Дан: 28. јануар 1904.

После осам дана погађања, цењкања и натезања добили смо најзад јуче нову владу. За цело то време јавно мњење па чак и најобавештенији радикални кругови, лутали су по мраку, не знајући не само ко ће и како ће образовати министарство, него не знајући чак ни на којој ће се основи образовати. Једно се само одмах из почетка знало: да је јединство радикалне странке, које се пре три месеца извршило, сливањем оба радикална крила у једно, потпуно пропало и да и сада, као иза време првог кабинета г. С. Грујића, имамо владу састављену на принципу равноправности. Две засебне партије погађале су се и погодиле да у министарство уђе половина од једних и половина од других. Место јаког, хомогеног министарства, за којим смо сви кукали, добили смо на тај начин опет једно коалиционо министарство.

Штета је, што је тако дошло. Откако у Србији имамо таквих коалиционих министарстава, још ни једно није ваљало. Сва су увек боловала од искључивости својих чланова и сва су брзо умирала, не оставивши никада добру успомену за собом. То можда долази отуда, што ми Срби у опште слабо поштујемо туђе мишљење, што сви мислимо да је, онако најбоље, како ми мислимо и радимо. Истина, сва коалициона министарства имају и једну добру страну, — што у Скупштини имају велики број посланика, који их потпомажу; такве владе увек имају сигурну већину све дотле, док једног дана, из политичких или личних разлога, једна страна не одрекне љубав, поквари савез и обори владу изненада.

Тако је увек било код нас и тако ће бити и овога пута; то је и највећа мана, коју данашња влада има. Покрај све искрености и воље за заједничким радом, коју можда у овом тренутку обе стране уносе у овај кабинет, нико нам не јамчи, нити може да јамчи, да ће та слога три дана да траје. А шта ћемо онда?

Иначе, кад хоће праведно да се мисли, мора се признати, да је, за прилике у којима се налазимо, нова влада добро састављена. Наравно, могла би још много боља да буде, да парламентарна ситуација није тако замршена; али нека нас бар теши то, што је свакако боља но стара. Број места у кабинету праведно је расподељен; свака страна има четири портфеља; бар се око тога неће гложити.

Осим тога, међу новим министрима налазимо људе, које су необично срећно изабрани. Ту је на пример генерал Путник као министар војни. По ауторитету који ужива у војсци, по стручној спреми и енергији он је одиста најпогоднија личност за то место. Још ако буде био и довољно строг, онда ће свакако моћи да исправи све оно, што је покварено у последње доба. Финанцијску спрему г. Пачуа неки хвале, неки му је одричу, дефинитивно се за сад ништа не може рећи; хвале и г. Полићевића; убрзо ћемо видети колико је све то тачно.

Неоспорна је добра особина ова владе, што, по људима који је састављају, има јаког ауторитета у странци и клубу. Ако буде била необично енергична, ако могадне зауздати све сепаратистичне струје у клубу, а не допуштати да клуб њу води, онда ће успети. Иначе не.

Као што се из телеграма види, Јапанци су отпочели непријатељства без објаве рата, самим тим што су прекинули дипломатске односе. Сад је већ позната и садржина те историјске ноте коју је јапански посланик у Петрограду, Курино, предао графу Ламедорфу, у суботу 24. фебруара по подне, којом Јапан, са свога гледишта, покушава да оправда неизбежност рата с Русијом.

Нота гласи:

Царска јапанска влада сматра независност и територијалну целокупност корејскога царства као битан услов за мир и безбедност самога Јапана, због чега Јапан не може равнодушно да гледа ма какву акцију која би положај Кореје могла начинити несигурним. Пошто је царска руска влада са неприличним изменама одбила предлоге Јапана који се односе на ову царевину (Кореју), захтеве које царска (јапанска) влада сматра као неопходно потребне да би се одржала независност и обласна целокупност корејскога царства и да би се заштитили интереси Јапана на томе полуострву; пошто је даље царска руска влада одбила да прими ма какве обавезе о обласној целокупности Кине у Манџурији, која је озбиљно угрожена окупацијом манџурских провинција од стране Русије, окупацијом која још траје и поред уговорних обавеза које Русија има према Кини, даље и поред многих уверавања која је Русија дала и осталим силама које тамо имају својих интереса — све је то учинило да царска јапанска влада озбиљно размисли о мерама самоодбране које је она позвана да предузме због одуговлачења преговора, који су просто необјашњиви и због велике активности Русије како на води тако и на суву, што се тешко може довести у склад са скроз мирољубивим намерама.

Царска јапанска влада је приликом преговарања показивала толико умерености да је дала довољно доказа о својим искреним жељама да се из њених односа са царском руском владом искључе сви узроци будућих неспоразума; али пошто поред свих њених напора царска руска влада није дала никаквих изгледа да ће јој изаћи на сусрет; али пошто Русија није пристала на скромне и несебичне предлоге Јапана нити је учинила какве нове предлоге који би могли успоставити трајан мир на Крајњем Истоку, то царској јапанској влади не остаје ништа друго него да садашње залудне преговоре заврши.

Пошто царска јапанска влада удара овим путем, то она задржава себи право да предузима такве независне акције које она сматра да најбоље могу консолидовати и бранити њен угрожени положај и заштитити њена заснована права и легитимне интересе.

Ето ово је та нота јапанске владе, после које су дипломатски односи између ње и руске владе прекинути, и чије су последице недогледне.

Изненадни напад на руску флоту

Петроград, 28. јануара (Специјалан телеграм „Политици“). Вицекраљ Манџурије, адмирал Алексејев телеграфисао је цару да су Јапанци у поноћи између 26. и 27. о. м. изненадно торпедима напали руску флоту у Порт Артуру. Оштећене су две оклопнице и једна крстарица.

Последњи телеграми

Лондон. „Рајтеровом бироу“ јављају из Пекинга да се јуче искрцало у Шемупо неколико хиљада Јапанаца поред свега тога што су ту биле две руске ратне лађе. Јуче се код Порт-Артура наставила битка на мору на даљини од три миље. На на једној страни није било никакве штете.

---

Владивосток. Овде и у Порт-Артуру објављено је ратно стање као и дуж целе обале и железничке пруге према источној Кини.

---

Петроград. Јуче по подне служена је божја служба у катедрали зимског дворца за победу руске војске. Служби су присуствовали цар и царица, велики кнежеви и великодостојници.

Држање владе Уједињених северо-америчких Држава

Вашингтон. Влада Уједињених северо-америчких држава понова је изјавила рускоме амбасадору да ће се она, у случају руско-јапанскога рата, држати потпуно неутрално.

---

Париз. „Хавасова Агенција“ јавља из Петрограда да је јапанска флота, која је ноћу напала руске лађе пред Порт-Артуром имала седамнајест ратних Лађа. Оклопнице „Ревизион“ и „Цесаревић“ и крстарица „Палада“ озбиљно су оштећене.

---

Њујорк. Министар марине добио је телеграм од војног изасланика у Токију, да је једна дивизија јапанске флоте отпловила у Шемупо.

Улога њена у руско-јапанскоме сукобу

Још од почетка руско-јапанскога сукоба, јапанска је штампа играла важну улогу. Она је, онаква каква је, учинила све што може да на себе привуче пажњу публике. Она је хучна, пристрасна, неправедна, као и многе њене европске сестре. Уопште њу инспирише најжешћи национализам. И она има према „варварским идејама“ (европским) најдубље презирање које сажаљевају просвећени реформатори, јер баш тим „варварским идејама“ они имају да благодаре за своју данашњу снагу.

Плате јапанских новинара

У истини, бити публициста није тамо никакво сјајно занимање. Има ретких изузетака. Књижевници писци не одају се тако радо новинарству, као у Европи. И млади људи који се тамо одају новинарству обично немају никакве претходне спреме. Њихова је плата мала — 30 до 50 јена месечно, то јест 78 до 130 динара. Само врло даровити новинари добијају 100 или 120 јена, 260 или 312 динара.

Тон јапанске штампе

По ову цену не може ни да се пише, каква академска проза. Друкчије се ту пише.

Тако лист „Јородцу“, који је веома распрострањен, нарочито воли да се занима скандалозним откровењима. Он отвара страховито индискретне истраге ; на пример:

— Чувени људи који имају љубазнице.

— Чувени људи који имају ванбрачну децу.

Или још:

— Жене које издржавају глумце.

Ето то се код њих зове бити обавештен. И то су тамо најбоље информације.

У овим студијама о наравима понекад фигуришу стране дипломате, чак и ако ништа не мора бити у истини.

Али репортери извесних јапанских листова не поштују ништа, чак ни своје савезнике ни своје пријатеље. О томе би знао нешто да прича енглески посланик у Токију сер Клод Макдоналд, кога је један јапански листић, после савеза од 1902, оптуживао да је „бесрамни блудник и да не поштује чак ни удате жене“. Сер Клод је био свестан да никако није заслужно овај прекор, због чега протестује код јапанског министра спољних послова и затражи да лист узме реч натраг. И знате шта је тај лист штампао да би оповргао своје писање? Ево шта:

„— На преклињање министра спољних послова, ми прекидамо наша откровења“.

Озбиљнији јапански листови

Али има у Јапану и озбиљнијих листова који пишу с много више достојанства, и који имају своју публику. На прво место долазе Џиџи Шимпо (Време) и „Токијо Ниши Ниши Шимбун“ („Дневно Токијске Новости“), Лист „Ниши Ниши,“ који има своје дописнике у Пекингу, Сеулу, Цариграду и Петрограду има за власника барона Ита Мијоџи. Уверавају да Маркиз Ито и маршал маркиз Чамагата радо инспиришу руског дописника тога листа.

Лист „Џаџи“ је најбоље информисан од свих јапанских листова. Његов је директор Фукузава Сутеџиро, син оснивача овога листа. Тај је оснивач био уједно и власник приватног универзитета у Токију. Професори су били његови сарадници и лист је стекао глас са својих економских чланака. Врло је непристрасан и ни мало се не устеже и да понешто оштро пребаци својим сународницима: што у Јапану као и у Европи није и без нешто опасности. То чини част овоме листу.

Још треба споменути “Мајниши Шимбун.“ (Дневне новости), чији је директор, Шамада Сабуро, напредњак, присталица графа Окуме, напустио политику јер му је постала одвратна (није потребно бити само Јапанац па покушати то исто) и сада се посветио томе да путем штампе шири „буђење моралнога смисла и развијање права жене.“ „Кокумин“ („Народ“) је букач, лармарџија и непријатељски расположен према странцима. „Токијо Азаши“ је врло добро обавештен, орган средњег сталежа, власник му је један велики јапански богаташ Мурајама; он је себи допустио тај луксуз да има свога нарочитог романсијера Даби-Ана који пише само за „Токијо Азаши“ и има обезбеђених 120 јена или 350 динара месечно.

Сви ови листови имају своју публику, — и своје противнике такође. Ови противници — то је публика других листова — дају им надимке. Хучни „Кокумин“ називају „труба“ (рапа). Озбиљан „Џиџи“ који се нарочито бави економским и финансијским питањима крстили су „Златно теле“ (Хај-Кин-Ш.)…

Јапански листови на енглеском

Многи јапански листови излазе на енглеском језику. Може се поменути само најбољи међу њима: „Јапански Тајмс.“ Ови енглески листови су већином уређени у антируском и антифранцуском духу. Али њихов главни сарадник су већином Маказе.

⁂

Ето каква је јапанска штампа. Она опомиње на са̂м Јапан. Добро и рђаво, боље и најгоре ту се граниче. Али Јапан нема монопола за такве супротности.

Из престонице јапанске царевине, Токија, доносе „Франкфуртске новине“, овај занимљив допис:

Како јапански угледни лист „Чугај Шогијо“ сазнаје јапанска влада чини све да до новчаних срестава дође. Влада је већ царским указом опуномоћена, да у случају рата може чинити све потребне издатке. Она мисли да привремено повиси царину и порезу, те да отуд добије 60 милиона јена готовине. Влада мисли да од порезе на дуван истера 30, од увозне царине 10, а од порезе на земљиште 10 милиона, а исто тако 10 милиона и од шећера.

Јапански Црвени Крст одпочео је живо да ради. Председник тога друштва, принц Кан-Ин обратио се отвореним писмом на све друштвене чланове, којим им разлаже какве су њихове дужности у случају рата.

Влада је од трговачке флоте већ за своје потребе најмила 40 бродова од три бродарска друштва. С оба аргентинска ратна брода, које је Јапан помоћу Енглеске за готове новце (15,300.000 јена) купио и који скорим у јапанске воде стажу стоји јапанска убојна мрнарица овако; 6 оклопних ратних бродова с 86.625 тона, 6 панцирских крстарица с 58.778 тона, 9 лаких крстарица с 34.460 тона, свега 21 убојни брод с 179,863 тоне. Осим тога се сад довршују још две крстарице, а кад стигну и оне две купљене, имаће јапанско ратно бродовље 202.200 тона.

Према томе стоји руска убојна флота овако: 7 оклопњача с 84.049 тона, 4 крстарице првог реда с 43.216 тоне, 7 лакших крстарица, 38.822 тона, свега 18 ратних бродова с 166.087 тона. Осим тога зна се још за ове руске бродове: „Александар Трећи“ (13.516 т.) „Ослабја“ (12.674 т.) и крстарица „Орора“ (6731 т.). Свега 21 ратни брод сакупио 196.008 тона. Јапанци веле да су им ови податци тачни.

Овде је велика радост завладала, кад је стигла вест да се пристаниште у Порт-Артуру замрзло. Но убрзо се показало да је та радост била узалудна, јер је тај глас био лажан.

О самим изгледима за рат ево шта веле овде Јапанци: „Ми се спремамо за тај рат већ од више година, нарочито за зимски поход. Много ће нам користити искуство из рата с Кином. Наше ратне карте ако нису боље, нису ни горе од руских. Јапанска војска ако није боља, није ни гора од руске.“

Енглези потпомажу у свему издашно Јапанце увек, јер ови треба за њих да ваде кестење из ватре. После векова ово је опет сад прва навала жуте расе против беле. И ако би Јапанци сад однели победу, мучно је сагледати краја њиховим аспирацијама, нарочито кад се узме у обзир да је похлепа за славом и ширењем својих граница код Јапанаца необично јако развијена.

„Новоје Времја“ оштро устаје против облачења страних официра у Маћедонији у турску униформу и вели: „Чим су стигли страни официри турска влада је покренула маскарадно питање и тражила је да се ови обуку у турску униформу. Може бити да ће аустријски, талијански и белгијски официри чак и с уживањем заодети се турским мундиром и величати се пред маћедонским Словенима с фесом на глави. Но с каквим осећајима ће да прихвате ту невољну маскараду официри руске војске? И зар им неће бити тешко — бескрајно тешко и скоро немогуће — да у турском мундиру држе високо углед руске државе међу Словенима балканског полуострва? Не сме се допустити ни помисао да се руски официри, позвани да изводе реформе, јављају као извршиоци воље турске владе и као њени органи. Та ови нису из Цариграда добили своја пуномоћства. Они остају и на даље у руској служби, дејствују у име руске владе и дужни су да очувају мундир руске војске, који им је мио и драг.“

МИНИСТАРСКЕ ФОТОГРАФИЈЕ

Влашко му је име, а Србин је; родом из Чуруга; отац му је био поп. Као млад медицинар друговао је много с Пером Тодоровићем; био је по мало социјалиста, по мало анархиста и бакуниновац. Неко време уређивао је „Стражу“. Тек као лекар прешао је у Србију, обесио о клин Бакунина и Перу Тодоровића, богато се оженио и радио свој посао као општински лекар у Београду. Обесио о клин и медицину. Дао се на финансије. Много читао, помало и писао о финансијским питањима по разним радикалским листовима. Био управник монопола с прекидима и управник Београдске задруге. Већ петнајест година кандидат за министра финансија у радикалским кабинетима, али све до јуче никако није хтео да се прими. Кажу да има свој нарочит финанцијски програм, добро израђен, који ће се старати и да изврши. Једни веле, да је врло вредан, други да је врло комотан а сви веле, да има добар подрум и да воли ајвар.

Љубазан, добар човек, који ће можда бити и добар финанцијер.

Мото: Quem dil oderunt paedagogum fecerunt

(Свршетак)

Било је и таквих који нису порицали важност школе и науке, али су желели да до сврхе што пречим путем дођу. Систем руског учитеља беше им преопширан, и у томе можда имаху, нешто и право. „Кад наши попови, који нису учили школе говоре беседе наизуст, што и учитељ своје ученике не учи томе? Што ће им граматика? Зар не би боље било да им пише предике, па да им дâ да их уче наизуст, него да уче: мој, твој, свој – он, она, оно. То ми и без граматике знамо.“ Жеље ових кудилаца Максимових биле су доста детињасте, то је истина, али страх од граматике Мелетија Смотрицкога, из које су карловачки ђаци учили, делимо и ми.

Једини заштитник Суворова беше митрополит. Њему се он и јадао. Али му он није могао увек помоћи. он је имао и сам много главобоља са бечким двором, сваки час је одлазио у Беч и тамо се подуже бавио да одбрани народне привилегије од разних подвала и смицалица. Кад би се оданде вратио, журио би се у Београд или на коју другу страну своје епархије. Суворов остајаше тада сам у средини која му беше противна. Једном приликом је тако митрополит журећи се из Карловаца, оставио своме протосинђелу Василију Димитријевићу да буде на руци Суворову око уређења школе. Школа је била врло тескобна, ученици нису имали где да седе. Требаше сад да се изведе оно што је Суворов већ три године тражио, да се школа дозида и прошири. Протосинђел се није ни макнуо. Кад се Суворов нађе на невољи, поможе се сам. Скупио је са својим ученицима нешто новаца, сам прошири просторије школске које су биле на потоку, отприлике тамо где је сада карловачка гимназија, и намести скамије. Кад се после потужио митрополиту, није овај протосинђелу ништа рекао, јер је набрзо после тога изабран за епископа будимског.

Сад је протосинђел као владика показао срце за учитеља Максима. Митрополит остави новоме владици да зађакони и запопи неколико њих. Овај је бирао такве који нису имали школу и једва су добро знали „Оче наш“, а једноме ђаку Суворова је рекао: „Ако оставиш школу, ја ћу те зађаконити.“ И овај се, наравно, одма изгубио из школе. То је тако деморалисало остале ђаке, да су већина оставили школу.

Кад су тако више власти поступале, није чудо што је Суворов имао мало ауторитета међу ђацима. Кад је коме рекао коју оштрију реч, овај би одговорио: „Ја ћу бацити граматику, па ћу отићи за другима.“ Много је сметало Максиму и то, што није никако могао да научи говорити српски језик, који је он, због многих варваризама који су се онда употребљавали у обичном говору, називао „венгро-турецко-нѣмецкій-сербскій“. [А онда] је свом снагом настојао, да му се ђаци, одуче од српско-словенског читања црквеног језика и да науче руски изговор. И ово је умножавало опозицију његовој школи.

Али јади Максимови не би били савршено учитељски, да их нису крунисале и материјалне неприлике и кубуре. Максима је послао у Карловце, по наредби царевој руски синод, он се сматрао као руски чиновник и беше му одређена, плата од 200 рубаља на годину. Али је та плата врло неуредна, а у Карловцима у то доба беше велика скупоћа. Већ се прве године беше јако задужио, а после од дуга није могао ни главе дићи. Писао је синоду и молио – годинама није добивао плату. Митрополит му је давао, управо морао дати, сталну припомоћ, а поврх тога му је често и позајмљивао. Па поред свега тога је 1728. морао продати своје књиге, да би могао живети са својом породицом, а помало је скупљао и међу својим ученицима. „Вес сам со всеју фамилију (продати уже нечего) почти гол“, пише једном, „воју бо привезенују одежду износил.“ Више пута је и поболевао, умирала му деца, задужио се у апотеци – просто кубирио је као ђаво.

Па није га мимоишла сасвим ни судба Лацкова. Тужи се једном приликом, откада је у Карловцима, да је морао осим „учити и школи устројати“ бити и „дворник двора школиного и дому владика школ“ – и слуга и домаћин у школи; сам је морао отварати и затварати школе.

Тако је таворио још којекако овај први српски уча за живота митрополита Мојсеја. Онај који је у својој опоруци оставио у аманет Србима ово: „Ви сами видите, како смо без учења порабоћени од многих народа, јер мудри владају над неискусним, а учење је свагда души светлост и даје снагу“ – није могао пустити да у очајању пропадне марљиви и савесни Максим. Али после митрополитове смрти се више није могло издржати. Године 1731. августа 30. већ је Максим Суворов у Бечу, да тражи средстава за повратак у Русију.

(Наставак.)

Ратна стаза

Сва је трупа у зору била на коњима, и, пре него се изгуби последњи трубин звук, коњи нам беху у води, газећи к другој обали рециној. Наскоро изађосмо из шуме, која покриваше дно долине, и ступисмо на песковите равнице, које се простираху са запада к бреговима Мимбрима. Ударнемо на југ кроз ове равнице, пужећи се уз пешчане брежуљке, који су се ширили са истока на запад. Тако пређосмо западни део jornada. Ишли смо у индијској поворци. Такав је распоред навиком постао протежнији код Индијанаца и ловаца, када путују. Па чак и онда, када бесмо на земљишту равном као длан, наша група би се простирала готово четврт миље у дужину. Ataso нас је пратио под управом arrieron-а. Тако проведосмо први дан у непрекидном ходу. Нигде ти око није могло угледати ни траве ни воде, а одморак под врелим сунчаним зрацима није нас могао освежити. Рано, после подне, у даљини нам се указа црна пруга, која је секла равницу. Приближив се, угледасмо пред собом ограду од зеленила и познасмо памукову шуму. Мало после, газили смо у хладу ових лелујавих сводова, док не нађосмо на бистар поток, где одредисмо свој ноћни починак.

Нисмо имали ни шатора ни колеба, да бисмо се могли улогорити, јер смо шаторе, којима смо се служили на Дел-Нору, оставили за собом и сакрили у чести. Експедиција наше врсте захтевала је, да се не преоптерећавамо пртљагом. Покривач је сваком служио, као склониште, као постеља и као — огртач. Запалише ватру и метнуше месо да се пече. Путом заморени, (а тако је увек после првог дана марша на коњу) у скоро бесмо увијени у своје покриваче и обузети чврстим сном. Сутра ујутру пробуди нас иза њ звук трубе, која је свирала буђења. Трупа је имала неку врсту војничке организације, и свако се покораваше свирањима, као у каквој регименти лаке кавалерије. После брзо приправљеног, а још брже поједеног доручка, коњи нам беху одвезани од коља, оседлани. Следећих дана није се догодио никакав догађај, који би вредело поменути. Бесплодно земљиште беше покривено, местимице, дивљом жалфијом и mequite-и. Исто тако никло је и шумарака кактуса и густих џбунова креозета, који не пуштаху свој гадни мирис при удару копита наших коња. Четвртога вечера улогорисмо се покрај једног извора, Ojo de vara, који се налази на источној граници Ланоса. Велику прерију сече западно ратна стази Апаха, која, води на југ к Сонори. Покрај стазе а и захватајући је, диже се високи брег и влада надалеко равницом, То је Пинон. Али смо намеравали, да се докопамо тога брега и да се кријемо међу стенама, покрај добро познатог извора, докле не буду прошли непријатељи. Али, да би се то извршило, треба прећи ратну стазу, а наши би нас трагови одали. То беше тешкоћа, коју Сеген не беше предвидео. Пинон је био једино место, с кога би нас могли опазити. Требано је дакле докопати се тога брега, а како опет то да се постигне, не прешавши стазу, која нас раздвајаше од њага.

Чим приспесмо до Ojo de vaca Сеген сакупи људе у савет, да промисле о том озбиљном питању.

— Разиђимо се по прерији, рече један ловац, и будимо врло удаљени једни од других, док не будемо прешли ратну стазу. Они неће обраћати пажњу на неколике трагове расејане тамо-амо, кладим се.

— Како! рече други; зар мислите, да ће Индијанци наћи траг од коња, а да до краја не трага за њим? То је немогућно!

— Можемо увити копите својих коња, докле будемо прелазили, прашину […] онај што је мало час говорио.

— О! то би било још горе! Ја сам то покушао једном, па у мало нисам изгубио главу. Само би слепог Индијанца могао тиме заварати. Не треба се излагати опасности.

— Они нису толико пажљиви, кад прелазе ратну стазу, уверавам вас. А ја неувиђам, зашто се не бисмо задовољили тим средством.

Изгледаше, да већина ловаца не усваја ово мишљење. Индијанци, мислили су они, мораће опазити велики број трагова од увијених копита, па ће нањушити. Та идеја беше дакле напуштена. Али шта да се ради?

Трапер Рубе, који дотле не беше ништа рекао, привуче на се општу пажњу узвиком:

— Хеј!

— Па, лепо, шта имаш ти да кажеш, раго матора?

— Да сте ви гомила бедних животиња, сви колико вас има. Ја ћу превести коња колико их може стати у овој прерији преко — стазе, а да не оставе трага, који би најфинији Индијанац, који се креће у рат, као што су ови, који ће проћи.

— Како? Упита Сеген,

— Рећи ћу вам како, капетане, ако ми само кажете, каква вам је потреба да пређете пут.

— Па да бисмо се сакрили у Пиновим кланцима; ето зашто.

— А како да се остане на Пинону без воде?

— Има један извор са стране, на подножју брега.

— То је целцата истина. Ја то врло добро знам, али ће Индијанци доћи да напуне своје мешине на том извору, када се буду кренули на југ. А како мислите да се крећете поред тог извора, а да не оставите трага?

— Имате право, Рубе. Ми се не можемо приближити Пинановом извору, а да не оставимо трага, а опет извесно да ће се војска Индијанаца ту зауставити.

— Ја мислим да је најбоље прећи прерију. Ми можемо ловити бизоне, док они не буду прошли. Тако, по моме мишљењу, довољно је да се дванаесторица нас скрије у Пинон и пази на пролаз ових црнаца. Дванаесторица то могу са сигурношћу чинити, али не читав регименат кавалерије.

— А остали? Хоћете ли их овде оставити?

— Не, не овде. Нека иду на североисток и пређу, на истоку Мескитске брегове. Ту има један теснац, од прилике на двадесет миља од ове стране ратне стазе. И ту ће наћи воде и траве, и моћи ће остати све док им се не јави да се крећу.

— А зашто не би остали овде, крај овога потока, где такође има воде и траве за пашу?

— Јер, капетане, лако се може десити да и један део Индијанаца узме исти правац. И ја држим да бисмо добро учинили да отклонимо сваки траг о нашем пролазу, пре но што напустимо ово место.

Моћ Рубеова расуђивања изненади цео свет, а нарочито Сегена који се одлучи да се управља по његовом мишљењу. Изабраше људе који треба да мотре, а остали заједно с атајо-ом упутише се североистоку, пошто предходно отклонише сваки траг нашег боравка крај потока. Велика трупа упути се Мескитским бреговима, који се уздижу на десетак миља североисточно од потока. Требало је да тамо остану скривени покрај једног поточића који је већини од њих био познат, и чекају док се не зовну у наше друштво. Одељак опсервационе војске, у којој сам и ја био, упути се западу кроз прерију. Рубе, Гареј, Сунце и његова сестра, један toréados и још шесторица њих сачињаваху овај одељак, који беше под управом самога Сегена.

Пре но што ћемо оставити Ојо де Вака, отковасмо коње и напунисмо земљом рупе од ексера, да би се од њихових трагова могло мислити да су трагови каквих дивљих животиња. То је било нужно, јер је наш живот могао зависити од једног јединог отиска коњске копите. Приближив се месту где ратна стаза пресеца прерију, ми се удалисмо око пола миље једни од других. Тако се упутисмо Пинону, близу кога се понова одвојисмо, а затим скретосмо северу, држећи се подножја брда. Сунце се већ склоњаше паду, када стигосмо до извор, после читава дана трчања кроз прерију. Место на коме је извор познасмо по једној чести од памучног шибља и врба. Не хтедосмо водити коње близу воде, већ пото се бесмо докопали једнога кланца склонисмо се ту у неко џбуње и проведосмо ноћ. При првој светлости дана упознасмо се са местима. Пред нама беше стеновита коса, местимице прекривена зеленилом. Та коса предвајаше кланац од равни. С њена врха, украшена јеловим џбуном, ми гледасмо воду и стазу, и поглед нам допре до Ланоса који се пружаху на север, југ и исток. Ту беше баш онако место за посматрање, како нам је и било потребно у овој прилици. Одмах тога јутра требало је сићи и набавити воде. У тој цељи бесмо се снабдели ведрицама и козјим мешинама. Одосмо на извор и напунисмо судове, побринувши се да не оставимо никаква трага од наших корака на влажној земљи. Стражарисмо потом цео дан, али не опазисмо ни једнога Индијанца. Даме, антилопе и остале дивље животиње дотрчаше једном рукаву поточића и напише се воде, а затим се опет вратише на пашу. Дакле, ту се имало чиме кушати ловце, јер нам беше лако привући их до пушчаног домашаја; али ми не бисмо смели пуцати на њих. Знали смо да би псе Индијанаца примамио онамо траг проливене крви. У вече, понова навратисмо два пута на воду, јер наше животиње већ почињаше мучити жеђ. При том предузесмо исте мере као и први пут.

Сутра дан, наши неспокојни погледи беху управљени на северну страну хоризонта.

Сеген имађаше један мали доглед, те могасмо лепо видети прерију готово на три миље даљине, али непријатељ се не указиваше као ни прошлога дана. Исто тако прође и трећи дан, и ме се већ почесмо бојати, да непријатељи нису пошли другом стазом.

(наставиће се)