Дан: 26. јануар 1904.

  • Дневне вести

    „Бриши!“

    Рад уже конференције посланика, која је трајала до три часа изјутра, није део готово никаквих повољних резултата. Конферисало се са грозничавом упорношћу обеју радикалних фракција, јер у почетку ни једни ни други нису хтели одустати од својих захтева, но доцније се у неким тачкама сложише. Њима је стављено у задатак да кандидују погодна лица за састав кабинета, но то је овога пута ишло доста тешко. Прво је кандидован г. Стојан Протић и брзо примљен, потом г. Сава Грујић. Када се чула: ова кандидација повикаше неки: „Нећемо, бриши!“ а с друге чу се опет. „Хоћемо.“ Они који викаху „Бриши“, „Нећемо“ били су у већини, тако да на друго место, ако г. Ст. Протић не хтедне или не могадне саставити кабинет, буде стављен г. Андра Николић. У случају да ни он не успе, решено је, да се онде предложи Краљу да узме или чисте самосталце, које би онда потпомагали фузионаши, или чисте фузионаше, које би требало да потпомажу самосталци.

    Код Краља

    Јуче пре подне око десет часова, председништво скупштине поднело је листу кандидованих председника на ужој посланичкој конференцији. Г. Ст. Протић који је први био на листи, категорички је одбио.

    „Избрисани“ г. С. Грујић

    После тога г. Аца Станојевић, председник Скупштине, који је био пречуо или хтео да пречује да је већина на ужој конференцији била против г. Грујића, предложио је Краљу г. С. Грујића.

    Три пут Бог помаже

    Г.  С. Грујић је онда и по трећи пут откако траје ова криза, покушао да образује владу. Он је готово цело по подне конферисао са г.г. Пашићем и Протићем и другим виђенијим личностима из обе радикалне фракције. До 7 сати у вече кабинет још није био састављен, покрај свију напора. Дефинитивно решење кризе остављено је за данас пре подне.

    Ужа конференција

    Синоћ у 6 и по часова састали су се у Мин. Унутр. Дела ђенерал Сава Грујић и председништво народне скупштине, где су [већали] до 9 часова. У то време дошли су г.г. Никола Пашић и Стојан Протић и тада су прешли у Мин. Спољних Послова, где су продужили конференцију до 2 часа по поноћи. Резултат те конференције свакако је — данашњи кабинет.

    Нова Влада

    Док је стари кабинет „заступао“ пред Народном Скупштином предлог о продужењу буџета, у министарству спољних послова смо сазнали ову листу нове владе:

    • Г. Сава Грујић, министар-председник без портфеља;
    • Г. Никола Пашић, спољних,
    • Г. Стојан Протић, унутрашњих,
    • Г. Миленко Веснић, правде,
    • Г. ђенерал Радомир Путник, војни,
    • Г. Светолик Радовановић, привреде,
    • Г. Пера Велимировић, грађевина,
    • Г. Љуба Давидовић, просвете,
    • Г. Лаза Пачу, финансија.

    Још га нема

    При закључку листа сазнасмо, да ни ова листа није још потпуно утврђена. Портфељи министра привреде, правде и просвете нису још дефинитивно раздељени. Изгледа да све зависи од држања самосталаца, који ће о томе тек данас пред вече да решавају.

    Г. Пачуов програм

    Г. Лаза Пачу прима се за министра финанција само под тим условом, ако клуб, пред који ће он изнети цео свој програм, закључи да га у томе безусловно потпомаже.

    Клуб самосталаца

    Данас у 4 сата по подне држи клуб самосталаца своју седницу код „Српског Краља“. У тој ће седници, како чујемо, учествовати и сви самосталци из радикалске заједнице.

    Нов председник

    Чује се да самосталци кандидују за потпредседника скупштинског Г. Милутина Станојевића на место г. Љубе Давидовића, који је отишао у министре.

    Наставља рад

    Народна Скупштина је данас наставила своје редовне седнице, које су биле прекинуте за време док је трајала министарска криза.

    Данас је на дневном реду извештај одбора за законски предлог о продужењу буџета и за месец фебруар.

    Из Народне Скупштине

    Седница скупштинска заказана је за 9 сати. Но искупљени посланици имали су подуже да чекају. Питају по кафани и по одборским собама један дугог шта је с владом. Сам председник се завио у тогу мучаљивости и на питања слеже раменима. Тек после десет сати оглашује председничко звонце отварање седнице. Из министарске собе улазе у салу и седају за министарски сто — г. ђенерал Сава Грујић, г. Андра Николић, г. Љуба Стојановић и г. Влада Тодоровић. Значи стара влада још није испустила дах свој. На дневном реду је продужење буџета (а разуме се и накнадних кредита) и за месец фебруар. У начелу говори против предлога г. Воја Вељковић тражећи да се накнадни кредити специјално означе. То исто тражи и г. Милан Арсенијевић. Говорио није нико више. При поименичном гласању гласало је 86 за предлог, а 19 против. Специјалне дебате није било. И тако је и та брига пребринута, а седница закључена.

    Осуђен уредник „Србобрана“

    У суботу 24. јануара био је претрес г. Јовану Бањанину одговорном уреднику „Србобрана“, по тужби државног тужиоца. Покрај свих очитих доказа да је правда на страни оптуженога, ипак је суд нашао да постоји дело за које се оптужује, и г. Бањанин је осуђен на осам дана затвора или 40 круна. Ово је један доказ више како се досуђује правда тамошњим Србима.

    У руском посланству

    На вест о прекиду дипломатских односа између Русије и Јапана, један наш сарадник одмах је отишао у овдашње руско посланство да тражи обавештења. Тамо му је одговорено, да посланству о објави рата још ништа није познато. Важни телеграми очекују се сваког тренутка.

    Рат

    Синоћ су се по вароши пронели гласови, да је Јапан огласио Русији рат и да су непријатељства отпочела. Та је вест била прерана, јер до овог тренутка рат још није објављен, али може сваког тренутка бити објављен. Наши читаоци наћи ће у засебној рубрици најаутентичније вести о томе питању.

  • Лов на људе

    (Наставак.)

    Сазнао сам из поузданих извора, да се сад баш наши непријатељи спремају за велику експедицију, чији је циљ пљачкање вароши Соора и Чихуа. Намеравају да продру до Дуранга, ако их власти не задрже. Два су момента комбиновала њихово кретање; па се мисли, да ће сви ратници ударити на југ остављајући за собом своје покрајине без одбране. Мишљења сам, да овога тренутка, када будемо извесно сазнали, да су се кренули грунемо у њихове области и продремо до главне вароши Навајоса.

    — Браво! Ура! Биено! Красно! — Goo-d ad vheat! (та то је насушни хлеб!) и још многима усклицима одобравања ове речи беше пропраћене.

    — Некима од нас познат је циљ ове експедиције. Другим опет није познат, и хоћу да га сви сазнате. Тиче се…

    — Добра лова коже, шта ли? узвикну неки груб враголан, сурова изгледа, упадајући му у реч.

    — Не, Киркере! одврати Сеген, зловољно погледав овог човека, није то, тако ћемо само морати наћи женскиње. Тешко ономе који ма и једну влас скине с главе какве Индијанке. Ја ћу платити за сваку поштеђену главу жене или детета.

    — Али какве ћемо дакле користи имати? Не можемо довести заточеника! Имаћемо доста посла да се извучемо сами из пустиње, враћајући се.

    Изгледаше да ове примедбе изражаваху осећање великог броја чланова трупе, који то потврдише жаргон одобравања.

    — Ви ништа нећете изгубити. Сви ваши заточеници биће на месту пребројани и сваки од вас биће плаћени према броју својих заточеника. Кад се будемо вратили, положићу вам о томе рачун.

    — О! онда то је довољно, рекоше више њих.

    — Нека је данас то уговорено; не сме се дирати ни у жене ни у децу. Плен, који будете учинили, ваш је по закону; али крв не треба проливати. Већ су нам руке доста њоме умрљане. Пристајете ли на то?

    — Yes, yes!

    — Si!

    — Oui, oui!

    — Ya, ya!

    — Tous!

    — All.

    — Todon, todon! узвикнуше мноштво њих, одговарајући сваки својим језиком.

    — Нека се јави онај, коме се то не свиди.

    По овом апелу наста мртва тишина. Сви се придружише жељи вођиној.

    — Срећан сам што видим, да сте тако једнодушни. Сад ћу вам изложити у целини свој смер. Право је да га знате.

    — Да чујемо, рече Киркер; треба знати штаће се чинити, кад се неће ићи ради кожа.

    — Идемо да тражимо своје пријатеље и рођаке који су, од пре више година, у ропству код наших дивљачних непријатеља. Има их доста међу нама који су изгубили родитеље, жене, сестре и кћери.

    Жагор одобравања који наста нарочито у редовима Мексиканаца, потврди истинитост овога навођења.

    — И ја сам, настави Сеген, и глас му дрхташе док изговараше ове речи, … и ја сам међу њима. Много година, дугих година протекло је од како су ми дете, кћер моју, украли Навабоји.

    Скоро сам дознао да је жива и да се налази у њиховој престоници са многим другим белим робињама. Ми идемо дакле да их ослободимо, вратимо њиховим пријатељима родбини њиној.

    Наста одобравање.

    — Браво! Ми ћемо их ослободити, живео капетан, viva el qefe!

    Кад се поврати мир, Сеген настави:

    — Циљ дакле знате и одобравате га. Сад хоћу да вам изнесем план који сам скројио да би се постигла цељ; а по том да чујем ваша мишљења.

    Ту вођа застаде; људи очекиваху ћутећи.

    Има три пута, којима можемо продрети у земљу Индијанаца, полазећи одавде. Има прво пут Pyereo—а са запада. Он би нас право одвео у градове Наваја.

    — А зашто не бисмо узели тај пут? упита један мексикански ловац; ја врло добро познајем пут до вароши Пиноса.

    — Јер не бисмо могли проћи кроз вароши Текса, а да не будемо примећени од навајских шпијуна. Има их увек на тој страни. Шта више настави Сеген изразом који одговараше неком скривеном осећају, ми не бисмо стигли до висока Дел-Норта, а Наваји би већ били обавештени о нашем примицају. Имамо непријатеља сасвим близу нас.

    […!] то је истина, рече један ловац,који говораше шпањолски.

    — Ако би сазнали за наш долазак, па баш и ако би њини ратници отпутовали на југ, ви мислите да би наша експедиција пропала.

    — Тако је, тако је, повикаше више њих.

    — Из истог узрока не можемо ићи пролазом Polvidera. Осим тога слабо бисмо могли наћи дивљачи овим путевима.

    Ми нисмо добро снабдевени храном за једну такву експедицију. Треба да нађемо какву земљу пуну дивљачи пре но што уђемо у пустињу.

    — Тако је, капетане; али не можемо наћи никакве дивљачи, ако пођемо покрај старих рудника, а којим бисмо другим путем могли ићи?

    — Има неки други пут, бољи од свију осталих, по моме мишљењу. Упутићемо се на југ, а затим западу кроз [Slanos]. Потом ћемо се опет вратити северу и ући у земљу Апаха.

    — Да, да, то је најбољи пут, капетане.

    — Пут ће нам бити мало дужи, али зато лакши. Наћи ћемо читава стада дивљих говеда и других животиња на Larvas-у. Шта више са сигурношћу моћи ћемо изабрати моменат, јер држећи се скривени Pion-ским шумама, одакле се види ратна стаза Апаха, видећемо непријатеља при пролазу. Кад они оду на југ, ми ћемо проћи кроз Жила, и вратити се на Арурли Прусто. Пошто будемо постигли циљ нашег похода, вратићемо се натраг најкраћим путем.

    — Браво! Viva! —

    Тако је, капетане!

    — То је најбољи план!

    Сви одобраваху. Не чу се никаква примедба Per Pyifeto зазвонило им је у ушима као каква дивна музика. То беше чаробна реч: име чувене реке у чије се воде ловачке легенде одавно ставила [… Montargne dor]. Више прича о том чувеном пределу причало се при светлости ватре у пољском ловачком логору; све се оне слагаху у томе да тамо има златне руде на површини земљишта, и да сјајна зрнца злата прекривају речно корито. Често су трапери слали експедиције у ту непознату земљу, али, кажу, да их је врло мало могао тамо доспети. Не зна се да се ико отуд вратио. Ловци сад први пут замишљаху да ће се са сигурношћу продрети у ту земљу, и дух им се испуњаваше најфантастичнијим визијама. Многи од њих били су се придружили Сегеновој трупи једино у нади да ће се једнога дана предузети та експедиција и тако доспети до Montargne-dor колико се онда обрадоваше кад чуше Сегенову намеру да се упуте Prifeto-у! Кад се чу то име, значајан жагор наста у гомили, и људи се погледаху задовољна лица.

    — Дакле, сутра се крећемо, настави вођа. Идите сад и припремите шта вам треба за пут. Полазимо у зору.

    Чим Сеган сврши говор, ловци се раздвојише; сваки узе скупљати рубље, то одмах би готово, јер ови груби момци имађаху врло мало пртљага. Седећи на деблу од меког дрвета, ја посматрах неко време кретање мојих дивљачких другова, и ослушивах сметене и грубе им дијалоге. Сунце изчезну и ноћ се навуче, јер, у овим пределима, сутон траје само један тренутак.

    Наново дебла од дрвета беху бачена на ватру и ускоро пустише огромне пламенове. Људи поседоше около, пекући месо, једући, пушећи, гласно разговарајући и смејући се сами својим причама. Дивљачки израз њихова лица беше појачан светлошћу. Браде им изгледаху још црње, зуби блистаху још бељи; очи изгледаху удубљеније, а погледи оштрији и враголастији.

    Живописни костими, чалме, шпањолски шешири, перје, промешана одећа; разне пушке спуштене уз дрвеће; седла спуштена на дебла од дрвета и пањеве: узде окачене о високе гране; низ сува меса поређан пред шатором, комађе дивљачи још тополо, из кога капље скок у пола згуснут; све то ствараше најинтересантнији и најпримамљивији призор, слојеви црвенила на лицу индијанских ратника сијаху се у мраку као мрље крви. То је боја дивљачка и ратничка у исто време, згоднога изгледа, који потреса срце ненавикнуто на такав призор. Слична боја може се наћи само у пољском логору ратника, разбојника, ловаца људи.

    Сунце и месец

    — Ходите, рече Сеген додирнув ми руку, вечера нам је готова, видим доктора како нас зове.

    Ја се одмах одазвах овоме позиву јер ми свежи вечерњи ваздух беше отворио апетит. Упутисмо се шатору пред којим гораше ватра.

    Крај те ватре, доктор са Годеом и још једном pon paeblo-ом, дизаше укусну вечеру, чији је један део већ био однесен у шатор. Ми пођосмо за јелом и поседасмо на своја седла, покриваче и пртљаге, који нам служаху место седишта.

    — Заиста, докторе, рече Сеген, вечерас сте показали особит таленат као кувар.

    (наставиће се).

  • Тајне науке

    2. Алхемија

    По старини и практичној важности својој долази Алхемија одмах за Астрологијом у систему тајних наука. Као што је Астрологији био задатак да из положаја звезда прорекне судбину сваког човека и сваког предузећа тако је Алхемији био задатак да нађе начина, да се племенити метали злато и сребро могу справљати из обичних метала и осталих тела.

    Веровање, да се злато и сребро дају справљати н. пр. од бакра, цинка, и т. д. владало је хиљадама година. Први почеци Алхемије налазе се код старих египћана од којих су нам остали у папирусима многи списи, на основу којих је славни француски хемичар Бертело написао своју чувену историју Алхемије.

    Алхемију су даље развили арабљани, али у пуном цвету своме она је била у средњем веку и ренесансу у Европи. На европским дворовима кроз читаве векове био је алхемичар исто тако неопходан као и астролог: астролог је имао да прорекне срећни исход предузећа, алхемичар да набави срества за њих. У то су време богати људи, кнежеви и краљеви бацали силан новац на алхемистичке покушаје, у нади да са проналаском справљања злата обогате и себе и своје земље.

    Вера да се злато и сребро дају направити од других метала долазила је поглавито од тога што се извесне смеше метала по извесним својим већином спољним и лако уочљивим особинама веома јако приближују правим металима, тако да су алхемичари, не познавајући праву хемијску природу метала, држали ове њихове смеше за њих саме. Осим тога у многим минералима налазе се мале примесе злата и сребра, које при топљењу њиховом заостају као чисти метали: алхемичари су међу тим, мислили да топлота преобраћа сам минерал у злато и сребро.

    Начин на који бива ово претварање метала и минерала у злато и сребро био је за алхемичаре сасвим тајанствен и они су замишљали, да је оно немогуће без божанског утицаја, па је ово мишљење и онда остало, мада су се наставиле и више мање чисто научне теорије о томе. Од туда се замишљало, да метали стоје у вези са планетама, тако да је на тај начин престављена извесна веза између алхемије и астрологије. Тако је са малим изменама било утврђено, да злато стоји под утицајем сунца, сребро месеца, олово Сатурна, гвожђе Марса, бакар Венере, калај Јупитера а жива Меркура, па су према томе и знаци за планете били у исто доба знаци за метале.

    Према овоме своме тумачењу божанског порекла алхемистичких преобраћања металних, алхемичари су при тим својим радовима употребљавали извесне сасма тајанствене формуле. Ево једне од њих: „Васионо, слушај глас мој; земљо отвори се; воде отворите се преда мном! Не дрхтите, дрвета, преда мном, ја хоћу да хвалим Господа, њега који је све и једно. Небо отвори се, јер ветрови ћуте, а сви га дарови моји хвале, њега који је једно и све“.

    Грци у први који су уз ове сасма мистичне претпоставке покушали да даду прву научну теорију алхемистичких процеса. Они су узимали четири основна елемента, земљу, воду, ватру и ваздух и сва су тела схватили да постају спајањем њиховим, тако да је на тај начин требало само знати који од њих и у којој мери треба одузети од извесног тела, па да од овог последњег постане злато и сребро.

    Још Грци а особито доцнији алхемичари ишли су даље па су замишљали, да и ова четири елемента имају једно заједничко порекло своје; да постоји једна основна праматерија из које су сад остала тела постала. Кад би доиста постојала оваква једна праматерија, онда би само требало свако оно тело из кога хоће да се направи злато, претворити у њу, па је онда лако из ње направити само злато. Зато је сав доцнији рад алхемичара био управљен на то, да се пронађе ова праматерија, која је са ове своје превелике и теоријске и практичне важности добила назив камен мудрости, или филозовски камен.

    Прво тело, за које се мислило да преставља тај тако много жељени и тражени камен мудрости, била је жива. Чим је жива пронађена, одмах се на основу многих чудних особина њених закључило да је она камен мудрости: кад су доцније и сами алхемичари увидели да она то није али су постали само мало брижљивији у тражењу камена мудрости.

    И доиста често се пута дешавало, да је кроз ондашњи лаковерни свет пролазила тајанствена вест, како је некоме непознатоме испало за руком, да пронађе велики еликсир (камен мудрости сматрао се на име, као што ћемо доцније видети, у исто доба и као срество за лечење свих болести). Оне који су и сами, на његовом проналажењу радили, то је само побуђивало да продуже и даље своја трудна и скупа испитивања; а остале одржавало је у сталној нади, да ће ако не сад а оно у будуће ипак такав проналазак морати да се јави. Никоме пак није ни на ум падало, да испита да ли је тако шта могуће и да ли алхемија не преставља само једну велику бесмислицу тежње да се дође до нечега случајно и без плана до чега би се можда могло доћи само после дубоког и смишљеног испитивања саме природе тела. Модерна испитивања научне хемије утврдила су, да су алхемистичке теорије без основа; да ли ће будућност ипак у крајњој дистанцији бити погоднија за алхемичаре, то се још не зна.

  • Телеграми

    (од 26. јануара)

    Прекид дипломатских односа између Русије и Јапана

    Петроград. „Правтељствени Весник“ публикује ово саопштење министарства спољних послова: „Јапански посланик у Петрограду, по наредби своје владе, предао је руској влади ноту којом саопштава да је јапанска влада одлучила да с руском владом прекине преговоре и да свога посланика и цео персонал јапанског посланства из Петрограда опозове. Према томе руски цар је наредио да руски посланик у Токију с целим персоналом посланства одмах напусти јапанску престоницу. Такав поступак јапанске владе, која чак није сачекала ни одговор руске владе, чини Јапан одговорним за све последице које могу наступити због прекида дипломатских односа између обе царевине.“


    Лондон. 26. јануара, (Специјалан телеграм „Политици“. Стигао у 7 часова изјутра.) Поред свега тога што је руско-јапанска криза достигла врхунац рат још није објављен нити су непријатељства до овога тренутка започела. Руски листови у ванредним издањима саветују влади да још једном на достојанствен начин покуша доказати своје мирољубиве намере и тиме отклонити са себе сваку одговорност евентуалнога рата чије последице моту бити недогледне.

    Пре но што је стигао руски одговор у Токијо, јапанска је влада дала миг својим поданицима у Манџурији да се селе. Јуче су сви Јапанци напустили Владивосток пошто су за неколико сати испродавали све своје имање буд зашто.


    Париз. 26. јануара, (Специјалан телеграм „Политици“ Стигао у 7. часова изјутра) Пред притиском француских капиталиста који су огромне капитале пласирали у руске папире, Француска дипломатија чини последње напоре да се између Русије и Јапана избегне рат. Цело јуче по подне Делкасе је конферисао с Лубеом а потом с руским амбасадором.


    Берлин. 26. јануара. (Специјалан телеграм „Политици“, стигао у 11 часова изјутра.) Вести из Петрограда и Токија учиниле су те је на берзи завладала права паника.


    (од 25. јануара)

    Одговор Русије

    Петроград. „Руска телеграфска Агенција“ јавља да је руски посланик у Токију, барон Розен, јуче по подне предао јапанској влади одговор Русије. Руска нота је још 22. ов. месеца телеграфски саопштена адмиралу Алексијеву, вицекраљу Манџурије, који је затим саопштио барону Розену.


    (од 26. јануара)

    Расположење у Петрограду

    Петроград. Цар ће кроз који дан путовати за Москву. Енглеска амбасада узела је на себе да штити јапанске интересе. Ванредно издање „Новога Времена“ истиче напоре руске дипломатије да мирно испита јапанске предлоге и да учини све могуће концесије. Измена нота између Русије и Јапана била је само комедија, јер је Јапан у ствари очекивао тренутак кад ће његове две нове крстарице, које је купио у Италији, приспети у кинеске воде. Чим су оне стигле у Сингапоре, Јапанци су одмах опозвали свога посланика из Петрограда. Прекид дипломатских односа још не значи рат. Данас се ми налазимо, пише „Новоје Времја“ пред три могућа решења: рат, посредовање или одуговлачење сукоба. После јучерање процедуре од стране Јапанаца ниједан частан странац неће веровати у оптужбе да је Русија била агресивна.

    Једно јапанско саопштење

    Париз. „Хавасова Агенција“ сазнаје из званичног извора у Токију да се јапанска влада, после тронедељног чекања на руски одговор о коме је другачије информисана него што је очекивала, нашла принуђена да прекине преговоре и да узме слободу акције.

    Кретање руске војске

    Москва. Јуче се четири компаније стрелаца отпутовале за Далеки Исток.

    Убиство једног Србина и његове мајке

    Цариград. У Галану, скопском вилајету, Арбанас Хусеин Куртес, убио је Србина Младена и његову мајку што су Хусеина спречили да одведе Младенову сестру. Хусеин је ухапшен.

  • Руско-јапански рат

    Телеграме које смо ноћас и јутрос добили и које доносимо на другом месту, доказују, да је рат између Русија и Јапана неизбежан. Дипломатски одношаји између те две непријатељске царевине прекинути су. Јапански поданици на врат на нос беже из Манџурије, руски поданици коју живе у Токију склонили су се на руске лађе, плашећи се изгреда сокачке руље.

    Ма да све то очито показује, да ће свакако доћи до рата, ипак остаје још, истина минимална нада, да ће се све на миру свршити. У руским званичним круговима се бар тако мисли. Француска дипломација, која, се од почетка руско-јапанског спора сва залагала, да се одржи мир ма по коју цену, још није потпуно изгубила сваку наду, да ће јој то испасти за руком. Али тој нади више нема места. Рат је на прагу.

    Заплети који ће неминовно наступити услед руско-јапанског рата, недогледни су. Као што је познато Јапан има уговор с Енглеском за одбрану. Остале тачке тог уговора не знају се, зато се унапред не може ни тврдити хоће ли Енглеска помоћи Јапану или ће остати неутрална. Исто важи и за Француску. Умеша ли се Енглеска против Русије, сигурно је да ће Француска у том случају скочити у помоћ својој савезници Русији. И онда би настао општи велики рат, за који се последњих тридесет година све европске силе спремају, рат, који би по страхоти својој премашио све ратове, који су до данас вођени.

    Рат на прагу

    Јуче по подне су канда између Русије и Јапана отпочела непријатељства. Тежиште спора је Манџурија, коју су Руси пре кратког времена, после побуне Китајаца против Европљана, окупирали, да би заштитили своје интересе. Микадо би хтео да цар призна и гарантује суверенство Кине у Манџурији, да тамо поврати кинеску администрацију и да призна ове уговоре закључене с Кином о Манџурији. У томе питању постоји потпуна супротност између Русије и Јапана. Русија, неће да дискутује с Јапаном о питању о коме би могли једино с Кином да преговара. И ту је чвор. Али се тај чвор не би морао пресећи мачем, да се на сцени не јавља један нов фактор, Сједињене Североамеричке Државе. Оне су виновник рата, који у овом тренутку још не преставља борбу између беле и жуте расе, него почетак борбе између старога и новога света. Северној Америци треба нова тргова за њене производе и она је бацила око на Кину. И Јапан постаје несвесно оруђе Северне Америке за њене освајачке циљеве.

    Русија је, међутим, успоставила свој морални кредит онде где је он био највећма поколебан. Она је, на име, преко Кине била предложила да Француска, Енглеска и Америка посредује у спору између ње и Јапана. Али су Америка и Енглеска a priori, без икаква испитивања, одбиле овај предлог. И стога је ово тешка и непоправљива погрешка да се наједанпут прекидају преговори баш у тренутку кад је требало добре воље и узајамне лојалности па да се дође до мирољубивога решења у интересу завађених страна и целог образованог света.

    Почетак и крај

    Прво решење да се о Манџурији и Кореји преговара с Русијом донео је јапански министарски савет 10. јуна прошле године. Од јуна од септембра преговори су се водили у Петрограду. [Од] септембра ситуација је затегнута, због чега је барон [Р] високи посланик у […] долази у Порт-Артур да са [..] владаром Алексејевим […] заједничких конференција 30. октобра Јапан тражи да у случају немира и Русија и Јапан имају право послати своју војску у Кореју и Манџурију али су обавезни да је повуку чим се немири угуше. Од 30. октобра до 28. новембра обустављени преговори, проносе се гласови о рату. 28. новембра долази руски одговор, којим се Манџурија искључује из преговора и предлаже неутрализација северне Кореје. Јапан шаље 9. децембра Русији ноту којом тражи интегритет Кореје и Манџурије са нарочитим концесијама Јапану у Кореји, Русији у Манџурији, али да међународној трговини остану отворена врата. Место неутрализације северне Кореје Јапан тражи једну неутралну зону од 25 километара на обалама реке Јалу. Да би дао важности овој својој ноти, Јапан делимично мобилише војску. 6. јануара Русија остаје на своме предлогу о неутрализацији северне Кореје и обећава поштовати јапанске интересе у Манџурији. [?] јануара Јапан обнавља своје захтеве од 9. децембра. 24. јануара стиже руски одговор Јапану, а 25. јануара Јапан прекида дипломатске односе с Русијом.

    Русија и Енглеска

    Из Петрограда телеграфишу париском „Тапу“: „Одговор Русије био је предмет живог преговарања између министра Ламедрофа и јапанског посланика. После тога су тај одговор још дуго претресали и остали министри па и сам цар Никола. У околини Ламедорфоној се тврди ла је одговор такав, да може Јапанце са свим умирити и рат отклонити Одговор је написан у врло мирољубивом духу и у њому се признаје Јапану супремација у Кореји. Русија жели само да та супремација буде економне, никако пак војне природе и да Јапан не подиже никаква утврђења на главним стратегијским тачкама кореанске мореузине. У Манџурији признаје Русија Јапану сва стечена права, но неће никако да се и за будућност веже неким обвезама. У свом извештају о расположењу у Петрограду вели „Тап“, како је држање енглеске штампе разбило и последње илузије о могућности пријатељске политике према Енглеској и да је Русима то отворило очи за сад увиђају потребу да удвоструче своје […] Источној Азији.

    Руска и Јапанска војна сила на Далеком Истоку

    Русија има у овом тренутку на Далеком Истоку: (1) флота: 8 оклопњача прве класе; 12 крстарица прве класе, 5 крстарица друге класе, 7 топовњача, 27 контраторповњача, 9 торпедњача, 19 транспортних бродова са свега 150.000 тона. Пристаништа су Порт Артур и Владивосток. Прво има мало простора, недовољних докова и има прилично незгодан стратегијски положај јер лежи у дну једнога мртвог угла Жутога Мора. Владивосток,, где се налазе три најбоље руске крстарице, Громобој, Росија и Рурик има тај велики недостатак што има леда од 1 децембра до 15 марта. (2) Војска: према извештајима ђенерала Куропаткина, министра војног, и ђенерала Сахарова, шефа ђенералштаба, Русије има сада 390.000 војника на Далеком Истоку. Сем тога они тврде да ће за месец дана моћи да пренесу још 110.000 војника, свега 500.000 војника.

    Јапан има (1) флота : 6 оклопњача прве класе, 2 оклопњаче друге класе, [3] крстарице прве класе, 9 крстарица друге класе и 5 треће класе, 10 обалних чувара, 16 топовњача, 4 […], 15 контраторпедњача, 54 торпедњаче са свега 252.116 тона, 508.359 марних коња, 1185 топова и 16.046 маринских војника. Сем тога Јапан има трговачку марину која броји [1.300] пароброда. (2) Сувоземне војске има Јапан на хартија у мирно доба 576.000 људи. У ратно доба око 1,000.000 војника.

    Површина, становништво, трговина, државни дуг Русије и Јапана

    Према подацима од 12. септ, 1903, површина Јапана износи 382.447 квадратних километара; он има 46.494.000 становника; увоз 694.723:694 динара, извоз 658,008.914 динара, државини дуг износи 1,389.816.687 динара.

    Површина европске Русије износи 5,604.740 квадр. килом. са 107,800.000 становника, а цело руско царство са азијским областима има 21,666.200 кв. километ. са 120 милиона становника; увоз 1.813,737.500 дин, извоз 2.063,192.500 динара; државни дуг 18.420.000.000 динар

    Оптимизам државника и песимизам новинара

    Још од почетка руско-јапанског сукоба две ствари су нарочито запале у очи: оптимизам државника и песимизам новинара. Енглеска и јапанска штампа непрестано је тврдила да је рат неизбежан. Дипломатија, чак и јапанска, увек је говорила да ће се моћи одржати мир. У Русији су листови позивали на борбу расе, [док] је влада употребљавала сва средства да се избегне рат. У Енглеској најозбиљнији органи јавнога мишљења већ два месеца упорно тврде да је рат питање од само неколико дана. За све то време енглески министри манифестују мирољубиве намере. Ова несугласица између званичних фактора и органа јавног мишљења мање је падала у очи у Немачкој и Француској.

    И новинари су имали право. Хоћемо ли зато њима дати мандат за предвиђање? Не. Ова разлика у мишљењу доказује само колико је ситуација била мутна.

  • Репертоар Српског Краљевског Народног Позоришта

    Уторак, 27. јануара: „Краљ се забавља, драма у пет чинова“, у стиховима, од Виктора Ига, с француског превели М. Ч. и С. П.


    Четвртак, 29. јануара: „На дну живота, драмске слике у четири чина“, од Максима Горког, превод с руског, (Први пут).


    Петак, 30, јануара: „На дну живота“.


    Субота, 31. јануара: „На дну живота“.


    Недеља, 1. фебруара:

    • Дневна представа: „Севиљски берберин, шаљива игра у четири чина“, с певањем, написао Бомарше, превео с француског М. В. Петровић. Музика од Росинија.
    • Вечерња представа: „На дну живота“.
  • Кратке вести

    На прузи Бостон-Монтрил у Северној Америци искочио је пре неки дан воз из шина. Два су лица погинула, а двадесет је опасно рањено.


    У Портсмуту је пуштена у моренова ратна лађа „Њу Зеланд“, у присуству херцога од Конаугта. Поред товара од 16,350 тони, ова лађа има брзину од 18,5 чворова.


    Јуче се италијански сенат састао као врховни суд за вођење спора против професора Антонина Дантоме, који је оптужен што је приликом операције над болесником Паолом Чамарамом у трбушној дупљи оставио један тампон због чега је наступила смрт. После саслушања професора Дантоне и неколико сведока, суђење је одложено за сутра.


    На јучерањем скупу изасланика Немачке народне странке решено је да се др. Доршату изјави поверење.

  • Накити у рушевинама

    У једној кући у Чикагу биле су изложене ствари и драгоцености, које је, после пожара тамошњег великог позоришта нашла полиција на лешевима пострадалих иначе под рушевинама. Четири излога беху пуна сатова, других ствари мање вредност и новца. Над сваком кутијицом била је нумера лешине, код које су драгоцености нађене. Тамошња полиција цени вредност ових ствари на 750.000 динара.

  • Завереничко питање

    Сваку ствар треба звати њеним правим именом. Завереничко питање постоји, то је неоспоран факт; оно је свакако мање важно, но што се на страни мисли и пише, али је исто тако важније, но што се мисли код нас. Обилазити око њега и врдати бесмислица је и глупост; напротив, у интересу је свих нас, да се оно, што пре, правилно и праведно реши. Зато треба говорити јасно и отворено, као што приличи слободним грађанима у слободној земљи.

    Оно што се збило 29. маја било је корисно по земљу; о томе нема спора. Те ноћи збрисан је један несносан режим, који се свакако није могао друкчије да уклони. С малим изузецима цела Србија радосно је прихватила извршени преврат, Народна Скупштина изјавила је своју захвалност онима, који су га учинили; изабран је нови Краљ, повраћен ред и закон у земљи, све је опет добро – и тада се јављају прве тешкоће.

    Извор тим првим тешкоћама треба тражити не у Србији, него на страни. Нешто јавно мњење, које увек симпатише мртвима не питајући јесу ли достојни живљења или не, а нешто дубоко укорењени монархијски принципи готово свих европских народа, која ни у ком случају не допушта, да официр дигне руку на свога краља учинили су, да се у име увређеног морала дигло све против Србије. То опште расположење аустријска штампа, по званичним инспирацијама из Беча, врло је вешто употребила у своју корист. Желећи, да ма на који начин одржава неред у Србији, она је систематски гледала да нахуди новом стању код нас.

    Тешкоће које су већ постојала, постале су још много веће кад се десио нишки случај. Неискусни, млади људи, који су у њему учествовали, заборавили су били, да иду против интереса своје рођене земље и да се једна погрешка другом погрешком не може да исправи. После тог бесмисленог покушаја европско јавно мњење још је енергичније захтевало, да се завереници од 29. маја казне. То исто почеле су у то доба да траже и стране силе. Како је тај захтев био неформулисан, ипак је у самој ствари постојао. А то је био апсурд.

    Апсурд је захтевати да револуција, која је срећно успела, казни своје вође. То никада није било, нити ће бити. У нашем случају то је утолико више немогућно што је иза извршиоца од 29. маја стајало цело јавно мњење у Србији и Народна Скупштина, која им је на учињеном делу захвалила. О некој казни дакле не може више бити ни говора.

    То су канда убрзо увидели и сви они, који су од почетка тражили насилне мере против завереника. Тако се јавља – овога пута много тачније формулисан – захтев, да се сви завереници уклоне из двора. А када то није учињено, сви страни посланици, један по један, отишли су на неодређено време на одсуство, доводећи тиме у неугодан положај и нашу владу и целу нашу земљу.

    Тај одлазак станих посланика, да смо у другим приликама, не би био тако важан. Има много примера, има их и у нашем непосредном суседству, који нам сведоче, да једна земља може да опстане и покрај нерасположења великих сила. Пасиван отпор временом доноси победу; кад им се не попушта, стране силе попуштају понекад саме. Али спољни наши односи, прилике на Балканском Полуострву не допуштају нам никако да такве експерименте чинимо. Напротив, ми треба овога пута да учинимо што се од нас тражи.

    То што се тражи, да уклонимо заверенике из Двора, није много. Огромна већина њих, сви осим двојице-тројице, отишли су одмах по извршеном делу на своја места, да чине своју дужност, као што су је чинили и пре, не захтевајући и не очекујући никакве награде. Остала су свега два-три официра, можда баш они, који најмање заслуга имају за извршени чин. И њих треба уклонити и то што пре. Нека се угледају на своје млађе другове, нека иду сами на своја места и у своје команде, нека се сећају, да је лепо хтети умрети за своју отаџбину, али да је још много лепше и много теже умети живети за њу.