљен.

Русија је, у овоме своме одговору, како се сазнаје, ишла до крајњих граница, и водила је чак рачуна и о неповерљивости Јапана који је, као што знамо, тражио да се све концесије утврде у форми уговора, који би безбедно трајни мир између Русије и Јапана. Руске концесије које би добиле форму уговора ове су: (1) Русија признаје Јапанцима првенство у Кореји и одобрава све јапанске захтеве о Кореји; (2) Русија признаје суверенство Кине над Манџуријом; (3) Русија признаје важност свих уговора које је Кина закључила о Маџурији и хоће свима државама уговорницима дакле и Јапану, да обезбеди све користи од тих уговора; (4) Русија не сматра никакав догађај који би се у Кореји десио као повод за рат чак и кад би Јапан посео Кореју; (5) Русија је готова све ове концесије да стави у форму уговора и на тај начин да им да̂ обавезан карактер.

Али према информацијама из француских владиних кругова у овим широким руским концесијама још не треба гледати мирно решење сукоба. Јапанци налазе да је Русија доиста учинила велике уступке, да је водила рачуна о свима јапанским захтевима. Али то још не значи добру вољу Русије, него само вештину њене дипломатије, која хоће сву одговорност за евентуални рат да баци на Јапан. Јапански државници не поричу да су предусретљивошћу Русије дошли у неприлику, али се они позивају на то да све ове концесије ништа не мењају стваран положај Русије у Манџурији. Суверенство Кине над Манџуријом је доиста у општим изразима признато, али и Енглеска није оспорила суверенство Султаново над Египтом па ипак она у Египту влада. Русија ће у Манџурији стварно да влада поред свега тога што речима признаје суверенство Кине. С тога у француским владиним круговима држе да је тешко уклонити оно неповерење које у Јапану имају према Русији. Јапан је прво тражио гарантије за своје захтеве које би му Русија евентуално признала. Сад Русија даје те гарантије у једино могућем облику, у облику уговора. Јапан тражи и моралне гарантије, али се о томе ништа одређено не може рећи. С тога у меродавним круговима још нису сигурни да ће овај тако мирољубиво састављен руски одговор донети мира.

Бура на мору

У месецу смо јулу 187[?]. године, сунце тоне пружајући крваве зракове иза непомичних пепељавих облака, који праве као неки зид на северо-западноме видику.

— Ни мало ми се не допада ова гомила облака на оризонту; у ово доба године а на паралелу Азора може свега и свашта бити, говораше капетан Криле нострому (редару на броду).

— И ја, шијор, од јутрос стролигам (нагађам); море долази са запада, оморина, а што ме никада није преварило, мачка све скаче по сартијама, и најмање ми се свиђа што је дијете пролило уље, и оно је на кувијерти (крову) направило криж (крст), – одговори ностромо Балдо, стари мрнар, пун сујеверја, као што су: у опште мрнари, а највише они старог кова као ностро, Балдо.

Капетан, [прек] човек, насмеши се на проливено уље, али не хтеде ништа рећи, јер је добро знао, да би се ностромо увредио, ако би му казао да не верује у такове лудорије. У то шкривон (помоћник капетанов) дође на касар и капетан му нареди да се позатварају разна једра, а и да се све добро веже што је по кувијерти.

Пред поноћ, она непомична гомила облака на видику, поче се пети пут Зенита; муња севне, а удаљена са грмљавина зачу. Капетан који није силазио с крова, нареди да се оставу изложена ветру само доње габје (једра која се држе и када је фортуна). Таласи морски већ големи стизаху, и ако се ветар једва осећао. Оволико море без ветра, рече шкриван, — а ча ће бити кад до нас ветар стигне. — Све ћемо добро везати, пак ћемо се борити, — одговори капетан.

Мрнари се журијаху да што брже скупе једра, јер су видели да се фортуна приближује. Сви су озбиљни. Не чује се задиркивање, само што један другога соколе. Цело особље, почев од капетана, налази се у неком узбуђеном стању, иако се осећа, када се опасност приближује, стање које није далеко од страха, и који и најокорелији поморац осети пред сваку фортуну, али чим се опасност појави,чим се борба отпочне таково, тако рећи, грозничаво стање ишчезне, о погибији се и не размишља, у најгрђим тренутцима присебност духа се не изгуби, чак и шала се не заборави; свако ради свом снагом и вољом; никога не треба подстрекивати на посао; најскромнији мрнар постане херој; сваки сам себе цени и сам себе уважава, јер сваки помишља: борим се против силе Божије, изражене у беснилу мора и ветра; борим се на четири даске! И у оваквим приликама поморац у своме гордоме заносу, постане незнабожацу јер помисли да је могућно борити се с Богом, и када победи, поносито погледа свод небески над собом и даске брода под ногама, али та гордост мало траје, нада у Бога у њему се поврати, уздахне и рекне: Хвала та Боже, што си нас и овај пут од погибли сачувао.

Док мрнари једра сакупише, брод би настављен уз ветар, који прилично дуваше са запада и таласи се разбијаху о кљун брода. Небо се покри црним облацима, који се судараху, а муње севаху једна за другом, и грмљавина, потмула из далека, а као пушчани и топовски меци из близа, ни тренутно не пристајаше

Страшне тмине овладаше; друг друга на крову не виђаше, а севање је само прекидало густу помрачину, заблештивши наше поморце, који су морали пипати, да би се могли кретати по крову и разне послове вршити, да би дочекали ураган, јер је изгледало да их овај неће обићи.

Око два часа по поноћи отворише се небеса, те настане ужасна киша која уби ветар, који до тада и ако не бешњаше, ипак јако дуваше.

Особље никако није силазило с крова; сви обувени у чизмама до колена, са жућкастим капутима, панталонама и шеширом од платна намазаног ланеним уљем, по наредбама које је капетан лично издавао; све везиваху и утврђеваху, те да се преготове за борбу.

Није се видело ни прста пред оком; тек када севне тренутно се могло опазити, где и […] неке жућкасте авети […] конопцима затворена једра, или […] предмет на крову чвршће везују, а када грмљавина часком умукне чули су се подвици:

— Вуци добро; вежи дупли узао; јес’ ти то Петре; држи и зубима, стотину ти громова! и слично…

— Скупите се; затворите парокет (предње једро), — викне капетан.

— Шјор си, — зачу се неки глас, а други викне:

— Јесте ли готови? Све је везано, — глас из висине одјекну — да затворимо […]; јесмо ли сви; а ко ти зна; Ђуро; шијор; хоћемо ли у име Бога?

Ова вика, дозиви и одзиви били су праћени тутњавом громова; по гласу један другога познаваху; они не беху ни од какве помоћи.

Зачу се клопот ланца, подвикивање, млатарање једра, а кад један гром севне, угледаху се храбри мрнари, где се пузу уза сартије; пели су се да затворе парокет. Да је страшна светлост грома блажа била а дуже трајала, те да је неки вештак са крова могао сликати оних дванајест људи, умотаних у једнако жуто одело, низ које вода тецијаше, с косом, брадом и брковима залепљеним уз зажарена лица, затвореним очима где се пентрају уз оне црне конопне лестве, могао такову слику назвати неким пакленим именом, јер ничему не беху они људи налик, већ само неким осуђеним душама, које је је Свемогући био осудио, да слепи кроз ватру громова, потоке водене, фијукање ветрова и густе тмине морају љазити по ваздуху, уза црне усправне лестве по невидљивим степенама.

Пред зору стаде киша, а громови се удаљише, од којих се још одјек чуо.

Заруди зора, зора страшна, таквог лица да је човек гледајући је морао жали за тминама које она беше растерала. У истоку, кроз неку неодређену крваву светлост, видим буљуваше чађаве гомиле облака, а ждераше сличне које са запада јуријаху. Где се ова паклена ваздушна брда сусретаху, правили су вртлоге поцепаних, раскомаданих стена, мимо које се пружаше по који зрак младога сунца, обавијајући огњевитим појасом доње редове, који одбациваху зракове пут наших гомила, правећи бразде ужарене, које су се криле испод трећега спрата, да би се над четвртоме показале.

Све што је ватрених боја, виђаху се у борби с летећим црним масама, које, рекао би, гурају се, судараху се и крхају се бежећи без циља, да би се спасле од оне ватре, која прећјаше, да ће их уништити. Борио се облак са сунцем; производ са творцем; последица са узроком.

Да је божанствени Данте видео овакву зору, те опис исте додао своме паклу, он би, насигурно био страшнији, ако не савршенији.

Ветар бешњаше а не дуваше. Таласи се котрљаху неописивом брзином, а њихова висина била је толика, да кад би се брод међу два таласа [улазио], са крова се небо видело као из неке јаме. Брод се јуначки одупирао сили ветра и мора; Сваки удар таласа о брод плавијаше кров, који непрекидно беше пун воде морске, и ако неколико дасака од ограде беху разлупане.

Цело је особље стојало на касару до точка крме, где се држаху за конопе, које су били растегли преко брода. Улаз у одају мрнарску као и сви отвори на крову, били су добро церадима (мушемама) умотани и чврсто увезани; не беше ни говора о силажењу у одаје ради промене руха или одмора, а још мање се мислило о кухању, јер се кухиња налазила на средини брода, где је приступ био немогућан од велике воде, која беше однела цео под и полупала даске са страна, те је вода непрекидно скакала преко гвозденог огњишта.

Када се неко брдо водено приближи броду, неко међу њима изговори реч: салдо (дрш’ се). Тада се сваки чврсто посади на размакнутим стопалима, стисне грчевито коноп с обема рукама, и нагнувши се противно нагибу брода, одржи се на ногама. — Добар брод, — рећи ће један крмар; пошто још један страховити талас срећно прође.

— Није мене ничега страх, само да нам не фале [букнарте] (отвори за утовар робе у брод), — рекне капетан.

— Добро су осигуране, — дода ностромо.

— Страх ме је, — продужи […], — да море не […] (одвеже велики чамац, који је везан на крову брода); на што ће један шаљивџина:

— Ми се бринемо о свему, да диспенсијер (кухар) се прољенио как заборавио кухати кафу.

Диспенсијер љутит, видевши где море мало по мало чупа кухињске делове, срдито одговори:

— Ти то говориш као у шали, а цркваш од муке, што не можеш удробити три — четири галете (тврди лебци) за ручак и…

— Какав је овај! викне један.

— Сад смо ти готови! други промрља.

— Дрште се добро! Капетан дрекне кроз стиснуте зубе, а ностром, као нека звер, само зарежи и упре очи у страшно морско брдо, које се пењаше, пењаше, мислио би да је тврда стена, која из мора расте, да се бели […] потоци нису сливали с врха ове неизмерне количине воде, који је као једноставну, солидну масу, бесни ветар гураше у сусрет наших јунака, који већ четири уре стоје на касару пркосећи урагану, пред чијом силом хриди уплашене тону и обале облик промењују.

(Свршиће се)

Кад је Манџурско питање постало тако акутно, није без интереса писање једног кинеског листа о томе питању.

Лист „Тон вен-он пао“ од 1. јануара пише у своме уводноме чланку ово:

У најновије доба има пуно мандарина који би хтели рат с Русијом; њихово је срце одиста одано влади, али ја се бојим да они нису дорасли Русима. Кинески војници су доиста добри против побуњеника, али савршено неупотребљиви противу страних војника. И још! Јер код Коангси, војници још нису могли с њима изаћи на крај, па ни чувени Чен Т’чен-Хиен, најславнији од свих кинеских официра: па зар би се он усудио онда да се упусти у рат с Русима, он који не може да савлада ни побуњенике. С тога ја ћу се усудити да предложим друго једно решење а не рат: да затражимо помоћ од страних влада да би Руси изашли из Мугдена који по праву припада Кини. Треба још преговарати с Русијом која не треба да нас плаши.

Спољне политичке прилике све се више муте, а тешко је веровати, да са првим зрацима пролетњег дана не чујемо и грохот пушака и топова. Ако би се то што је сада вероватно претворило у реалност, ми Срби имали би да издржимо једно свестрано и силно искушење — зато што би у том случају било потребно једним, тако рећи, акутним напором поправити све недаће погрешног система, којим је Србија као држава живела дуго година.

⁂

Ми се у овај мах сећамо оних синова отаџбине, које би непријатељско зрно озбиљно дохватило. Данас крај кише танада и граната што је сипа брзометно ватрено, пушчано и топовско, оружје, и крај очајности којом ће се вршити окршаји биће доста жртава — и дужност је нас свију: да се надмећемо у томе ко ће рањенога боље нахранити, напојити, неговати и „немоћном телу душу повратити.“ Тамо где пада киша врелог метала са силном ударном снагом — приватној помоћи нема места, али ће је, нема сумње, бити у изобиљу даље у позадини.

Ну треба рањенику да успешно дође до уређене неге у позадини где га очекују многе и лепе и корисне понуде братске. Ту сад треба чути глас науке, глас војених лекара који веле: први завој и први транспорт решавају судбину рањеника. То је основно начело целокупне организације санитета на бојноме пољу. Оно што је још Наполеонов војени лекар Речеу рекао — la premier transport prime le pansement — данас је опште учење свију саврeмeних лекара: и значај првога завоја зависи од првога транспорта рањеника. Према таковом значају првога транспорта није нимало чудновато што налазимо: како се томе питању на страни обраћала нарочита пажња у последње време после ратова од 1870/71 и 1876/78. Ратови после ових само су још више потврђавали учење: да је угодан транспорт рањеника нарочито од првих санитетских станица — превијалишта и завојишта — до пољских болница једно sine qua non за повољну судбину рањеника.

Интересујући се, по новинарској дужности, за ово тако значајно, питање код нас — дошли смо до сазнања да га треба нагласити у облику једног оваквог чланка. Колико смо ми могли сазнати, питање о транспортним срествима за наше тешке рањенике са црних санитетских установа у будућем рату тражи брзе помоћи, која је у исто време и доиста скупоцена (но још је скупоценије ако се до те помоћи не дође).

Знајући да је сада за Министарство војено свака пара скупа, и преко потребна за ону врсту послова који се везују за што бољу могућност победа, оно као да неће скоро бити у стању, да и ово питање у корист рањеника реши на један иоле довољно успешан начин. Крај такових прилика ми се сећамо племенитости српског официра према своме болном војнику, према своме у борби тешко рањеноме војнику, те са пуно наде и вере, да ћемо учинити предлог против кога неће бити српски официри, мислимо да би за овај мах могли наши рањеници добити једну врло велику и преку помоћ на тај начин, ако би се са пристанком официра, новац под именом „фонд Миланово“ утрошено одмах на набавку транспортних срестава за тешке рањенике са превијалишта и завојишта. На тај би начин српски официрски кор учинио више но ико за повољну судбину српских рањеника у будућем рату; на тај би начин српски официрски кор забележио трајно своје суделовање у прослави 1804. године; на тај би начин официри наши заузели најсветлију страницу у историји српског војног санитета, јер би они у Србији решили једно од најосновнијих ратно-санитетских питања.

Нека би наше искрено расположење према српским официрима — дало повода, да се о овоме између њих размени онолико колико је довољно, да се са одушевљењем изврши какво велико и свето дело.

У прошлом чланку „Јуриш на чиновничке плате“, изнео сам и утврдио цифрама, да чиновник према сељаку плаћа врло велики порез. Узео сам сељака за пример, јер посланици из народа највећма наваљују, да се чиновничке плате што јаче оптерете. Али чиновник (грађански или војени, активни или у пензији, указни или неуказни) не плаћа велики порез једино, према сељаку. Он је, у опште, једно због цифре самога пореза, а друго с тога, што он не може да прикрије ништа од својег приноса. Кад се упореди ма с којом другом класом становништва оптерећен највећим наметима. Из тога не треба закључити, нити је моја намера била да такав закључак изведем, да је порез сељаков врло мали. И сељак је добро оптерећен. Јер, ваља имати на уму, да 2,50% износи само порез на принос земље. Такав терет не би био велики, да није уз то личног пореза (6 динара с главе на главу, и 5 пара на сваки динар непосредног пореза), и толиких државних, окружних, среских и општинских приреза. Само државни прирез у овој години износиће 117% што с другим додацима, редовним и ванредним, износи просечно на 200%, уз главни порез. Према томе, и оптерећење сељаково, без посредних пореза, може се рачунати на 7.5%. Све то треба исплатити поглавито из приноса земље, јер сељак, као и сви други, плаћа засебно порез ако издаје кућу под закуп, ако има новчаног капитала или води какву трговину.

Тих 7.5% сељаковог пореза мали су само релативно, т. ј. кад се упореде с теретом сваљеним на чиновничке плате. Тај је терет, видели смо, и по главници непосредног пореза огроман. А како тек мора тежак бити по чиновнике с додатком од 200%, који према тој главници срачунава. Ну апсолутно узев, за сељака је и порез од 7.5% осетан. Порез се плаћа у готовом новцу, а сељаку до новца није лако доћи. Осим тога, порез на земљиште је врло неравномерно ударен. Распоред појединих парцела у групе наје увек тачно извршен. Има земаља које би по својем квалитету требало да плате 2 динара од хектара, а плаћају 3 или 4 динара.^[1] А сам премер је врло аљкаво извршен. Има земаља које плаћају порез на 10 хектара, иако нису већа од 5 или 6 хектара. Сељак осећа, да је порез велики, а не зна од куда. Истина, има и супротних случајева. Многе су земље увршћене у нижу класу, а има их које плаћају порез на 7 или 8 хектара, а заузимају 20 и више хектара. И сигурно је, да су чешћи случаји, да је земља из једна од ова два разлога, оптерећена мањим порезом, но што би то по закону требало да буде. Кад би се порез на земљиште повећао они, који га и иначе много, мимо закон, плаћају, били би пре оптерећени. А према њима се, ма их и не био велики број, мора имати призрења.

Према томе, и повећање пореза на земљиште, сељачког пореза par excellence, ствар је веома деликатна. А шта да кажемо онда о порезу на чиновничке плате који је куд и камо већи и чија је подлога још осетљивија. Није никаква неправда чињена у томе, што се порез на земљу није повишавао мимо друге порезе, него у томе, што се увек највише од чиновника тражило, да они од својих плата, попуњавају буџетске празнине. Ако се већ дође до закључка, да се буџетска равнотежа не може постићи смањивањем расхода мора се, несумњиво је, прибећи повећању прихода. Али то повећање треба тако удесити, да највећим делом падне на оне, који су до сада били, релативно, највећма поштеђени. С тога се чиновничке плате могу јаче оптеретити тек онда, кад се удари порез на сеоске зграде и повећа онај који сад плаћају земљишта. Поштења мора бити свугде, па и у финансијској политици.

---

^[1]За овакве неправде нису толико криви органи који су распоред извршили, колико сам закон од 1885, по чијим је одредбама често веома тешко, чак немогућно, извести правилан распоред.

Сопот. 18. ов. м. нађен је убијен, у Кораћичкој општини Милан Н. звани „Мицко,“ оглашени хајдук.

---

Ваљево. Милован Станојевић, слуга из Рабаса силовао је Христину, снаху свога газде Милоша Урошевића и по том је ударио неколико пута ножем па утекао у шуму и тамо се обесио.

---

Г. Милановац. У ноћном тумарању, да би што украо у селу Брезни, убијен је Живојин Новаковић из Врена.

Јуче је цело пре подне у Народној Скупштини вашар био на дневном реду.

Дебата се потпуно саобразила теми о којој се водила. Говорила је маса говорника те је било разних ствари. Само неколико наговештаја из те занимљиве дебате довољни су да покажу скупштинско добро расположење и „здрави хумор“, или што друго.

Министар нар. привреде изјавио је, да је у начелу противан томе посланичком предлогу који у главном тражи повећање места с вашарима у Србији, али ипак изјављује, да неће имати ништа противу тога, ако скупштина то усвоји. На ту изјаву зачу се са више посланичких места; „то је лепо!… то је лепо“, узвици, који су долазили од срца.

Посланик Ћосић рече између осталога: „мишљења сам и рад сам, да је у Србији што мање вашара!“. И наша је то жеља.

Алекса Нешић учитељ разјашњава, нешто врло важно скупштини, па вели: на пример довео сељак изврсне волове и том приликом се окрете и врло незгодно показа прстом на једну групу народних отаца…

А. Нешић економ налази поред осталих и још једну рђаву страну код вашара: тамо се покупи хиљадама женскадије под ведрим небом па кад изненада пљусне киша, онда искисну све оне чивутске крпе па и свила, што је на женскадији. — Ако и није разлог као град јак, ипак је разлог.

На ово је замахао рукама познати беседник А. Марковић, размахивао је противу предлога и натрљао нос А. Нешићу овим речима „Нешић тражи зграде чак и за девојке на вашарима! Е па…“ и ту је народски завршио. Но доцније је имао мали малер. И ако је ватрено размахивао противу предлога, ипак је гласао за предлог. Општи смех у скупштини још више га је збунио и он се само наивно насмешио.

Посланик Ћосић врло умесно је добацио ово: „Ви посланици земљорадници данас се борите за вашаре и велите, да немате где да продајете своју стоку, а кроз десет дана, када се буде говорило о буџету, рећићете да немате стоке да је продате те не можете да плаћате порез!“ Ћосић. је противу предлога али му је при гласању омакло се „за“ но одмах се је поправио па ипак Миле Радојковић стиже да му добаци: „Баш научио да за све гласа „за!“

На примедбу А. Нешићеву, да се волови не гоје на вашарима, одборски известилац га поклопи овако: „кад је оно Алексино било глупо, да кажем и ја нешто глупо. Ја велим да печене шеве не падају из неба“ — Известилац је остао у животу.

Кад се приступило поименичном гласању, усред оне тишине о устаде један чичица да се нешто објашњава, али га прекиде велика ларма. По свршетку гласања зачу се из клупа један глас: „Има још један да гласа!“ — „Који?“ пита председавајући — „Па ја“, вели неки господин попа, „нисте ме ни у првом ни у другом читању имена прозивали“. И даде своје „за“.

По свршеном гласању потпредседник даје 1/4 часа одмора, нашта се чују многи гласови: „Већ је дванајест!“ и затим настаје у дворани врло жива врева, посланици се одмарају!

(Наставак.)

Некада је она имала јаку, али, види се да је одсецана с времена на време, било да се остало крпи било из каквог другог узрока и сад се једва примећивало траг од ње, дизлуци и опанци слагали су се с блузом и изгледали су начињени од истога парчета. И они беху прљаво мрке боје, искрпљени, поабани, масни. Ова два дела одеће не састављаху се, већ и стављаху на један део чланака, који такође беху прљаво мрки, као дамина кожа. Не могаше се видети ни кошуље, ни капута, нити какве друге одеће, сем једне уске качкете, која је некада била капа од мачије коже, чије се длаке беху смањиле и оставиле голу масну кожу, која се потпуно слагаше с осталом одећом. Изгледаше да, капа, блуза, дизлуци и опанци, никако нису скидани од дана када су први пут навучени а то је морало бити пре више година. Отворена блуза остављаше голе груди и врат који, као и лице, труп и чланци, беху добили бакарну боју од сунца и логорског дима. Цео човек, заједно с оделом, изгледаше навалице нагарављен! По лицу му могло с судити да има око шест година. Црте му беху фине и мало неправилне; а очи му ситне и црне и светле, далеко продираху погледом. Његова црна коса беше кратко подсечена. Тен бу је морао бити по природи мрк, и при свем том не беше ничега францускога нити шпањолског у његовој физиономији. Изгледаше пре да припада раси мрких Саксонаца.

Посматрајући тако овога човека, који беше привукао моју пажњу, учини ми се код њега, осим одела, беше још нечега са свим чудног. Изгледаше да нешто фали његовој глави. Шта то може бити? Не потраја дуго, а ја сазнах шта је. Кад стадох преда њ видех шта му фали; фалиле су му… уши.

Та опаска учини на ме непријатан утисак, готово ме уплаши. Има нечега грознога у појави човека без ушију. Она буди мисао на какву страховиту драму, сурову освету; побуђује да се мисли о казни за какав страховит злочин. Бејах залутао у разним предпоставкама када се сетих онога, што ми је Сеген прошле ноћи напоменуо. — Пред очима ми беше, извесно она особа, о којој ми је он говорио. Умирих се мало. Пошто је дао горе поменути одговор, тај чудан човек оста седећи неколико тренутака, главе оборене на коленима преживајући и мумлајући као какав мршави вук коме би покварили рачун.

— Ходи овамо, Рубе! потребан си ми за један тренутак, настави Гареј готово претећим тоном.

— Узалуд ме зовеш; док не оглођем кости не могу се маћи с места.

— Онда пожури, матора псино!

И нестрпњиви трапер, зловољан, опусти кундак од своје пушке на земљу и причека ћутећи. Пошто је грицкао, глодао и преживао још неколико минута, стару Рубе (тако се звао онај створ) полако устаде и упути се гомили.

— Шта ћеш, Билеј? упита трапера, прилазећи му.

— Треба да ми придржиш ово, рече Гареј показујући му једну малу, белу и округлу шкољку широку од прилике колико часовник. Земља под нашим ногама беше прекривена овим шкољкама.

— Је ли опклада, дечко?

— Не, ово није опклада.

— Зашто онда трошиш барут, да га немаш превише?

— Тучен сам, и то ме је тукао онај Индијанац.

Рубе баци поглед на Индијанца који се држаше право и достојанствено у свом сјају свога перја. Никакав знак триумфа не показиваше му се на лицу; спокојан и озбиљан он се придржаваше за своју њушку. По начину, којим га Рубе гледаше, могло се лако нагодити да га је он и раније видео, само не у овом логору. Он га премери од главе до пете, заустави један тренут поглед на ногама му, и прошапта неколико неразумљивих слогова, који се нагло свршише речју. „Како“.

— Мисли ли да је то Како? упитаће други јако заинтересован.

— Јеси ли ћорав, Билеј? Зар му не видиш опанке?

— Имаш право; али ја сам био код тога народа пре две године, и нисам видео човека слична овоме.

— Он није тамо био.

— А где је био?

— У једној земљи, у којој нема црвенокожаца. Мора да гађа; некада је увек погађао у нишан.

— Дакле, ти си га познавао?

— Да, да. Лепо девојче, леп момак.

Где ћу да станем.

Мени се учини Гареј не би тражио ничега бољег, до да продужи разговор. Он пажљиво прислушну кад овај изговори: лепо девојче. Ове речи, извесно, буђаху му какву милу успомену. — Али видећи да се његов друг спрема да се удаљи, он му указа прстом једну праву стазу, која вођаше истоку и рече пре што […]

(Наставиће се).

Едуард Седми у Петрограду

Лондон. 22. јануара. (Специјалан телеграм „Политици“). „Стандард“ сазнаје да је посета краља Едуарда рускоме двору дефинитивно утврђена и биће крајем априла или првих дана месеца маја.

Гласови о рату

Тиенчин. 22. јануар. (Специјалан телеграм „Политици“). Овдашњи Руси престали су да верују у могућност да се одржи мир. Они признају да верују, да ће ускоро отпочети непријатељства. Руске припреме за рат сваким даном су све озбиљније: Од Кинеза у Манџурији журно се купе, кола, мазге и животне намирнице. Један руски чиновник сазнао је јуче да заповест која је издата јапанској марини показује да ће она наскоро ући у бојни ред. Уверавају да ће Руси, ако рат букне, узети тактику оклевања.