У прошлом чланку „Јуриш на чиновничке плате“, изнео сам и утврдио цифрама, да чиновник према сељаку плаћа врло велики порез. Узео сам сељака за пример, јер посланици из народа највећма наваљују, да се чиновничке плате што јаче оптерете. Али чиновник (грађански или војени, активни или у пензији, указни или неуказни) не плаћа велики порез једино, према сељаку. Он је, у опште, једно због цифре самога пореза, а друго с тога, што он не може да прикрије ништа од својег приноса. Кад се упореди ма с којом другом класом становништва оптерећен највећим наметима. Из тога не треба закључити, нити је моја намера била да такав закључак изведем, да је порез сељаков врло мали. И сељак је добро оптерећен. Јер, ваља имати на уму, да 2,50% износи само порез на принос земље. Такав терет не би био велики, да није уз то личног пореза (6 динара с главе на главу, и 5 пара на сваки динар непосредног пореза), и толиких државних, окружних, среских и општинских приреза. Само државни прирез у овој години износиће 117% што с другим додацима, редовним и ванредним, износи просечно на 200%, уз главни порез. Према томе, и оптерећење сељаково, без посредних пореза, може се рачунати на 7.5%. Све то треба исплатити поглавито из приноса земље, јер сељак, као и сви други, плаћа засебно порез ако издаје кућу под закуп, ако има новчаног капитала или води какву трговину.
Тих 7.5% сељаковог пореза мали су само релативно, т. ј. кад се упореде с теретом сваљеним на чиновничке плате. Тај је терет, видели смо, и по главници непосредног пореза огроман. А како тек мора тежак бити по чиновнике с додатком од 200%, који према тој главници срачунава. Ну апсолутно узев, за сељака је и порез од 7.5% осетан. Порез се плаћа у готовом новцу, а сељаку до новца није лако доћи. Осим тога, порез на земљиште је врло неравномерно ударен. Распоред појединих парцела у групе наје увек тачно извршен. Има земаља које би по својем квалитету требало да плате 2 динара од хектара, а плаћају 3 или 4 динара.[1] А сам премер је врло аљкаво извршен. Има земаља које плаћају порез на 10 хектара, иако нису већа од 5 или 6 хектара. Сељак осећа, да је порез велики, а не зна од куда. Истина, има и супротних случајева. Многе су земље увршћене у нижу класу, а има их које плаћају порез на 7 или 8 хектара, а заузимају 20 и више хектара. И сигурно је, да су чешћи случаји, да је земља из једна од ова два разлога, оптерећена мањим порезом, но што би то по закону требало да буде. Кад би се порез на земљиште повећао они, који га и иначе много, мимо закон, плаћају, били би пре оптерећени. А према њима се, ма их и не био велики број, мора имати призрења.
Према томе, и повећање пореза на земљиште, сељачког пореза par excellence, ствар је веома деликатна. А шта да кажемо онда о порезу на чиновничке плате који је куд и камо већи и чија је подлога још осетљивија. Није никаква неправда чињена у томе, што се порез на земљу није повишавао мимо друге порезе, него у томе, што се увек највише од чиновника тражило, да они од својих плата, попуњавају буџетске празнине. Ако се већ дође до закључка, да се буџетска равнотежа не може постићи смањивањем расхода мора се, несумњиво је, прибећи повећању прихода. Али то повећање треба тако удесити, да највећим делом падне на оне, који су до сада били, релативно, највећма поштеђени. С тога се чиновничке плате могу јаче оптеретити тек онда, кад се удари порез на сеоске зграде и повећа онај који сад плаћају земљишта. Поштења мора бити свугде, па и у финансијској политици.
Подбелешке
[1]За овакве неправде нису толико криви органи који су распоред извршили, колико сам закон од 1885, по чијим је одредбама често веома тешко, чак немогућно, извести правилан распоред.