Улога енглеске дипломатије у руско-јапанском сукобу сваким даном постаје јаснија поред свих њених мирољубивих уверавања. Пре три дана изашла су документа о енглеској експедицији у Тибету. Из њих се види да је енглеска влада, поводом изванредног изасланства Далај Ламе рускоме цару, изјавила у Петрограду и Пекингу да не може остати равнодушни посматрач, ако се у Тибету измене садашњи односи. Индијска је влада известила 8. јануара 1903. енглеску владу да је конференција, за коју треба да узме иницијативу Велика Британија, једини пут да се избегне опасност. Њу би требало одржати у Ласи, у присуству тибетске владе. Индијска је влада још изложила да се преговори не треба да ограниче само на постављање границе према Сикуну, него се том приликом мора расправити цело питање о односима између Велике Британије и Тибета и у Ласи се мора поставити стални енглески заступник. После оваке акције енглеске владе излази, 2. фебруара 1903, руски меморандум. У њему руска влада саопштава да ће Русија, због понашања Енглеске, можда бити приморана да предузме кораке за заштиту својих интереса. На то је енглески министар спољних послова, лорд Ленсдаун саопштио рускоме амбасадору да ће Енглеска, ако Русија предузме ма какву акцију бити принуђена да се лати потребних мера. Док је трајала ова измена мисли, Енглези нису слали никакву експедицију у Ласу. Неколико недеља касније руски амбасадор шаље ноту лорду Ленсдауну у којој се каже да Русија, поред свега тога што не жели да се меша у Тибету, не може нипошто допустити да се тамошњи status quo замени. Свака таква измена приморала би Русију да заштити своје интересе у Азији. На то је лорд Ленсдаун одговорио да Велика Британија мора настојавати на томе да Тибет испуњује своје уговорне дужности.
После свега овога, енглеска влада пошље једну експедицију против Тибета. Руски амбасадор у Лондону, гроф Бенкендорф, учини због тога озбиљне представке код Ленедауа. Овај одговара, да му врло чудновато изгледа да оваке приговоре чини једна сила која се у целом свету никад није устезала да упада у права својих суседа, кад год јој се чини да то захтевају околности. Кад руска влада има право да се жали на Енглеску што предузима кораке против Тибета упадом у њихову област, онда какав би разговор, пита Ленсдаун, имала право Енглеска да води због руских упала у Манџурију, Туркестан и Персију? Сем тога, 13. децембра прошле године, вицекраљ Индије, лорд Керзон, телеграфише енглеској влади да се, према извештају пуковника Ченгстенда, у Тибет увози руско оружје и да се Тибетанци много ослањају на руска обећања.
Из овога се види да су и између Русије и Енглеске врло затегнути односи, јер Тибет води Русе у Индију, бисер енглеских колонија. После овога постаје све јасније да је руско-јапански рат у ствари једна страховита борба руских и енглеских интереса у Азији. Нису само Манџурија, Маћедонија и Мароко црне тачке на континенту Старога Света. И Тибет је једна црна тачка о којој ми нисмо ни слутили да ће посредно, у крајњој анализа, утицати да Маћедонско питање уђе у једну нову можда одсудну фазу.