(Наставак.)
Још једна ствар задаваше нам бригу, бесмо потрошили готово сву спремљену храну, те увидесмо да нам не остаје ништа друго, до да једемо сирове пинонске орасе. Нисмо смели наложити ватру да их печемо: Индијанци су осећали дим још из веома велике даљине. И трећи дан стиже, а покој на северној страни хоризонта још ничим не би поремећен. Храна нам беше сва утрошена и глад нас већ почињаше мучити.
Ораси но беху довољни да је утоле. Дивљачи беше у изобиљу крај извора и на прерији. Један између нас предложи да се спусти кроз врбино шибље и испали на једну антилопу или пругасту даму. Ове животиње појављиваху се у стадима свуд оно нас.
— То је веома опасно, рече Сеген, пси би осетили крв. То би нас могло одати.
— Је вам могу набавити једну животињу, а да не пролијем ни једне капи крви, рече неки мексикански ловац.
— Како то? упитасмо сви заједно.
Ловац показа „свој „конопац с оловом на крају за хватање животиња.
— А ваш траг? Ноге ће вам оставити велика удубљења у земљи за време хватања.
— Моћи ћемо их избрисати, капетане, одговори ловац.
— Покушајте дакле, рече вођа, пристајући на то.
Мексиканац одреши конопац са седла, и узев са собом једнога друга, упути се извору. Они се спустише кроз врбљак и заседоше за бусију. Ми их праћасмо погледом са врха стене.
Не прође ни четврт сата од како су они ту стали, а ми опазисмо једно читаво стадо антилопа где се приближују, долазећи са ливаде. Она се право упутише извору идући једна за другом, и у скоро стигоше до врба где ловци беху засели. Ту се нагло зауставише подигоше главе, удишући ваздух. Осетиле су опасност; али беше сувише доцкан за ону, која иђаше напред.
— Конопац је пружен, викну један од нас. Ми опазисмо завежљај где пролети кроз ваздух и паде на предводницу стада. Стадо се обрте, али већ уже 6еше обавијено око врата првој у стаду, која поскочивши два три пута, паде на бок и оста непомична. Ловац изађе из врбљака, и натоварив мртву животињу на раме, врати се натраг. Друг му пође за њим утирући трагове његових, а и својих ногу. После неколико тренутака они већ беху међу нама. Антилопну одерасмо и поједосмо живу онако крваву.
Наши коњи, изгладнели и изжеднели, приметно опадаху. Нисмо смели често ићи на воду, премда наша смотреност беше све слабија што време више пролазаше. Вешти ловац ухвати нам још две антилопе. Четврте ноћи од нашег доласка беше јака месечина. Индијанци често ходе при светлости месечевој, а нарочито кад иду ратном стазом. Ми смо стражарили ноћу као год и дању, а ове ноћи огледасмо у већој нади до сад. То беше тако лепа ноћ! светла, тиха, блага. Не преварисмо се у очекивању. Око поноћи, стража нас пробуди. У даљини, на северу, опажале су се неке црне прилике, које се крећу. То су могле бити и дивље животиње. Те нам се прилике приближиваху. Сваки од нас пружа поглед далеко низ застирку од сребрнасте траве, покушавајући да пробије атмосферу. Видимо да се нешто светли, то је, извесно, оружје, — коњи; — коњаници, — то су Индијанци!
— Ох! Боже! ми смо луди! Ако нам коњи заржу?…
Јурнемо за вођом низ брдо, између стења и дрвећа и стигнемо до чете, где нам коњи беху привезани. Можда је и сувише доцкан, јер коњи чују једни друге у даљини од неколико миља, а сада се и најмањи шум преносио далеко кроз мирну атмосферу ових висоравни. Стигосмо у caballada-у Шта чини Сеген? Он је одрешио покривач, који му је стајао иза седла и њиме увија главу свога коња. Ми радимо по његовом примеру, не говорећи ништа, јер разумемо да се нема шта друго чинити. После неколико минута, бесмо понова у сигурности и попесмо се на своје опсервационо место.
Били смо стигли на време, јер чим стигосмо на брег, чусмо узвике Индијанаца, phoump, fhoump копита на чврстом земљишту [разни]: а с времена на време рзање коња јавно наговештаваше да њини коњи осећају близину воде. Они који предвођаху, упутише се извору, и ми опасизисмо дуги низ коњаника који се пружаше до најугледније тачке на хоризонту. Они се још приближише, те могасмо распознати барјачиће и сјајне врхове њихових копља. Видимо такође полу-нага која се светле при месечевом зраку. После неколико тренутака, они који иђаху напред, стигоше до џбуња, зауставише се, пустише коње да се напију воде, а затим, учинивши полукруг касом одјурише до средине прерије, им ту скочише с коња и одседлаше их. Било је јасно да су намеравали ту преноћити. Они тако дефиловаху готово читав сахат док се две стотине ратника не скупи на равни пред нашим очима.
Посматрасмо им сваки покрет. Не бојасмо се, да ће нас видети. Тела нам беху скривена иза стена, а лица маскирана лишћем пинонског дрвећа. Лако смо могли видети и чути све што се збива, јер дивљаци не беху удаљену од нас више од триста јарди. Они прво привезаше своје коње за коље, пободено у круг далеко у ливади. Ту је трава била дужа и гушћа но у близини извора. Затим окидоше коњске опреме, које су се састојале из узда од длака из гриве, кожних покривача и сивих медвеђих кожа. Мало је њих имало седла. Индијанци немају обичај њиме да се служе при ратним походима. Сваки човек пободе своје коље у земљу, и ставља, крај штита, лук и стрелу, а сам се пружа на вунени покривач или животињску кожу, која му служи уједно и као постоља и као шатор. Копља, уређена на прерији, сачињавају фронт од неколико стотина јарди и, у тренутку, логор им је смештен тако лепо и правилно да би могао посрамити и најстарије трупе. Логор им је подељен на два дела; одговарајући двема групама: Апаха и Наваја. Последња је група знатно мања и најудаљенија је од нас. Чујемо тресак њихових томахавки, којим закучују гране с дрвећа из честе на подножју брега, и видимо их где се враћају у долину, носећи свежње које скупљају на гомиле и пале. Ускоро се мноштво ватри засветли у ноћи. Дивљак поседају унаоколо и справљају вечеру. Распознајемо им боје, којима су ишарана лица и голе груди. Има их разноврсних: једни су бојадисани црвенилом, као да су се у крви купали; а други су опет црно обојени. Једнима је половина лица бела, а половина црвена или црна. Неки су означени као ловачки пси, други опет пругасто ишарани као зебре. Образа су им ишарани фигурама разноврсних животиња: вукова, пантера, медведа, и другим гадним јероглифима, јако осветљеним силним пламеном борова дрвећа. По неки носе црвену руку насликану на срцу; а велики број излаже као девизу мртвачке главе или кости украшене. Сваки од њих присвојио је символ, који одговара његовоме карактеру.
Али шта је то? Сјајни шлемови од бакра и челика, са нојевим перјем! Такви украси главе у дивљака? Од кога ли су то узели? Од Нихуахуских оклопника. Јадници, морали су […] при каквом сусрету са овим пустињским копљаницима.
У пола печено месо на ражњевима од врбова дрвета пршти на ватри; Индијанци бацаху у пепео пинонске орасе и отуд их извлаче вруће, печене; пале своје луле од тврде земље и пуштају облаке дима. Праве покрете причајући једни другима своје крваве авантуре. Чујемо их како вичу, ћеретају и смеју се као прави лакрдијаши. Колико се они разликују од шумских Индијанаца! Читава два сахата пратимо им сваки покрет и слушамо их. Најзад, људи који су одређени да чувају коње, упућују се caballada-и; Индијанци,једни за другим, простиру животињске коже, умотавају се о своје покриваче у предају сну. Пламенови престају светлети, али, при месечевој светлости можемо распознати пружена тела дивљака. Беле прилике крећу се у њиној средини; то су им пси, који прибирају остатак вечере. Мало дање на ливади, коњи су још будни и крећу се. Чујемо бат њихових копита, које лупају о земљу, и шуштање густе траве пред зубима им. Местимице опажамо форму усправна човека: то је стража kaballada.
У шкрипцу
Тада се морамо побринути за себе. Опасности и препреке којима бесмо окружени изађоше нам пред очи.
— Да дивљаци не мисле остати овде да лове?
Та мисао као да наједанпут паде на ум свакоме од нас, те измењасмо тужне и неспокојне погледе.
— То није немогуће, рече Сеген лагано, озбиљним тоном; види се да нису снабдевени месом; а како би они без тога могли загазити у пустињу? Они ће ловити овде или мало даље. А за што не овде?
— Ако је тако, онда смо у лепој клопци! рећи ће један ловац, показујући улаз у кланац с једне и брег с друге стране. — Како ћемо изаћи одавде? То бих заиста волео знати.
Очи нам пратише гестове онога који говораше. Пред уласком у кланац, на сто јарди раздаљења од стена које закрчују пут, опазисмо ред индијанског табора. А још мало ближе беше једна стража. Не би се могао покушати да се изађе, и кад би стража застала, да се не изложи сукобу с псима, који гомилама шуњаху по логору. Иза нас, брег се уздиже усправно као какав зид. Не могуће би било прећи га. Заиста, бесмо у шкрипцу.
— Carrai! узвикну један човек, па ћемо овде скапати од глади и жеђи ако они остану да лове!
С нама ће пре бити свршено, одврати неки други, ако им се прохте да уђу у кланац!
Та се претпоставка могла остварити, и ако је имало мало изгледа на то. Кланац улазише косо у брег и свршаваше се бедемом од стена. Ништа није могло привући непријатеље да пођу овим правцем сем пинонских ораса. А зар не би могао овамо доћи који од њихових паса, вребајући дивљач, или осећајући наше коње? Све је то могућно и свака од ових претпоставки задавала нам је страх.
— Ако нас не пронађу, рече Сеген, покушавајући да нас разувери, моћи ћемо живети једно два дана од ораја. Кад ораја буде нестало, убићемо једнога коња. Колико воде имамо?
— Имамо среће, капетане, ведрице су нам готово пуне.
— Али јадне наше животиње? Нећемо их имати чиме напојити.
Не треба се бојати жеђи до год имадне овога, рече Сунце, гледајући у земљу и показујући ногом неко колосално округло тело које је расло међу стењем: то беше с ферондни кактус. Погледајте рече он, има их стотинама. Цео свет разуме шта је Сунце хтео рећи, и задовољни погледи задржаше се на кактусима.
— Другови, рече Сеген, ништа нам не помаже што очајавамо. Нека спавају они који могу заспати. Довољно је само да ставимо једну овде. Хајте, Санже. И вођа показа у дну јаруге једно место, са кога се могло надгледати улаз.
(наставиће се)