Спољне политичке прилике све се више муте, а тешко је веровати, да са првим зрацима пролетњег дана не чујемо и грохот пушака и топова. Ако би се то што је сада вероватно претворило у реалност, ми Срби имали би да издржимо једно свестрано и силно искушење — зато што би у том случају било потребно једним, тако рећи, акутним напором поправити све недаће погрешног система, којим је Србија као држава живела дуго година.
⁂
Ми се у овај мах сећамо оних синова отаџбине, које би непријатељско зрно озбиљно дохватило. Данас крај кише танада и граната што је сипа брзометно ватрено, пушчано и топовско, оружје, и крај очајности којом ће се вршити окршаји биће доста жртава — и дужност је нас свију: да се надмећемо у томе ко ће рањенога боље нахранити, напојити, неговати и „немоћном телу душу повратити.“ Тамо где пада киша врелог метала са силном ударном снагом — приватној помоћи нема места, али ће је, нема сумње, бити у изобиљу даље у позадини.
Ну треба рањенику да успешно дође до уређене неге у позадини где га очекују многе и лепе и корисне понуде братске. Ту сад треба чути глас науке, глас војених лекара који веле: први завој и први транспорт решавају судбину рањеника. То је основно начело целокупне организације санитета на бојноме пољу. Оно што је још Наполеонов војени лекар Речеу рекао — la premier transport prime le pansement — данас је опште учење свију саврeмeних лекара: и значај првога завоја зависи од првога транспорта рањеника. Према таковом значају првога транспорта није нимало чудновато што налазимо: како се томе питању на страни обраћала нарочита пажња у последње време после ратова од 1870/71 и 1876/78. Ратови после ових само су још више потврђавали учење: да је угодан транспорт рањеника нарочито од првих санитетских станица — превијалишта и завојишта — до пољских болница једно sine qua non за повољну судбину рањеника.
Интересујући се, по новинарској дужности, за ово тако значајно, питање код нас — дошли смо до сазнања да га треба нагласити у облику једног оваквог чланка. Колико смо ми могли сазнати, питање о транспортним срествима за наше тешке рањенике са црних санитетских установа у будућем рату тражи брзе помоћи, која је у исто време и доиста скупоцена (но још је скупоценије ако се до те помоћи не дође).
Знајући да је сада за Министарство војено свака пара скупа, и преко потребна за ону врсту послова који се везују за што бољу могућност победа, оно као да неће скоро бити у стању, да и ово питање у корист рањеника реши на један иоле довољно успешан начин. Крај такових прилика ми се сећамо племенитости српског официра према своме болном војнику, према своме у борби тешко рањеноме војнику, те са пуно наде и вере, да ћемо учинити предлог против кога неће бити српски официри, мислимо да би за овај мах могли наши рањеници добити једну врло велику и преку помоћ на тај начин, ако би се са пристанком официра, новац под именом „фонд Миланово“ утрошено одмах на набавку транспортних срестава за тешке рањенике са превијалишта и завојишта. На тај би начин српски официрски кор учинио више но ико за повољну судбину српских рањеника у будућем рату; на тај би начин српски официрски кор забележио трајно своје суделовање у прослави 1804. године; на тај би начин официри наши заузели најсветлију страницу у историји српског војног санитета, јер би они у Србији решили једно од најосновнијих ратно-санитетских питања.
Нека би наше искрено расположење према српским официрима — дало повода, да се о овоме између њих размени онолико колико је довољно, да се са одушевљењем изврши какво велико и свето дело.