(Наставак.)
— Свако, нишанећи добро, одговори неки човечуљак наслоњен на мускету, у дроњавој униформи, која је некада била плава као небо. Ја сам ту индивиду-у још раније приметио, јер се одвајала од осталих својим костимом, а још већма својом црвеном косом која беше најцрвенија коју сам икада видео, и која до коже подсечена, према строгој дисциплини у касарни, почињаше избијати свуд около мале округле главе, крута, груба, густа, боје као у ољуштене шаргарепе. Немогуће је преварити се из које је земље Барнеј. И највећи идијот то би вам могао рећи, само ако зна језик трапера, Ко је довео оваквога човека? Не беше ми тешко да се о томе обавестим. Он је био војник у гарнизону у једном од пограничних места. То вам је један од bleus de ciel de l’oncle Sam. Како му беше додијало свињска меса, земљана, лула и кожице од сланине он беше напустио то место. Не знам које му је право име, али он он представио као: Барнеј О’Кори.
Одговор на ловчево питање пропратише грохотним смехом.
Сваки од нас, настави говорник, може тако погодити ту куглицу.
— Али је разлика кад се кроз нишан види лепа девојка, као она малочас.
— Имаш право, Дик, рече, неки други ловац, тада човек мора мало уздрхтати.
— Каква божанска појава! колико грације! каква лепота! кличе млади Ирландезац, тако ватрено и страсно да изазва нови смех.
— Пст! викну Рубе, који беше напунио своју пушку, ви сте једна група звекана, и ништа више. Ко вам говори о мотци? Ја ћу нишан ставити на једну sguav по примеру Индијанаца; а она ће једва дочекати.
— Sguav! Ти имаш sguav!
— Јест, pare, ја имам једну sguav, коју не бих дао за две ваше. Не бих хтео ни по коју цену да нанесем ма и најмању повреду сиротој старци. Стојте мирно и причекајте мало: видећете.
Рекавши то, стари, чађави лакрдијаш наслони пушку на раме и заглави у шуму.
Ја, и још неколико дошљака који непознасмо Рубеа, и мислимо да он заиста има стару сапутницу. У логору није се могла видети никаква женска, но можда је она била где год у шуми. Трапери, који га боље познаваху, увиђаху да се стари добричина спрема да направи какву шалу; они на то већ беху навикнути.
Не остасмо дуго у неизвесности. После неколико минута, стари Рубе, враћаше се са својом дугом, мршавом, кошчатом, старом sgu, коју кад приђе ближе познасмо да је кобила. То беше Рубеова sgu, и заиста она имађаше доста сличности с њим готово се једино разликовала по ушима, која је имала врло дуге, као и сви коњи њене расе, исте расе које ја био и бојни коњ, на коме је дон Кихот нападао на ветрењаче. По дугим јој ушима рекло би се да је камила. Длаке изгледа је некада била мрко жућкасте боје, боје врло обичне у мексиканских коња. Али време и боре беху је мало изменили, и седе длаке преовлађиваху целим телом а нарочито око главе и врата. Ови делови беху прљаво сиве боје у нијансама. Кобила беше врло немирна, и сваког минута, при грчењу. плућа, грбина јој се нагло подизаше, као да се усиљавала да се џилитне. Кичма јој беше танка као каква пруга. Главу је држала оборено. Али у сјају њено јединог ока (јер другога није имала) беше нечега што показиваше позитивну вољу да још дуго истраје. То беше добра јахаћа животиња. Таква изгледаше стара squaw, коју је Рубе обећао ставити на нишан. Њена појава би поздрављена урнебесним смехом.
— Сад младићи пазите добро, рече он уставив се пред гомилом, можете се смејати, брбљати и шалити до миле воље! али ја ћу гађањем надмашити Индијанца, ако га не надмашим, онда сам најлошији стрелац.
Више присутних приметише да им то не изгледа немогуће, али да желе да виде како ће он то извести. Сви који га познаваху, не сумњаху ни мало да је Рубе, као што заиста и јесте, један од најбољих стрелаца у шуми; можда исто тако јак као и Индијанац. Али околности и начини гађања дале су предходноме гађању велику важност. Није се сваки дан могло видети како млада девојка, као ова ставља главу на нишан, и не беше тога ловца који би се одважио ла гађа у такав нишан. како Рубе мисли то извести, да би се показао боље од Индијанца. То беше питање које сваки стављаше своме суседу, и које најзад би упућено самом Рубеу.
— Ћутите, одговори он, па ћу вам показати. Прво, и прво, ви сви видите да је овај плод у пола мањи од онога другога?
— Да, разуме се, одговорише више њих. То свакако иде њему у прилог.
— Да! да!
— Добро! сад, друга ствар. Индијанац је погодио нишан над главом. Е лепо. Ја ћу га погодити над репом. Да ли би ваш Индијанац то урадио? А! младићи?
— Не! не!
— Да ли ће му то проћи с кроз, или не?
— Проћиће! Свакако. То је још [теже]. Ура! узвикнуше више њих у сред урнебесног смеха свију присутних.
Нико, му то не оспораваше, јер ловци, којима се беше осладила шала, хтедоше да сачекају до краја да бе изведе.
Рубе их не остави дуго да чекају. Оставивши пушку код овога пријатељу Гареја, он одведе стару кобилу ка месту, на коме је стајала млада Индијанка. Кад тамо стиже, заустави се. Сви ишчекиваше само да га видимо како окреће животињу на начин да јој бок буде окренут нама, те да јој тако тело буде ван домашаја, али скоро увидесмо да то није била намера старога друга. Да је мислио тако чинити, ствар би остала ефеката. а без сумње не би се много ни заузимао за извођење. Изабрав место, где земљиште беше мало нагнуто, он тамо одведе колибу и намести је тако, да јој предње ноге беху у нишани. Реп на тај начин надвишаваше остало тело. Пошто је животињу тако наместио, да јој стражњи део беше окренут логору, он јој дошану неколико речи, а за тим стави плод на највишу кривину и сапи врати са натраг. Да ли ће ту кобила остати непомична? Са те се стране није имало чега бојати. Она је научена и дуже време да стоји сасвим непомична, но што је сад било погребно. Животиња, чије су се само задње ноге и сапи могле видети, јер јој услед болести беху опале све длаке на репу, изгледавши тако смешна, да већина гледалаца хтело још пући од смеја.
— Престаните са смехом, животиње, чујете ли! Рече Рубе шчепав своју пушку.
Смех се утиша; нико није био рад да ремети гађање.
— Сад, стара tar guts, не бацај у залуд метак! шапу стари трапер својој пушки, која после једног тренутка беше управљена нишану.
Нико и не сумњаше у то, да ће Рубе погодити предмет који нишани. За западне стрелце то је била обична ствар погодити нишан на шесет корачаја даљине. И Рубе би извесно погодио. Али баш у тренутку када он притиште обарач, кобилина грбина уздиже се у наступу грчева, и pitahaya паде на земљу. Зрно беше одлетело,и крзнув јој плећа, пројурило кроз једно уво. Правац удара тек доцније увидесмо; али му се дејство одмах показа. Кобила погођена у најосетљивије место јекну као какав човек, и окренувши се краја у крај, јурну ка логору, ритајући све што јој беше на путу. Узвици и грохотан смех, дивља вика Индијанаца, „vayas“ и „vivas“ Мексиканаца и ужасне клетве чича Рубеа, образоваше концерт, чији утисак моје перо није у стању да изнесе.
План похода
Мало доцније, док се налажах у сред caballada, тражећи свога коња, допре ми до ушију звук трубе. Он је позивао све на збор, те се и ја свратих. Улазећи у логор, угледах Сегена како стоји крај шатора држећи још у руци трубу. Око њега су се скупљали ловци. На скоро се сви искупише, ишчекујући поглавичину реч.
— Другови, рече Сеген, сутра ће мо дићи логор и кренути се на непријатеља. Зазвао сам вас овде, да вам речем шта намеравам и да чујем ваше мишљење.
После тих речи наста жагор одобравања. Дизање логора је увек добра новост за ратнике. Па тако је исто и за ове мешовите и ратоборне чете. Поглавица настави:
— Није ми познато, хоћемо ли имати много посла. Пустиња је главна сметња, коју нам ваља уклонити; али и ми ћемо се према томе управљати.
(наставиће се)