У једном делу американског сенатора Беверице о улози Русије на крајњем Истоку описује се личност царског намесника, адмирала Алексејева овако: „Он чини утисак скоро абнормалне живахности. Његов је живот посвећен с младићским одушевљењем подизању моћи Русије. Има му око 50 година, а пун је нервозне енергије. Корак му је нешто журајив. Сваки покрет тог човека показује да је необично одлучан, а то му се види из говора. Држање му је, чак и кад се забавља, пуно напрегнуте пажљивости. Алексејев је у свему добро обавештен, врло је отворен човек ине устеже се да свој одговор тачно формулише и праву истину каже. Он је необично вредан човек и ради по вас дан, а често проводи и целе ноћи у раду.“
Тако га описују једни. Други, нарочито руска опозициона штампа, нападају га жестоко од како је постао вице-краљ Манџурије. Пребацују му, да је на то високо место дошао једино протекцијом дворске камариле, у којој има много пријатеља; тврде да је као адмирал неспособан, а, као политичар брзоплет.
Позитивно се дакле за сад ништа не може знати. Ток рата скоро ће нам показати, да ли је био достојан високог поверења, које му је цар указао.