Политика 1904

Лист „Политика“ 1904—1941.

(Наставак.)

Некада је она имала јаку, али, види се да је одсецана с времена на време, било да се остало крпи било из каквог другог узрока и сад се једва примећивало траг од ње, дизлуци и опанци слагали су се с блузом и изгледали су начињени од истога парчета. И они беху прљаво мрке боје, искрпљени, поабани, масни. Ова два дела одеће не састављаху се, већ и стављаху на један део чланака, који такође беху прљаво мрки, као дамина кожа. Не могаше се видети ни кошуље, ни капута, нити какве друге одеће, сем једне уске качкете, која је некада била капа од мачије коже, чије се длаке беху смањиле и оставиле голу масну кожу, која се потпуно слагаше с осталом одећом. Изгледаше да, капа, блуза, дизлуци и опанци, никако нису скидани од дана када су први пут навучени а то је морало бити пре више година. Отворена блуза остављаше голе груди и врат који, као и лице, труп и чланци, беху добили бакарну боју од сунца и логорског дима. Цео човек, заједно с оделом, изгледаше навалице нагарављен! По лицу му могло с судити да има око шест година. Црте му беху фине и мало неправилне; а очи му ситне и црне и светле, далеко продираху погледом. Његова црна коса беше кратко подсечена. Тен бу је морао бити по природи мрк, и при свем том не беше ничега францускога нити шпањолског у његовој физиономији. Изгледаше пре да припада раси мрких Саксонаца.

Посматрајући тако овога човека, који беше привукао моју пажњу, учини ми се код њега, осим одела, беше још нечега са свим чудног. Изгледаше да нешто фали његовој глави. Шта то може бити? Не потраја дуго, а ја сазнах шта је. Кад стадох преда њ видех шта му фали; фалиле су му… уши.

Та опаска учини на ме непријатан утисак, готово ме уплаши. Има нечега грознога у појави човека без ушију. Она буди мисао на какву страховиту драму, сурову освету; побуђује да се мисли о казни за какав страховит злочин. Бејах залутао у разним предпоставкама када се сетих онога, што ми је Сеген прошле ноћи напоменуо. — Пред очима ми беше, извесно она особа, о којој ми је он говорио. Умирих се мало. Пошто је дао горе поменути одговор, тај чудан човек оста седећи неколико тренутака, главе оборене на коленима преживајући и мумлајући као какав мршави вук коме би покварили рачун.

— Ходи овамо, Рубе! потребан си ми за један тренутак, настави Гареј готово претећим тоном.

— Узалуд ме зовеш; док не оглођем кости не могу се маћи с места.

— Онда пожури, матора псино!

И нестрпњиви трапер, зловољан, опусти кундак од своје пушке на земљу и причека ћутећи. Пошто је грицкао, глодао и преживао још неколико минута, стару Рубе (тако се звао онај створ) полако устаде и упути се гомили.

— Шта ћеш, Билеј? упита трапера, прилазећи му.

— Треба да ми придржиш ово, рече Гареј показујући му једну малу, белу и округлу шкољку широку од прилике колико часовник. Земља под нашим ногама беше прекривена овим шкољкама.

— Је ли опклада, дечко?

— Не, ово није опклада.

— Зашто онда трошиш барут, да га немаш превише?

— Тучен сам, и то ме је тукао онај Индијанац.

Рубе баци поглед на Индијанца који се држаше право и достојанствено у свом сјају свога перја. Никакав знак триумфа не показиваше му се на лицу; спокојан и озбиљан он се придржаваше за своју њушку. По начину, којим га Рубе гледаше, могло се лако нагодити да га је он и раније видео, само не у овом логору. Он га премери од главе до пете, заустави један тренут поглед на ногама му, и прошапта неколико неразумљивих слогова, који се нагло свршише речју. „Како“.

— Мисли ли да је то Како? упитаће други јако заинтересован.

— Јеси ли ћорав, Билеј? Зар му не видиш опанке?

— Имаш право; али ја сам био код тога народа пре две године, и нисам видео човека слична овоме.

— Он није тамо био.

— А где је био?

— У једној земљи, у којој нема црвенокожаца. Мора да гађа; некада је увек погађао у нишан.

— Дакле, ти си га познавао?

— Да, да. Лепо девојче, леп момак.

Где ћу да станем.

Мени се учини Гареј не би тражио ничега бољег, до да продужи разговор. Он пажљиво прислушну кад овај изговори: лепо девојче. Ове речи, извесно, буђаху му какву милу успомену. — Али видећи да се његов друг спрема да се удаљи, он му указа прстом једну праву стазу, која вођаше истоку и рече пре што […]

(Наставиће се).