Да ућуткају све, да разоре, да поруше, да попале целу земљу, да убију мисао о слободи, да потуку прве људе, да цео народ начине црним робљем — решише у ове дане пре сто година дахије у турском пашалуку, Србији. И ућуткаше, разорише, порушише, попалише, потукоше све, а српски народ ипак робљем не направише.
На данашњи дан, на Три Јерарха, равно пре сто година хтели су убију и онога, који им је најопаснији био. Напали су га у његовој кући, изненада, али га не могадоше убити. Сами изгинуше, а он, Карађорђе, оде у планину и отпоче ону велику, очајну борбу, из које је доцније никла слободна Србија.
Карађорђе и остали, који су тада водили народ, изгледају нам данас као титани, које не можемо да разумемо. Устати голих шака, без спреме и без пријатеља против турске силе онога доба, чини нам се данас вратоломно предузеће, које је морало да пропадне. Ми не можемо да разумемо, како су се ти људи могли на тако што и да реше, како су могли на тако што и да помисле. За сто година новог живота ми смо постали неодлучни, сувише хладни и сувише мирни. При сваком предузећу ми више помишљамо на опасности које нас чекају, но на успех, који бисмо истрајношћу и безобзирним делањем могли да постигнемо. Ми у опште не умемо више да се надамо. Кад се нађе неко да говори о бољим данима, лепшој будућности, већој Србији, ми му обично одговарамо, слежући раменима, да је све то само пуст сан, да ништа не можемо да учинимо, да смо сувише слаби и сувише мали. Сувише мали? Слаби? А зар нас је пре сто година више било, онда када се Карађорђе дигао на Турке? Зар су они били јачи? И јесу и нису. Нису, зато што их је мање било и што нису знали једни за друге; јесу, бескрајно су били јачи но ми, зато што су више веровали у себе саме и што су умели да се надају.
Енергија ишчезава, нестаје поуздања. Све је утрнуло, одвугнуло, омекшало, олабавило као да нисмо више исти народ и као да нас не чека огањ, који прети све да нас прогута. Ако хоћемо да живимо, морамо друкчији да будемо но што смо данас, да будемо онакви, какви су били они, који су пре сто година на данашњи дан, без дугог размишљања, без колебања, без оклевања почели да се бију, уздајући се једино у своју снагу и у своју праведну ствар. По броју се не цени величина једног народа, већ по храбрости којом се бори и по уверењу да ће живети.