(Наставак.)
То је Лукузусова вечера.
Канађани су у свом елементу, кад год има много да се кува и једе.
Ускоро се докопасмо лепе печенице дивље краве, комађа печене дивљачи, сувих језика и најзад кафе. Кафа беше дело Пуеблово који је био Гедеов учитељ у приправљању овога. Али Годе имађаше у резерви једно одбрано јело, једно мало парче, које доносе триумфујући.
— Ево, господо! кличе он спуштајући га пред нас.
— Шта је то, годе?
— Пржено месо, господине.
— Од чега?
— Од жаба: што Јанки зову Bou-Frog.
— Пржење од Bull-frogs?
— Да, да, господару.
— Хоћете ди га?
— Хвала, нећу.
— Ја га примам, господине Годе, рече Сеген.
— Ich, ich! мој Фоде; жабе су врло добре за јело. И доктор пружи тањир да се послужи.
Годе, идући крај реке, наишао је био на једну бару шуму огромних жаба, и ово пржење продукат је његово бербе. Не бејах још изгубио антипатију коју осећах према жртвама анатеме светога Патрика, и, на велико изненађење путника, одбих да узмем учешћа у јелу.
У разговору за време вечере сазнах још неке појединости о прошлости докторовој, које заједно са оним што сам већ знао, учинише да се јако заинтересујем за овога ваљаног натуралисту. Дотле нисам веровао, да се човек таквог карактера може наћи у друштву оваквих ловаца. Неке појединости, када тада чух, објаснише ми ти аномалију. Од се звао Рајхтер, Фридрих Рајхтер. Како је био рођен у Штрасбургу, вршио је доста успешно лекарску дужност у том граду звона. Љубав према науци, а посебито према ботаници, одвела га је далеко од његовог боравка на обалама Рајинким. Беше отпутовао у Уједињене Државе; одатле се беше упутио најудаљенијим западним пределима, да би класификовао флору ових изгубљених земаља. Провео је више година у великој Мисисипиној долини; и придружив се једном каравану из Сен-Луја, дошао је и преко прерија до оазе Њу-Мексике. У својим научним излетима дуж Делиорта, он је срео ловце људе, и заведен указаном му приликом, да загледа у пределе, које још нису посетили љубитељи науке, понудио се, да прати чету. Ова је понуда оборучке прихваћена због услуга, које је он могао учинити као лекар; и, већ две године, он је био у њиховом друштву, делећи њихов умор и њихове опасности. Беше претурио преко главе много опасних авантура, често у оскудици, гоњен љубављу према својој омиљеној науци, па можда и својим триумфом, који ће му приредити једног дана европски научници, када буде објавио дотле непознату флору. Јадни Рајхтеру! Јадни Фридрче Рајхтеру! то је био сан сна; није му било суђено да се испуни.
Сврши се најзад наш обед, који залисмо боцом вина Ел-Пазо-а. У логору беше у изобиљу тога вина као и mticky de Taos; а весела вина која нам донираше да ловци много и трошаху ово последње пиће. Доктор истресе своју велику лулу, Годе наложи неку малу пећ од црвене земље, док ја и Сеген припалисмо цигаре.
— Али, реци ми, упитах Сегена, које тај Индијанац? Тај што је извршио оно страховито, вешто гађање на…
— А! Сунце; то је Коко.
— Коко?
— Да, из племена Марикопаса.
— Али то ми ништа више не казује но оно што већ знам. То сам већ знао.
— То сте знали? а ко вам је казао?
– Чуо сам кад је чича Рубе рекао свом пријатељу Гареју.
— А! тако је, он мора да га познаје.
И Сеген ућута.
— Него? рекох, желећи да о томе више сазнам, ко су ти Марикопаси? Никад нисам о њима слушао да говоре.
— То је једино слабо познато племе, један народ чудно склопљен. Непријатељи су Апаха и Навара. Земља им се налази више Гила. Они су дошли са обала Мирног океана и Калифорниског мора.
— Али, како бар изгледа, овај човек је веома образован. Говори енглески и француски исто тако добро као ви и ја. Изгледа талентиран, интелигентан, углађен. Једном речи, то вам је племић.
— Све је то што ви рекосте.
— Не могу да разумем…
— Објаснићу вам, пријатељу. Тај је човек добио образовање у једном најславнијем европском универзитету. Он је много путовао, и можда је прешао више разних земаља но ико од нас.
— Али како је то могао! један Индијанац!
— Помоћу једне силе, која је често дозволила људима без личне вредности (а Сунце се не убројава у те) да изврше врло велике ствари, или бар да изгледају да су их извршили помоћу — злата.
— Помоћу злата? од куда му толико злато? Ја сам увек слушао где говоре да га има врло мало код Индијанаца. Бели људи су им пограбили све што су некада могли имати.
— То је истина, у опште, а истина је и посебице, за Мариконасе… Било је време када су они имали огромне количине злата као и бисера, сабраног у дну Црвенога мора. Свега тога блага нестало је. Пречасни оци језуите могу вам рећи којим путем је отишло.
— Али тај човек? Сунце?
– То је једна поглавица. Није упропастио ове своје благо. Има га још доста за своје потребе; није он од тих који се дају преварити. Не; он је видео света и научио вредност тога сјајнога метала.
— Али, да ли је и његова сестра добила исто образовање које и он?
— Не; сирота Луна није напустила дивљачки живот; али он ју је научио много чему. Био је одсутан више година и од пре кратког времена поново се придружио своме племену.
— Чудна су им имена. Сунце! Месец!
Наденули су им их Шпањолци из Сопоре; али то је само превод њихових индијанских имена. Ома су врло обична на границама.
— Од куда су они овде? Упутих ово питање устежући се мало, мислећи да ту има некаква особена разлога, који ми се не може рећи.
— Прво, одговори Сеген мислим из благодарности према мени. Избавио сам Сунце из руку Навајаца, кад је био дете. Можда има још каква друга разлога. Али, причекајте, настави он изгледајући да хоће да измени разговор, упознаћете се са мојим пријатељима Индијанцима. Бићете другови неко време. То је образован човек; занимаће вас. Припазите на срце, кад будете крај дивне Луне.
— В ћентије! Идите у шатор поглавице Кока и замолите га да дође с вама да попије чашу el paso-а. Реците му да доведе сестру са собом.
Слуга брзо оде кроз логор. За време његова одсуства ми се разговарасмо о чудном Индијанчевом гађању.
— Ја никада нисам видео, рече Сеген, да се гађа а да куршум не пројури кроз нишан. Има нечега тајанственога у том гађању. Удар му је непромашив, а изгледа да зрно управља по његовој вољи. Треба за то имати у мозгу неку врсту принципа за управљање, независна од јачине порива и моћи вида. Он и још један други су једини у којих ја знам ту особену моћ.
Ове последње речи Сеген изговори тако као да их сам себи говори; пошто их рече, он прићута неколико тренутака, изгледајући замишљен. Пре но што настависмо разговор, Сунце и његова сестра уђоше у шатор, и Сеген нас представи једном другом. Мало после, Сунце, доктор, Сеген и ја упустисмо се у жив разговор.
Не разговарасмо ни о коњима, ни о пушкама, кожама, ратовима, крви, ни о чему што је имало везе са ужасним именом логора. Дискутовасмо о научном предмету, који се није тицао рата, већ ботанике: о односима фамилија разних врста кактуса! ја сам изучавао ту науку, па ипак видех да мање знам од свакога од ове обојице мојих саговорника. Одмах тиме бих зачуђен, још и више доцније кад размислих о томе, просто с тога што се такав разговор водио међу нама, на овоме месту, у приликама у којима ми бесмо. Пуна два сахата ми остасмо седећи мирно, пушећи и разговарајући о истом предмету. Док се тиме занимасмо, је посматрах, кроз шаторско платно сенку неког човека. Погледах напоље, што ми то на овом месту беше могућно а да се не дигнем, и познах, на светлости која излазаше из шатора, једну ловачку блузу са везеном кесицом за лулу, која виси ни грудима.
Луна сеђаше крај свога брата, шијући дебеле ђонове на једним опанцима. Приметих, да изгледаше забринута и с времена на време бацаше поглед ван шатора. У највећем јеку наше дискусије, она се мирно диже, без икаква изгледа притворства, и изађе. После једног тренутка, она се врати, и ја приметих да јој у очима светљаше љубавни жар, кад понова седе за посао. Најзад нас Сунце и његова сестра оставише и мало за тим, Сеген, доктор и ја умотани у покриваче, предадосмо се сну.
(наставиће се)