(Наставак.)
Сазнао сам из поузданих извора, да се сад баш наши непријатељи спремају за велику експедицију, чији је циљ пљачкање вароши Соора и Чихуа. Намеравају да продру до Дуранга, ако их власти не задрже. Два су момента комбиновала њихово кретање; па се мисли, да ће сви ратници ударити на југ остављајући за собом своје покрајине без одбране. Мишљења сам, да овога тренутка, када будемо извесно сазнали, да су се кренули грунемо у њихове области и продремо до главне вароши Навајоса.
— Браво! Ура! Биено! Красно! — Goo-d ad vheat! (та то је насушни хлеб!) и још многима усклицима одобравања ове речи беше пропраћене.
— Некима од нас познат је циљ ове експедиције. Другим опет није познат, и хоћу да га сви сазнате. Тиче се…
— Добра лова коже, шта ли? узвикну неки груб враголан, сурова изгледа, упадајући му у реч.
— Не, Киркере! одврати Сеген, зловољно погледав овог човека, није то, тако ћемо само морати наћи женскиње. Тешко ономе који ма и једну влас скине с главе какве Индијанке. Ја ћу платити за сваку поштеђену главу жене или детета.
— Али какве ћемо дакле користи имати? Не можемо довести заточеника! Имаћемо доста посла да се извучемо сами из пустиње, враћајући се.
Изгледаше да ове примедбе изражаваху осећање великог броја чланова трупе, који то потврдише жаргон одобравања.
— Ви ништа нећете изгубити. Сви ваши заточеници биће на месту пребројани и сваки од вас биће плаћени према броју својих заточеника. Кад се будемо вратили, положићу вам о томе рачун.
— О! онда то је довољно, рекоше више њих.
— Нека је данас то уговорено; не сме се дирати ни у жене ни у децу. Плен, који будете учинили, ваш је по закону; али крв не треба проливати. Већ су нам руке доста њоме умрљане. Пристајете ли на то?
— Yes, yes!
— Si!
— Oui, oui!
— Ya, ya!
— Tous!
— All.
— Todon, todon! узвикнуше мноштво њих, одговарајући сваки својим језиком.
— Нека се јави онај, коме се то не свиди.
По овом апелу наста мртва тишина. Сви се придружише жељи вођиној.
— Срећан сам што видим, да сте тако једнодушни. Сад ћу вам изложити у целини свој смер. Право је да га знате.
— Да чујемо, рече Киркер; треба знати штаће се чинити, кад се неће ићи ради кожа.
— Идемо да тражимо своје пријатеље и рођаке који су, од пре више година, у ропству код наших дивљачних непријатеља. Има их доста међу нама који су изгубили родитеље, жене, сестре и кћери.
Жагор одобравања који наста нарочито у редовима Мексиканаца, потврди истинитост овога навођења.
— И ја сам, настави Сеген, и глас му дрхташе док изговараше ове речи, … и ја сам међу њима. Много година, дугих година протекло је од како су ми дете, кћер моју, украли Навабоји.
Скоро сам дознао да је жива и да се налази у њиховој престоници са многим другим белим робињама. Ми идемо дакле да их ослободимо, вратимо њиховим пријатељима родбини њиној.
Наста одобравање.
— Браво! Ми ћемо их ослободити, живео капетан, viva el qefe!
Кад се поврати мир, Сеген настави:
— Циљ дакле знате и одобравате га. Сад хоћу да вам изнесем план који сам скројио да би се постигла цељ; а по том да чујем ваша мишљења.
Ту вођа застаде; људи очекиваху ћутећи.
Има три пута, којима можемо продрети у земљу Индијанаца, полазећи одавде. Има прво пут Pyereo—а са запада. Он би нас право одвео у градове Наваја.
— А зашто не бисмо узели тај пут? упита један мексикански ловац; ја врло добро познајем пут до вароши Пиноса.
— Јер не бисмо могли проћи кроз вароши Текса, а да не будемо примећени од навајских шпијуна. Има их увек на тој страни. Шта више настави Сеген изразом који одговараше неком скривеном осећају, ми не бисмо стигли до висока Дел-Норта, а Наваји би већ били обавештени о нашем примицају. Имамо непријатеља сасвим близу нас.
[…!] то је истина, рече један ловац,који говораше шпањолски.
— Ако би сазнали за наш долазак, па баш и ако би њини ратници отпутовали на југ, ви мислите да би наша експедиција пропала.
— Тако је, тако је, повикаше више њих.
— Из истог узрока не можемо ићи пролазом Polvidera. Осим тога слабо бисмо могли наћи дивљачи овим путевима.
Ми нисмо добро снадбевени храном за једну такву експедицију. Треба да нађемо какву земљу пуну дивљачи пре но што уђемо у пустињу.
— Тако је, капетане; али не можемо наћи никакве дивљачи, ако пођемо покрај старих рудника, а којим бисмо другим путем могли ићи?
— Има неки други пут, бољи од свију осталих, по моме мишљењу. Упутићемо се на југ, а затим западу кроз [Slanos]. Потом ћемо се опет вратити северу и ући у земљу Апаха.
— Да, да, то је најбољи пут, капетане.
— Пут ће нам бити мало дужи, али зато лакши. Наћи ћемо читава стада дивљих говеда и других животиња на Larvas-у. Шта више са сигурношћу моћи ћемо изабрати моменат, јер држећи се скривени Pion-ским шумама, одакле се види ратна стаза Апаха, видећемо непријатеља при пролазу. Кад они оду на југ, ми ћемо проћи кроз Жила, и вратити се на Арурли Прусто. Пошто будемо постигли циљ нашег похода, вратићемо се натраг најкраћим путем.
— Браво! Viva! —
Тако је, капетане!
— То је најбољи план!
Сви одобраваху. Не чу се никаква примедба Per Pyifeto зазвонило им је у ушима као каква дивна музика. То беше чаробна реч: име чувене реке у чије се воде ловачке легенде одавно ставила [… Montargne dor]. Више прича о том чувеном пределу причало се при светлости ватре у пољском ловачком логору; све се оне слагаху у томе да тамо има златне руде на површини земљишта, и да сјајна зрнца злата прекривају речно корито. Често су трапери слали експедиције у ту непознату земљу, али, кажу, да их је врло мало могао тамо доспети. Не зна се да се ико отуд вратио. Ловци сад први пут замишљаху да ће се са сигурношћу продрети у ту земљу, и дух им се испуњаваше најфантастичнијим визијама. Многи од њих били су се придружили Сегеновој трупи једино у нади да ће се једнога дана предузети та експедиција и тако доспети до Montargne-dor колико се онда обрадоваше кад чуше Сегенову намеру да се упуте Prifeto-у! Кад се чу то име, значајан жагор наста у гомили, и људи се погледаху задовољна лица.
— Дакле, сутра се крећемо, настави вођа. Идите сад и припремите шта вам треба за пут. Полазимо у зору.
Чим Сеган сврши говор, ловци се раздвојише; сваки узе скупљати рубље, то одмах би готово, јер ови груби момци имађаху врло мало пртљага. Седећи на деблу од меког дрвета, ја посматрах неко време кретање мојих дивљачких другова, и ослушивах сметене и грубе им дијалоге. Сунце изчезну и ноћ се навуче, јер, у овим пределима, сутон траје само један тренутак.
Наново дебла од дрвета беху бачена на ватру и ускоро пустише огромне пламенове. Људи поседоше около, пекући месо, једући, пушећи, гласно разговарајући и смејући се сами својим причама. Дивљачки израз њихова лица беше појачан светлошћу. Браде им изгледаху још црње, зуби блистаху још бељи; очи изгледаху удубљеније, а погледи оштрији и враголастији.
Живописни костими, чалме, шпањолски шешири, перје, промешана одећа; разне пушке спуштене уз дрвеће; седла спуштена на дебла од дрвета и пањеве: узде окачене о високе гране; низ сува меса поређан пред шатором, комађе дивљачи још тополо, из кога капље скок у пола згуснут; све то ствараше најинтересантнији и најпримамљивији призор, слојеви црвенила на лицу индијанских ратника сијаху се у мраку као мрље крви. То је боја дивљачка и ратничка у исто време, згоднога изгледа, који потреса срце ненавикнуто на такав призор. Слична боја може се наћи само у пољском логору ратника, разбојника, ловаца људи.
Сунце и месец
— Ходите, рече Сеген додирнув ми руку, вечера нам је готова, видим доктора како нас зове.
Ја се одмах одазвах овоме позиву јер ми свежи вечерњи ваздух беше отворио апетит. Упутисмо се шатору пред којим гораше ватра.
Крај те ватре, доктор са Годеом и још једном pon paeblo-ом, дизаше укусну вечеру, чији је један део већ био однесен у шатор. Ми пођосмо за јелом и поседасмо на своја седла, покриваче и пртљаге, који нам служаху место седишта.
— Заиста, докторе, рече Сеген, вечерас сте показали особит таленат као кувар.
(наставиће се).