Адам и Ева
У једној галерији стајао сам пред великом сликом, која је представљала Адама и Еву, како у Рају једу јабуке.
Обоје бу били у потпуном неглижеу, то се већ по себи разуме. Како једна лепа Ева изгледа у таквом костиму, лако ће сваки побожан читалац себи представити; али Адам је и онако го изгледао страшно глуп. Ева је стајала, Адам седео и био леђима мало окренут публици а лице му се видело само с профила. Она бере јабуке и пружа му их, а он — пребринуо човек све послове — прима и једе. Како она пружи, он загризе.
Гледам га, гледам, а у души ми се смутило при помисли на наше толике патње и муке због тих његових јабука, те се нисам могао уздржати, а да му не довикнем:
— Зашто да једеш такве ствари, по Богу брате Адаме, или праоче, шта ли си нам?… Код толиког другог воћа, зашто да угризеш баш јабуку?… Што нас упропасти?… Где би нам сад био крај, да ти нешто ниси угризао!…
Адам је ћутао, а Ева се пакосно смешила.
— Ама зашто да угризеш, човече божји? Киптио сам гневом, као да сам одавно вребао прилику да наиђем на Адама и да на њ искалим своју срџбу. — Du solltest nicht anbeissen, додао сам, кад сам се сетио, де сам у немачкој галерији.
Кад, на моје велико чудо, Адам крете главом, превали очима преко рамена и, онако одозго, баци на ме поглед пуно некаква бола и презрења, а мени св учини као да рече:
— А зар ти, јадни брате, ниси угризао?
— Угризао сам, брате Адаме, те како сам угризао, рекох застиђено, па погнем главу, те јурнем кроз ону светину, која, хвала Богу, није разумела српски.
Понос
Кроз средину мутнога Дунава, нити ниско, нит’ врло високо, ходио је једнога дана сом, риба сом. Кроз стиснуте зубе задовољно је певушио: „Ој, Дунаве, Дунаве, тија водо хладна!…“
Наједаред застаде, испрси се, као човек који познаје своју важност, па ће са поносом рећи:
„Како је то лепо, како дивно, како узвишено осећање — бити сомом![1] Тамо се горе, у свету, често чује моје име. Кад хоће некога нарочито да одликују, они му кажу: „Баш си ти неки сом! или: Соме један“!… Са мојим именом нису људи штедљиви ни према нискима, ни према узвишенима; оно улази и у господске домове као и у сиромашне колибе; најугледнији људи добију га и носе га. Па зар то за мене није дика? Мојим се именом толики свет служи, док, међутим, мени још нико није казао: „Баш си ти неки начелник!“ или: „Баш си ти неки секретар!“ или, рецимо: „Прото један.“ Тхе, то је зато, што сам ја већ и сам по себи — сом!“
Тако рече, звиждукну нешто и сјури се на глисту, која се вила на скоро баченој улици.
По мраку…
Једног јесењег, кишовитог вечера шљапкао сам кроз неку споредну, каљаву, престоничку улицу. Не знам ни сам, откуд зађох у њу, али ишао сам, тако: шљап-шљап, шљап-шљап… Ишао сам без циља, тромо; киша је непрестано и досадно сипила, а кишобран, већ натопљен, сањиво се клатно у озеблој рци.
Преда мном је ишла нека прилика у дугом капуту са уздигнутом, великом јаком и пред сваком кућицом застајкивала, да, како је изгледало, прочита број. Најзад, пред једном учини; аха! као кад човек нађе нешто што тражи: застаде, обори јаку на капуту, обриса марамом бркове и куцну у осветљен прозор. Прозор је био пажљиво застрвен белом завесом, коју неко с краја мало размаче; једна се женска глава појави кроз отвор, климну и она придика с поља шмурну у капију; из собе опет нека вешта рука сасвим пажљиво намести завесу и ја се нађох пред знаком питања и пред добро застрвеним прозором.
Није истина ни допуштено ни лепо, али је по који пут веома занимљиво, завирити кров туђ прозор. Овде је то било немогуће из већ описаних разлога. Остало ми је, дакле, само да посматрам сенке на разапетој, белој завеси.
Чуше св врата. Велика, женска сенка пређе преко собе, у коју ступи и мушка сенка. Сенке се приближише, пружише једна другој руке, спојише се у једну мушко-женску сенку, које нестаде негде и, — врата се опет чуше.
Соба за тренутак остаде без сенке, док се на завеси не поче указивати нека мала сенка, по свему изгледу, женскога детета. Сенчица се кретала тамо амо, забављала као око неког стола, сагибала и усправљала, старајући се, како је изгледало, да прекрати време а да никога не узнемири… Сенчица се опет саже и, кад се усправи, чу се гласић:
– Мама, мама… откуд ова мамуза овде?
— Даћу ти ја мамузу, само ако ти изиђем, чу се необично срдит женски глас из друге собе.
Опет тишина.
После неког времена затрепери светлост на прозору и из собе се чу неко прштање, као кал свећа догорева, и онда опет гласић:
— Мама… мама… хоће свећа да се угаси.
— У-га-си-ла ти-и се душа, да Бог да̂! био је одговор материн из друге, мрачне собе.
Не прође дуго. У собу као да од некуд слете она велика женска сенка, баци се на сенчицу, чу се нека лупа а затим детиња писка.
Подбелешке
[1]Неки кроничари тврде, да се сом у том тренутку није тако изразио, него да је узвикнуо: „ Има нечег лепог, дивног, узвишеног у осећању, да је човек сом.“ Ну ова редакција није поуздана, јер се не поткрепљује никаквим стварним доказима, те су је доцнија истраживања и одбацила као непоуздану.