Било је времена, када је рат, који се водио између две државе био чисто њихова ствар; други се нису мешали, нити их се шта тицало, колико ће рат да траје, како ће да се води и и ко ће на крају да победи. Данас је све то друкчије. Интереси свију држава тако су испреплетани, тако се додирују, сукобљавају и укрштају не на једном месту, већ свуда, на све стране, да сваки, ма и најмањи заплет на једној тачци земљине кугле одмах одјекне у свима земљама, повлачећи за собом читав низ других заплета и у економном и у политичком погледу. Земља је данас мања, но што је некад била.
Пре сто-двеста година рат на Крајњем Истоку никога не би много интересовао. Месеци би читави прошли, про но што би се за њега и сазнало. Данас, откако је телеграф разасуо своје мреже преко целог света, а железница опасала цео круг, растојања више нема нити даљине. Све је близу, све је на домаку. Кад пушке па једном делу освета припуцају, то одмах одјекне и у најмањем, најскривенијем кутићу; сваки се одмах журно спрема, јер зна, да и он може бити ускоро позван, да оружјем брани своје интересе и своја права.
За нас Србе много би боље било, да руско-јапанског рата нема; то већ и деца и врапци с крова знају и говоре. У тешким приликама, у којима се ми налазимо откако је маћедонско питање постало акутно, антагонизам руских и аустријских интереса на Балканском Полуострву покрај свију споразума, ипак нам је до некле бар давао гаранције, да наша права и захтеви неће бити тако олако повређени. Ангажовање Русије у рат с Јапаном покварило би ту, ма и привидну равнотежу. Аустрија, која нема колонијалне политике, нити у опште какве друге спољне политике до балканске, већ одавно ишчекује тај моменат, којим би јој потпуно одрешио руке.
Тај моменат наступиће кад први топ пукне у Јапанском мору. Аустрија само на то чека и предвиђајући још поодавно да ће до тога доћи, она већ скоро годину дана спрема све за сваки случај. Попустљивост њезина у Хрватској, Босни и Војводини, којој смо се ми радовали, наивни као што нас је Бог створио, чим се тиче питања у којима треба хладно мислити у енергично радити, та попустљивост очито показује, да се Аустрија спрема за спољну акцију и да због тога хоће да осигура позадину. Она попушта само онда, кад зна да ће у скоро бити уплетена у какво ратно предузеће; све концесије које је дала разним народностима, које живе у њој, дала их је само под притиском спољних заплета. С тим треба да смо начисто.
Тако је Аустрија ево дочекала тренутак да сама, без контроле и без обзира на друге силе, може да ради на Балкану. Маћедонско питање, које се толико повлачи, даје јој згодан изговор, да учини оно, што до сад није могла и није смела да учини. Војска, коју нагомилава у Хрватској и Босни показује, да није вољна да пропусти ову згодну прилику, на коју је тако дуго чекала. Питање је сад, шта треба да радимо ми.
Ко хоће трезвено да мисли лако ће наћи одговор. Пошто пото ми се морамо старати, да се решење маћедонског питања одуговлачи све дотле, док Русија опет но добије слободне руке у Европи. А како то неће бити одмах, то морамо гледати, да се у Маћедонија на пролеће одржи мир. Устанак, који се при свом бугарском одрицању спрема, ишао би против наших најбитнијих интереса; Аустрија бих одмах улучила прилику да уводи бајаги ред, да се и сама умеша на нашу и бугарску штету. Ми морамо стога цео наш утицај који имамо на наше сународнике у Старој Србији и Маћадонији да употребимо на то да се устанак спречи. Реформну акцију великих сила, коју је наша држава до сад званично потпомагала, мора од сад и наше јавно мњење да потпомаже. Ништа друго не треба тражити, до да Турска обећане реформе уведе. А ако их не хтедне или не могадне увести, ми ипак морамо ћутати. Ћутати морамо у сваком случају, ма шта Турска радила, све дотле, док Русија опет не буде имала времена да и на нас погледа.