У месецу смо јулу 187[4]. године, сунце тоне пружајући крваве зракове иза непомичних пепељавих облака, који праве као неки зид на северо-западноме видику.
— Ни мало ми се не допада ова гомила облака на оризонту; у ово доба године а на паралелу Азора може свега и свашта бити, говораше капетан Криле нострому (редару на броду).
— И ја, шијор, од јутрос стролигам (нагађам); море долази са запада, оморина, а што ме никада није преварило, мачка све скаче по сартијама, и најмање ми се свиђа што је дијете пролило уље, и оно је на кувијерти (крову) направило криж (крст), – одговори ностромо Балдо, стари мрнар, пун сујеверја, као што су: у опште мрнари, а највише они старог кова као ностро, Балдо.
Капетан, [прек] човек, насмеши се на проливено уље, али не хтеде ништа рећи, јер је добро знао, да би се ностромо увредио, ако би му казао да не верује у такове лудорије. У то шкривон (помоћник капетанов) дође на касар и капетан му нареди да се позатварају разна једра, а и да се све добро веже што је по кувијерти.
Пред поноћ, она непомична гомила облака на видику, поче се пети пут Зенита;; муња севне, а удаљена са грмљавина зачу. Капетан који није силазио с крова, нареди да се оставу изложена ветру само доње габје (једра која се држе и када је фортуна). Таласи морски већ големи стизаху, и ако се ветар једва осећао. Оволико море без ветра, рече шкриван, — а ча ће бити кад до нас ветар стигне. — Све ћемо добро везати, пак ћемо се борити, — одговори капетан.
Мрнари се журијаху да што брже скупе једра, јер су видели да се фортуна приближује. Сви су озбиљни. Не чује се задиркивање, само што један другога соколе. Цело особље, почев од капетана, налази се у неком узбуђеном стању, иако се осећа, када се опасност приближује, стање које није далеко од страха, и који и најокорелији поморац осети пред сваку фортуну, али чим се опасност појави,чим се борба отпочне таково, тако рећи, грозничаво стање ишчезне, о погибији се и не размишља, у најгрђим тренутцима присебност духа се не изгуби, чак и шала се не заборави; свако ради свом снагом и вољом; никога не треба подстрекивати на посао; најскромнији мрнар постане херој; сваки сам себе цени и сам себе уважава, јер сваки помишља: борим се против силе Божије, изражене у беснилу мора и ветра; борим се на четири даске! И у оваквим приликама поморац у своме гордоме заносу, постане незнабожацу јер помисли да је могућно борити се с Богом, и када победи, поносито погледа свод небески над собом и даске брода под ногама, али та гордост мало траје, нада у Бога у њему се поврати, уздахне и рекне: Хвала та Боже, што си нас и овај пут од погибли сачувао.
Док мрнари једра сакупише, брод би настављен уз ветар, који прилично дуваше са запада и таласи се разбијаху о кљун брода. Небо се покри црним облацима, који се судараху, а муње севаху једна за другом, и грмљавина, потмула из далека, а као пушчани и топовски меци из близа, ни тренутно не пристајаше
Страшне тмине овладаше; друг друга на крову не виђаше, а севање је само прекидало густу помрачину, заблештивши наше поморце, који су морали пипати, да би се могли кретати по крову и разне послове вршити, да би дочекали ураган, јер је изгледало да их овај неће обићи.
Око два часа по поноћи отворише се небеса, те настане ужасна киша која уби ветар, који до тада и ако не бешњаше, ипак јако дуваше.
Особље никако није силазило с крова; сви обувени у чизмама до колена, са жућкастим капутима, панталонама и шеширом од платна намазаног ланеним уљем, по наредбама које је капетан лично издавао; све везиваху и утврђеваху, те да се преготове за борбу.
Није се видело ни прста пред оком; тек када севне тренутно се могло опазити, где и […] неке жућкасте авети […] конопцима затворена једра, или […] предмет на крову чвршће везују, а када грмљавина часком умукне чули су се подвици:
— Вуци добро; вежи дупли узао; јес’ ти то Петре; држи и зубима, стотину ти громова! и слично…
— Скупите се; затворите парокет (предње једро), — викне капетан.
— Шјор си, — зачу се неки глас, а други викне:
— Јесте ли готови? Све је везано, — глас из висине одјекну — да затворимо […]; јесмо ли сви; а ко ти зна; Ђуро; шијор; хоћемо ли у име Бога?
Ова вика, дозиви и одзиви били су праћени тутњавом громова; по гласу један другога познаваху; они не беху ни од какве помоћи.
Зачу се клопот ланца, подвикивање, млатарање једра, а кад један гром севне, угледаху се храбри мрнари, где се пузу уза сартије; пели су се да затворе парокет. Да је страшна светлост грома блажа била а дуже трајала, те да је неки вештак са крова могао сликати оних дванајест људи, умотаних у једнако жуто одело, низ које вода тецијаше, с косом, брадом и брковима залепљеним уз зажарена лица, затвореним очима где се пентрају уз оне црне конопне лестве, могао такову слику назвати неким пакленим именом, јер ничему не беху они људи налик, већ само неким осуђеним душама, које је је Свемогући био осудио, да слепи кроз ватру громова, потоке водене, фијукање ветрова и густе тмине морају љазити по ваздуху, уза црне усправне лестве по невидљивим степенама.
Пред зору стаде киша, а громови се удаљише, од којих се још одјек чуо.
Заруди зора, зора страшна, таквог лица да је човек гледајући је морао жали за тминама које она беше растерала. У истоку, кроз неку неодређену крваву светлост, видим буљуваше чађаве гомиле облака, а ждераше сличне које са запада јуријаху. Где се ова паклена ваздушна брда сусретаху, правили су вртлоге поцепаних, раскомаданих стена, мимо које се пружаше по који зрак младога сунца, обавијајући огњевитим појасом доње редове, који одбациваху зракове пут наших гомила, правећи бразде ужарене, које су се криле испод трећега спрата, да би се над четвртоме показале.
Све што је ватрених боја, виђаху се у борби с летећим црним масама, које, рекао би, гурају се, судараху се и крхају се бежећи без циља, да би се спасле од оне ватре, која прећјаше, да ће их уништити. Борио се облак са сунцем; производ са творцем; последица са узроком.
Да је божанствени Данте видео овакву зору, те опис исте додао своме паклу, он би, насигурно био страшнији, ако не савршенији.
Ветар бешњаше а не дуваше. Таласи се котрљаху неописивом брзином, а њихова висина била је толика, да кад би се брод међу два таласа [улазио], са крова се небо видело као из неке јаме. Брод се јуначки одупирао сили ветра и мора; Сваки удар таласа о брод плавијаше кров, који непрекидно беше пун воде морске, и ако неколико дасака од ограде беху разлупане.
Цело је особље стојало на касару до точка крме, где се држаху за конопе, које су били растегли преко брода. Улаз у одају мрнарску као и сви отвори на крову, били су добро церадима (мушемама) умотани и чврсто увезани; не беше ни говора о силажењу у одаје ради промене руха или одмора, а још мање се мислило о кухању, јер се кухиња налазила на средини брода, где је приступ био немогућан од велике воде, која беше однела цео под и полупала даске са страна, те је вода непрекидно скакала преко гвозденог огњишта.
Када се неко брдо водено приближи броду, неко међу њима изговори реч: салдо (дрш’ се). Тада се сваки чврсто посади на размакнутим стопалима, стисне грчевито коноп с обема рукама, и нагнувши се противно нагибу брода, одржи се на ногама. — Добар брод, — рећи ће један крмар; пошто још један страховити талас срећно прође.
— Није мене ничега страх, само да нам не фале [букнарте] (отвори за утовар робе у брод), — рекне капетан.
— Добро су осигуране, — дода ностромо.
— Страх ме је, — продужи […], — да море не […] (одвеже велики чамац, који је везан на крову брода); на што ће један шаљивџина:
— Ми се бринемо о свему, да диспенсијер (кухар) се прољенио как заборавио кухати кафу.
Диспенсијер љутит, видевши где море мало по мало чупа кухињске делове, срдито одговори:
— Ти то говориш као у шали, а цркваш од муке, што не можеш удробити три — четири галете (тврди лебци) за ручак и…
— Какав је овај! викне један.
— Сад смо ти готови! други промрља.
— Дрште се добро! Капетан дрекне кроз стиснуте зубе, а ностром, као нека звер, само зарежи и упре очи у страшно морско брдо, које се пењаше, пењаше, мислио би да је тврда стена, која из мора расте, да се бели […] потоци нису сливали с врха ове неизмерне количине воде, који је као једноставну, солидну масу, бесни ветар гураше у сусрет наших јунака, који већ четири уре стоје на касару пркосећи урагану, пред чијом силом хриди уплашене тону и обале облик промењују.
(Свршиће се)