Мото: Quem dil oderunt paedagogum fecerunt
Не мислим овде на св. Саву, који се тек у особитом смислу зове „првим учитељем“. Не мислим на оне Латине у Приморју које су из Италије позвали у наше приморске градове, нпр. у Дубровник, да отварају латинске школе. Ако ћемо право говорити, није ни овај на којега овде мислим био Србин, а није ни учио на српском језику, него на црквеном и то руско-словенском. Али је он био баш прави учитељ, којим родитељи обично плаше децу кад се не владају добро, а свакојако се пре може назвати српским него они на Приморју, јер је био бар Словен а школа му словенска, а можебити и српска. Беше то први учитељ карловачке школе, Рус Максим Терентјевич Суворов.
Да! Не цвета ни данас цвеће српском педагогу. А како ли беше пре 180 година? И данас се наша хајдучка нација опире „благим обичајима“, а како да се није онда, када се у Срему и јужној Угарској таман ослободила Турака? Можда ће ова цртица мало утешити нашега учитеља који је огрезнуо у песимизму. Човеку је лакше кад чује, да су и други страдавали као и он.
Нашега Максима није послао нико мањи него – Петар Велики, и то по молби честитога митрополита карловачког и београдског Мојсеја Петровића. А отпратио га је Свјатјеши Синод руски (у Синоду је био Максим преводник) 1724. Истини за љубав мора се признати да је било учитеља, или боље „даскали“ и „мештари“, и пре овога Руса. Али како су тек ти јади били, нека види читалац из овога уговора, који је будимска општина 1707. учинила са својим (у неприлици сам, како да га назовем, а видећете одмах зашто) Лацком Криштовљевићем. По уговору Лацкова дужност беше: „црковна служба, кандила палити, свештенике послуживати, звонити на време и примати свеће црковне, а потом (!) да има примити 35 деце да их учи.“ Плата му беше на годину – 60 форинти. (Додајем овде у загради, да наши данашњи учитељи могу бити задовољни са својом судбином, јер они не само да не послужују свештенике, него се, штавише, смеју с њим и свађати кадкад и потући).
Максим Рус је био сасвим другојачији учитељ него наш Лацко. Беше то учен муж, бављаше се само васпитањем и имаше на уму свест о свом наставничком достојанству. С пуним правом га, дакле, ми можемо звати првим нашим учитељем. Па ето, одмах од првог родоначелника почињу учитељски јади.
Док су се испуниле разне формалности, прошло је доста времена, те је Максим тек после две године након позива митрополитовог стигао у Карловце и почео школу у почетку октобра са седам ђака, и то у свом стану. Идуће године пређе, с допуштењем митрополитовим, у Београд, у главну резиденцију Карловачко-београдске сједињене митрополије. Школу је отворио у почетку фебруара у митрополитовом двору са 50 ђака. Али како се митрополитов двор морао рушити, због утврђивања града, врати митрополит Максима опет у Карловце, те он у децембру настави школу с 124 ђака. Међу овима је било већ свршених људи, и то један архиђакон, четири јеромонаха, два мирска свештеника, 12 јерођакона и ђакона, пет монаха. Од београдских ђака дођоше за њим само тројица. Од свих ђака су 45 почела учити читати а 60 су били напредни и учили су граматику, разуме се црквено-словенску.
Дотле се код нас учило у школама (ако се могу тако назвати) из навоштених дашчица. Учитељ би у воску исписао шилом псаламе, акатисте и друго што требаше сваки дан у цркви, колико стане на дашчицу. (Отуда ваљда израз „стоји као у воску“, данас кажемо „стоји црно на бело“.) Кад ученик оно што на дашчици научи наизуст, изглади се восак, па се напише наставак. Учећи или боље бубајући по овом исто тако старом као и примитивном методу ученици ни за 15 година не могаху читати сваку књигу. Кад би се таквом ученику пружила друга књига да је чита, одговорио би он: „Ја ту књигу нисам учио“.
Учитељ Максим је почео с читањем руских букварева, које је за своје новце набавио, с писањем и рачунањем. То беше велики скок. Сва се карловачка средина узбунила због оваквих новотарија. Свештеници, а особито калуђери, ондашња наша интелигенција, листом се окренуше против јаднога Максима и почеше наговарати његове ученике да га оставе. Ко тај рад познаје, али ко се сети своје младости, знаће, колико је то необично лак посао. Ученици се Максимови разбегоше својим старим даскалима, јер су и ови а и свештеници говорили родитељима ученика̂: „Што да вашу децу учи Москаљ десјатоновију („десет заповеди Божјих,“ на том се почињало читање,) кад се то у цркви не чита? И саме наше владике то не знају. Научимо ми њих оно што сваки дан треба у цркви, тј. Слава тебје Боже наш, Свјати Боже и тако што.“
Није само незнање говорило из ових људи, него и страх од конкуренције. Говораху: „Ако млађи боље што науче, отеће нам чинове, а синови световњачки ће прекинути левитско наследство (и данас има свештеничких династија). Његово ће преосвештенство пре запопити онога који зна, а обићи ће богате и поповску децу.“ Јако су се љутили и на митрополита, што им је донео ову беду на врат. „Пређе не беше великих школа“, гунђали су незадовољници, „а било је и патријарха, митрополита и владика и других духовних чинова, и било је боље него сад“.
(Свршиће се)