(Наставак.)
Стража се удали и мирио заузе своје место. Други се сиђоше и пошто огледаше коње, вратише се на стражарно место на врху брега. Ту се сви умотасмо у покриваче, и пружени на стенама, проспавасмо остатак ноћи.
Пре зоре, сви смо на ногама и виримо кроз лишиће јако узнемирени. У логору Индијанаца владаше дубок мир. То је рђав знак! Да су хтели путовати, морали би раније бити на ногама. Они имају обичај да се крећу пре зоре. Ови знаци увећавају нам страх. Сура светлост пружа се по ливади. Нека бела чета указује се на хоризонту са источно стране. У логору се буде. Чујемо гласове. Црне прилике крећу се међу копљима усправно пободеним у земљу. Горостасни дивљаци пролазе кроз долину. Животињске коже покривају им плећа и штите од оштрог јутарњег ваздуха. Они носе снопље. Пале ватре. Наши људи, испружени на стенама, лагано разговарају, пратећи оком сваки њин покрет.
— Јасно је де ће они овде боравити.
— Да, тако је; то је извесно и сигурно! Fichtre! хтео бих само да знам колико ће овде остати.
— Најмање три дана можда и пет и шест.
— До ђавола! ми ћемо погорети пре но што протече и половина тога времена.
— Шта ће врага имати да чине за толико. Ја се кладим, да ће отићи чим могадну.
— Без сумње; али да ли ће се моћи раније кренути?
— Доста им је један дан да скупе сво месо што им је нужно. Глете! доле има гомилама и крупне дивљачи. Гледајте! Доле, сасвим доле!
И онај који говораше показа црне силуете које се указиваху при небесном сјају. То беше стадо buffalos-а.
— Тако је. За пола дана, они ће моћи накупити колико хоће меса; али им треба бар три дана да га осуше. А волео бих да знам како ће то они учинити.
— Es verdad! рече један Мексиканац, tres dias, al menos!
— Да, господо! И зло ако нам сунце чини пакост, те се не покаже.
Овај разговор водила су њих двојица ловаца лаганим гласом, али ипак довољно гласним, да га ми можемо чути. Они не упозорише на нове околности, које и дотле нисмо имали у виду. Ако Индијанци овде остану док им се месо не осуши, ми или ћемо помрети од жеђи или ћемо бити пронађени у своме кривењу.
Знамо да сушење меса од дивљачи захтева три дана, на добром сунцу, као што је већ један ловац назначио. Та три дана, и још један употребљен на лов, сачињавају нам четвородневни затвор у кланцу! Перспектива беше страховита. Ми предвиђасмо грозне, самртничке муке од жеђи. Глади се не бојимо; коњи су нам ту, а ножеве имамо. У случају потребе, они нас могу снадбети месом за неколико недеља. Али да ли ће кактуси бити довољни да гасе жеђ људи и животиња за три четири дана? У томе је питање, које нико није у стању решити. Кактус је често крепио неког ловца за неко извесно време, он му је повраћао неку потребну снагу да дође до воде; али кад потраје дуже време! То ћемо одмах окушати. Свануло је; Индијанци су на ногама. Половина њих држи коње и води на воду. Они намештају узде, узимају копља, лукове, међу тоболце на рамена и скачу на коње. После кратког световања галопом се упућују истоку. После пола сата, видимо их где јуре кроз прерију за bouffalo-има, пробадајући их стрелама и другим копљима. Они, који су остали у логору, воде коње на воду и враћају их натраг у прерију. Затим секу млада дрва, да потпале ватру. Погледајте! ено их где побадају дуге мотке у земљу и разапињу конопце од једне до друге. У којој цељи? Ми то и сувише добро знамо.
— Ах! погледајте доле, шапће један ловац видећи ту спрему; ено конопца за сушење меса! Сада се нема више шта рећи, ено нас у кавезу.
— Por tedes los san tos, es verdad!
— Caramba! carajo! chingaro! гунђа cibolero видећи добро шта значе ове мотке и конопци.
Грозничаво посматрамо кретање дивљака. Више се не може сумњати. Ови се спремају да ту остану више дана.
Мотке показују пруженост више од сто јарди, на челу логора. Дивљаци чекају на повратак ловаца. По неки се пење на коње и јурне галопом на лов животиња, које беже далеко у долину. Ми посматрамо кроз лишће удвостручујући обазривост, јер је дан светао, а оштрих погледи наших непријатеља мотре на све што их окружава. Говоримо лагано, премда је та опрезност била излишна у оволиком раздаљењу; али у нашем страху, чинило нам се да нас могу чути. Одсуство ловаца трајало је око два сахата. Сад их видимо где се враћају кроз прерију, у подвојеним групама.
Полако се ближе. Сваки од њих носи неки терет пред собом, на коњу. То су велике количине свежа, топла, црвена меса. Једни носе ребра и череке, други језике, срца, џигерице, ситну парчад, умотану у коже убијених животиња. Стижу логор бацају своје терете на земљу. Тада настаје ларма и забуна. Дивљаци трче тамо амо, вичу, ћеретају, смеју се, скачу. Са својим дугим ножевима за дерање, секу велике ћулбастије и стављају на јак жар. Разбијају црне џигерице и једу их живе. Разбијају коске својим toma kauks—има и једу им срж. Све је то пропраћено виком, урнебесним смехом и лудим скакањем. Та сцена траје више од једног сахата. Нова трупа ловаца пење се на коње и одлази. Они који остају, секу месо на велике комаде и вешају о конопце за то припремљене. Остављају га тако да би се претворило у tasajo утицајем сунца. Ми знамо шти нас чека; опасност је велика; али људи, као ови што сачињавају групу Сегенову, не остављају предузеће догод остаје и искре наде. Треба да су прилике и сувише грозне, па да они клону.
— Не треба се узнемиравати до год нас не снађе велика невоља, рече неки ловац.
Ако, бити у великој невољи, значи имати празан стомак, онда сам ја у невољи те још како појео би непеченог магарца са свом кожом.
(наставиће се)