Дан: 31. јануар 1904.

Луда Маре

Таласи покренути Шилоном (југо-источним ветром) разбијаху се о обалу у једном малом пристаништу јужне Далмације; црни се облаци гурају и њихови ниски слојеви отежаваху ваздух; по која крупна капља кише пада; галебови на шиљастим крилима извијају се над таласима, слете по некада те зграбе рибицу, коју је вал у пени на површину издигао и хитро се уздигну, да вребају другу згодну прилику; трабакуле (мале једрењаче) се љуљају и шкрипе а дебели конопци и ланци, којима су за обалу везане, час се олабаве, а час затегну као да ће прснути.

Једанаеста је ура из јутра; изузевши неколико мрнара, који пазе своје бродове и по којег радника, који је дошао беспослен, да скрати време гледајући узбуркано море, ту беху и три грађанина, који по оделу изгледаху да су имућни и гледаху галебове у ваздуху, бродове на води, и крупне капље кише, које падаху на земљу.

— Да идемо у кафу (кафану) — рећи _ће један од ове троице, – прије дажда, — но окренуше се пут вароши, која је била до самог пристаништа.

Тек што направише три корака застадоше и један од њих рече:

— Ево иде Маре Луда!

Мимо њих убрзаним кораком прође проседа мршава жена у папучама, одевена у сиротно али чисто црно рухо, и црном марамом огрнута. Ништа се особенога у лицу и оделу ове жене није могло приметити. Она три грађанина се окренуше и стадоше, и Маре Луда стигне до ивице обале, прекрсти се и срдито пљуне у море, њезине очи севнуше, развукоше се трепавице и остадоше непомичне, и зверну зеницима у далеку пучину, која зеваше кроз узани улаз пристаништа. Цело се лице набрчка, порумени па побледи, усне се стисноше, а глава се тресијаше. Страшна је изгледала ова жалосна жена са разбашуреном косом непомична окренута против ветра, који јој у лице прскаше слани слап. Стаде тако један минут, пак стисне обе песнице и руке дигне у вис, а ветар јој однесе са леђа црну мараму, и претећи морској пучини викне:

— Проклетниче, не даш моме Иву дома дићи! моме капетану! он је капетан, што му ти можеш пу! ха, ха, ха!

И стаде се гласно смејати, али лице остаде снуждено, а очи избуљене и непомичне.

Не боји се тебе мој Иво, он је син Ностромо Николе; ха, ха, ха, а Ностромо Никола оволико се тебе боји, — и удари десном руком по уздигнутом левом лакту.

Ти мислиш да му не даш дома доћи, јели? Проћи ће та та воља, пу! не мргода се ни мало; ни ја те се баш не „бојим; што ма…

Три грађанина, који беху доватили мараму, приближне се бедној Мари, и један јој рече:

— Хајде Маре дома, сада ће дажд. Иво ће доћи, писао је из Лондре (Лондона), — и пребаци мараму преко леђи уцвиљеној мајци.

Она, се окрене и стаде тренутно непомична; очи се почеше мирно кретати, лице узме нормални израз, притисне обема рукама мараму на прса и рекне:

— Хвала вам, ја знам да ће дођи — и врати се у варош.

Дванаест година је прошло од како ову уцвиљену мајку назваше Маре Луда. Дванаест је година како она ишчекује узалуд свога утопљеног сина Ива, и да поремећени мозак и ожалошћено срце прети, грди и изазива бездушно море.

⁂

Никола Мишета, сељачки син, кад му би петнаест година оде на море, да би и он, као и многи његови сељани, у далекоме свету зарадио и помогао родитеље са три сестре млађе од њега.

Тешки живот Малога (почетника) храбро издржи, покаже се вредан младић и изврсни Крмар. Редовно је помагао своје на дому, и након осам година путовања по беломе свету, дође се одморити и загрлити оца и сестре. Мајку не нађе у животу; беше преминула треће године по његову одласку на море. Ову је тужну вест добио у Рангуну, где му је писмо стигло, пошто је тумарало осам месеци по свету. Пролио је сузу за мајком, кад од ње само кости још постојаху, чекајући под земљом маленога сељачкога гробља да иструну, те да настане загонетка сврхе, као што је и постанак.

Након осам година непрекидне борбе по превртљивом мору, Никола остале пет месеца код куће на одмору, и у то доба загледа се и заволи красну седамнаестогодишњу цуру, Мару, јединицу међу три брата, омиљено, чедо Јеле покојног Луке Жеравице, Никола се састајао неколико пута са својом драганом, и пре него се кренуо поново на пут, испроси Мару и прстенова је. Али да не би отац Николин остао без младе мушке главе, нађоше ђувеглију старијој сестри Николиној; сврши се свадба, и Никола уступи свој мршави део земље, пошто је он није могао обрађивати, своме зету, који у кући заузме његово место. А Марина мајка споразуме се с Николом, да ће Мару дати у службу у вароши код неке добре и поштене породице, где ће нешто уштедети, јер Мара имађаше три брата, који су једва животарили радећи земљу, те нису могли удомити сестру од своје зараде.

Никола се поздрави, И ижљуби са својом породицом коју оставља, и с оном у коју ступа, и крене се по други пут на море, с намером да се кући врати, кад буде уштедео колико му је довољно за набавку кућњег намештаја, да би увео у гнездо које ће сам савити, своју милу женицу Мару.

Никола одржи реч; врати се након три године и нађе своју Мару у потпуном цвету; уштеде Марине допунише Николину зараду; узеше у вароши до саме морске обале скромни стан под кирију, наместише га удобно ако не богато, венчаше се и отпочеше срећан заједнички живот, уверени да им никакав облак неће помрачити ведро небо домаћега живота. Мари беше двадесета, а Николи двадесетшеста година, па зашто да тако не мисле, када су се искрено љубили?

Након цигло четрес дана рајскога уживања, Никола крене на пут. Мара јесте била покушала да га још за које време задржи, али је попустила кад јој Никола стиснувши је на своје груди, полугласно рекао:

— Марице, ваља живјети нећемо вазда сами бити; док смо млади ваља да зарадимо, а две ће године брзо проћи.

— Порумени румено Марино лице, склопи плаве сањачке очи, привуче главу свога љубљенога Ника к себи, пољуби га и рекне:

— Имаш право! Хајде, брзо се врати, а не заборави играчке, и с осмехом на лицу а сузама у очима, продужи слагати у скрињу ствари свога мужа за одлазак.

⁂

Никола је више пута долазио кући и одлазио на море. Године су текле у миру и љубави, Маре у кратким загрљајима свога сина Ника, и у милој бризи за своја два синчића, Ива и Марка, која је добила првих шест година свога брачнога живота, заборављаше тешку бригу коју је имала ишчекујући милога друга, који никада није остајао на далеком путу мање од две године, и никада код куће више од два месеца.

Како су деца расла, расле су и домаће потребе, али Бог као да је хтео и тој тешкоћи стати на пут, јер обдари Мару само са двоје деце, и тако она могаше зарађивати, кад су јој деца порасла, утијавајући по добрим кућама, или радећи код куће. А у тридесетој години свога живота, а у двадесетпрвој морепловства, Никола постаде ностромо, те тако скромно али без најмањег оскудевања, живљаше ова срећна породица, узор поштења, рада и љубави за свакога, који је њу познавао, и свако је нострома Николу и Мару Николину, поштовао у велико, тако да су имали приступа и пријатељски били примљени у породице много вишег друштвенога положаја.

Мали Иво дорасте за школу. Како беше радосна његова мајка, када га први пут отправи до школских врата и када је увече, пред жућкастих пламеном уљане лампице, до постеље где њезина два анђелчића спаваху, писала доброме мужу у Сан франциско у Калифорнију, да је њихов Иво данас први пут отишао у школу. Настромо Никола беше се укрцао на један енглески брод за Калифорнију и натраг у Европу, да би што више новаца уштедео за оне који му беху све и сва на овоме свету, Енглези боље плаћају мрнаре него наши, а нарочито за дуга путовања.

Иво сврши основну и научну школу и сачека свога оца док дође с пута.

Први пут срце Марино познаде озбиљну тугу, од како је пошла за Ника. Први облак сакри сунце, које је огревало овај срећан дом. Она је јуначки сносила растанак од свога Николе, јединога човека кога је у своме животу љубила свом снагом свога поштенога и искренога срца, јер јој деца остајаху, те је то и сносила баш за љубав дечију; али растати се од свога првенца, беше за њу страшно: ничим се није могла утешити. Узалуд говораше Никола, да ће Иво до мало година бити капетан, а да ће он остарити и остати код куће; иначе да би морао до старе старости путовати, а да не зна да ли ће му се снага одржати. Мара беше неутешна. На послетку дође дан растанка; из загрљаја расплакане мајке отргну отац чедо и кренуше се паробродом до Трста, где отац и син ступише на исти брод, један за Носторма (редара) а други за камарота (капетанова послужитеља). Колико тешко беше мајци без свога сина толико исто је оцу било тешко баш зато што са собом имађаше сина. Гледати нежно дете где кисне где га грде па чак и пљесну, а не моћи га заштити, већ се и он сам морао показивати строг према своме детету, јер на броду не беху отац и син, већ Ностромо и Каматор, то беху муке неописане. Како је стрепео отац кад након мало месеца путовања би принуђен наредити своме Иву да затвори контра (једро на врху катарке)! Стрепио али не смео показати своју зебњу; Ностромо заповедаше, отац је морао ћутати.

(Свршиће се)

Данас после молепствија у Саборној Цркви за победу руског оружја, отправљен је од београдских грађана овај телеграфски поздрав руском Императору:

Его Императорскому Величеству Государю Императору Всероссйскому.

Царъ Православный!

На Твой недавній великодушньій парскі призивъ всѣхъ народовъ къ братской любви и миру враги Твоей могущественной держави отвѣтили войной. Всемогущій Богъ, хранящій Тебя и Твою державу и ведущій последнюю вѣкоми къ слави и побѣдамъ, и на этоть поможеть Тебѣ сокрушитъ враговъ Твоихъ и святой православной славянской Руси. О побѣдѣ надъ врагами Царя Православнаго молитбя весь славянскій православньій міръ.

Особенно молитви сербскаго народа искренни, глубоки и горячи. Болынею частью порабошенньій и сурово-угнетаемій врагами Славянства, сербскій народъ со всѣхъ сторонъ, шлетъ горячія молитви къ Богу, чтобы Онъ послаль побѣду надъ врагами Защитнику и Вождю всего Славянства.

Серби из свободной Сербиій, являсъ виразителями, чувствь и стремленій семимиліоннаго сербскаго народа, благоговѣйно повторяютъ:

Царствуй на страхъ врагамъ

Цар Православньій!

Текст овог поздрава не треба да преводимо; сваки Србин разумеће и осећања, која су у њему исказана и речи којима су казана. Београдски грађани поздрављају онога, који је од увек био заштитник свију Словена, а иза београђана стоји цео српски народ. Не из каквих себичних рачуна, већ из чисте љубави спрам руског народа, који је на свима нашим бојним пољима проливао и своју крв, цео српски народ жели, да Русија што пре и потпуније победи свог непријатеља.

Осим Француске, која ће јој, ако устреба, и притећи у помоћ, Русија данас стоји потпуно сама. Величина и моћ Русије сметају свима европским силама; све са задовољством доносе вести о првим сударима, у којима су Руси, бајаги, били бијени. Да би им радост била већа, у Немачкој, Енглеској, Аустрији чак се измишљавају ти гласови о руским поразима. Прерана је та радост. Ма какав био почетак рата, свршетак рата зна се какав ће бити. Северни колос лагано се креће и постепено прелази у јарост. Тешко свима, с којима се он у коштац ухвати.

Јапанци у Сеулу

Париској Хавасовој агенцији јављају из Сеула да су јапанске трупе, које су се искрцале код Чемулпа, дошле до Сеула. Један мали део војске заузео је град и одржава у њему ред, а остале трупе су се улогориле око Сеула.

Бој код Чемулпа

Према једној вести из јапанског извора, у поморској битци код Чемулпа руска крстарица“ „Варјаг“ је после јуначке одбране пропала. Капетан „Варјага“ је остао на а броду и пошто је посада спасена, бацио је брод у ваздух.

Јапански губитци

Јапанци признају сами да су им у нападу на Порт-Артур два ратна брода „оштећена.“

Енглеска и рат

„Новоје Времја“ оштро напада Енглеску, зато је допустила Јапанцима да употребе Вејхавеј за своју операциону базу. Енглеска је тиме повредила основне појмове о неутралности. Русија има право да од сад сматра Вејхавеј као јапанску територију и да у своје време затражи од Енглеске одштету.

Манифестације у Русији

У четвртак се огромна маса светине искупила у Петрограду пред зимском палатом и кличући одушевљено „ура!“ цару отпевала је народну химну.

Из дана у дан јављају се многобројни добровољци у војску.

Петроградска општина је као и московска вотирала милион и по рубаља за Црвени Крст. И из осталих градова стижу вести о богатим прилозима и патриотским манифестацијама.

У Кијеву се непрегледна светина искупила пред општинским домом тражећи да се на балкон изнесе слика царева. Кад је то учињено, народ је у неописаном одушевљењу клицао цару. Официре су носили на рукама. Одатле се светина упутила са заставама француском конзулату, где су приређене бурне овације Француској. Наизменце се свирала руска химна и марсељеза.

Јапанци у Пекингу

У Пекингу су Јапанци вести о својим првим успесима штампали и бесплатно делили светини.

„Цезаревић“

Из Петрограда јављају Хавасовој агенцији, да је оклопњача „Цезаревић“ много мање оштећена, но што се мислило. Торпед је повредио само крму и оправка ће бити извршена за неколико дана.

Руска флота

Петнаест руских ратних бродова одправљено је из Батиског мора за Крајњи Исток.

Осим ескадре. која је већ прошла кроз Суецки канал стигла је у Суец и „Царица“ брод руске добровољне флоте и једна торпедњача.

Ратни дописници

Један американски новинарски синдикат извештен је да ни Руси ни Јапанци не примају новинарске извештаче на своје ратне бродове, а неће допустити ни да им флоте прате новинарски бродови за депеше. Јапанци ће допустити да им војску на суву прате ратни извештачи али само под погодбом, да сви телеграми морају бити на јапанском језику написани и да их војна цензура прегледа. Мучно да ће се наћи дописника, која би своје листове могли на јапанском језику извештавати, а још мање ће бити редакција, у којима би такве извештаје умели читати.

Неутралне државе

До сад су објавиле своју неутралност у руско-јапанском рату ове државе: Енглеска, Уједињене Државе Северне Америке, Италија, Кина, Данска, Немачка, Француска, Шпанија и Аустро-Угарска. Извесно ће и Турска остати неутрална.

Ческе симпатије

Главни одбор ческе радикалне странке послао је руском министру спољних послова телеграм ове садржине: „Његовој Екселенцији грофу Ламсдорфу министру спољних послова, Петроград. У тренутку, кад велики руски народ у племенитој служби цивилизације и човечности отпочиње тешку борбу с отвореним и прикривеним непријатељима, синови ческога народа изјављују руском народу своје најискреније симпатије. Дао Бог да руски народ у интересу човечанства а на благо свих Словена све своје непријатеље победи.

У име ческих радника упутио је посланик Клофач словенском комитету у Москви сличну депешу.

Немачки официри

Немачка је послала у руски главни стан потпуковника Лауенштајна и мајора фон Татау, да праве војне операције.

Осигуравање железнице

Русија се у довољној мери постарала, да јој железница у Манџурији буде осигурана. Заштиту железнице вршило је до сад 55 чета по 240 људи, а сад је број тих чета подигнут на 64. Нарочита ће се пажња поклонити прузи Харбин—Порт-Артур.

Железница преко леда

На Бајкалском језеру подиже се железнички пут преко леда, који мора час пре бити готов. Предузимачу је обећано 3000 рубаља награде за сваки дан, ако се железница сврши пре погођеног рока.

Молепствије

Данас пре подне у 10 часова држано је молепствије за победу руског оружја у овдашњој Саборној Цркви. На Молепствију чинодејствовао је Митрополит са 16 свештеника. Још пре 10 часова црква је била пуна најодабранијом престоничком интелигенцијом. Осим особља руског посланства са госпођама, молепствију су још присуствовали: Престолонаследник Ђорђе у војничком оделу, са првим краљевим ађутантом г. Дамњаном Поповићем, јер је Њ. В. Краљ лако оболео и по савету лекаровом не сме два-три дана напуштати собу. [А] од министара били су: Министар Председник г. Сава Грујић, г. Никола Пашић Министар Спољних Послова, г. Пера Велимировић бив. Министар Грађевина и Љ. Давидовић Министар Просвете. Затим председништво скупштине са посланицима, г. Коста Главинић председник општине, г. Михаило Церовић Управник вароши Београда, од професора Велике Школе г. г. Милан Недељковић, Милић Радовановић и Чеда Митровић, професори гимназија, чиновници, трговци и врло велики број из осталих сталежа.

Молепствије је вршено на врло свечан начин. Нему тишину прекидале су усрдне молбе свештеника за заштиту руске војске. Пред крај молепствија Митрополит г. Инокентије са крстом у руци држао је говор, у коме је од прилике ово рекао. Да ми према Русима немамо само човечанских симпатија, већ да нас за њих везује и сама вера и крв словенска, и да нас све то позива да отворимо своја братска срца и молимо Бога за победу руског оружја. Руски цар је дао доказа целом свету да он жели мар, а да је угазио у рат зато, што је у питању част руског народа.

После свршеног говора руски отправник послова пришао је Престолонаследнику и захвалио му на присуству, а по том су г. г. министри и сви остали великодостојници приступили госп. Муравјеву и усмено изјавили како сви желе и како се надају да ће Руси брзо победити свог непријатеља.

Званична Исправка

У броју 18. новина „Политика“ од 29. јануара ове године, а у чланку под насловом: „Украђена акта“, поред осталога, изнето је и то, да су акта по ислеђењу о „Мартовској“ демонстрацији у Београду ишчезла незнатно где, те је то био повод што министар унутрашњих дела није одговорио у Народној Скупштини на интерпелацију г. Алексе Ратарца, народног посланика.

Ово изношење неистинито је, а да је неистинито уредништво ће се најбоље уверити, ако свога уредника буде послао у Министарство унутрашњих дела, где ће акте овог предмета моћи видети.

№ 2946. Из канцеларије министарства унутрашњих дела 30. јануара 1904. године.

Турска се спрема

Бугарски министар председник Петров изјавио је, да Турска тражи ма какав повод да објави Бугарској рат. Она стога нарочито рђаво поступа с маћедонским бегунцима, у намери да опет изазове устанак.

Турски комесар отпутовао је из Софије у Цариград с нарочитом тајном мисијом, која се доводи у везу с том изјавом Петровљевом.

Ипак није

Г. Павле Маринковић ипак неће бити постављен за начелника министарства спољних послова. На то место, као што смо поуздано извештени, долази г. Мих. Ристић, наш садашњи посланик у Софији. Ко ће на његово место у Софију ићи, још се за сада не зна. Необјашњиво нам је, зашто се сада, у овако важним тренуцима чине те промене. Ако све наше спремне заступнике на страни постепено доведемо у Београд, ко ће онда остати тамо?

Специјални телеграми

„Вечерње Новости“ мисле, да ниједан српски лист није у стању, да доноси специјалне телеграме, јер би то било сувише скупо. Напротив, сви српски листови, веле оне, ваде своје телеграме из бечких листова.

„Вечерње Новости“ свакако тако раде; ми не. Нека се главни уредник њихов изволи потрудити до наше редакције, па ћемо му радо објаснити како српски листови ипак могу имати специјалне телеграме; ако жели. Ми ћемо му чак и показати све телеграме, које смо досад добили.

Српска Краљевска Академија

Јуче је био главни годишњи скуп Српске Краљевске Академије, и на њему је Академија изабрала ове своје нове чланове: г. Симу Матавуља, књижевника за редовног члана Академије уметности; г. г. Саву Урошевића, проф. Велике Школе и Dr. Др. Мендељева, руског научара за дописне чланове Академије природних наука; г. Алексјеја Александровића Шахматова, руског научара за дописног члана Академије философских наука; и г. г. Вацлава Томека и Лубор Нидерла, ческе научаре за дописне чланове Академије друштвених наука. — Сем тога, изабрала је секретаре стручних Академија за 1904. г, и то г. Др. Јована Цвијића за Академију природних наука, г. Јована Туромана за Академију философских наука, г. Љубомира Ковачевића за Академију друштвених наука и г. Михаила Валтровића за Академију уметности. За прегледаче рачуна за 1904. г. изабрати су: г. г. Др. Мих. Петровић, Јов. Мишковић и Љуб. Јовановић.

Фабрика банака

Коста Марковић абаџија из Балканске улице доставио је јутрос кварту варошком како му је неки, њему непознати сељак причао, да га је пред првостепеним београдским судом нашао један човек и позивао га да заједно праве лажне банке. У исто време нудио му је 50 лажних банака за 10 правих. Сељак тврди да је видео код „фабриканта“ читаву рпу лажних банака. Наређено је трагање, али по свој прилици ово је био само покушај да се сељак превари.

Предавање Палилулцима

Палилулски пододбор друштва за чување народног здравља држаће своје прво поучно предавање у понедељник, на Сретење 2. фебруара ове године, у 3 сата по подне у палилулској основној школи. Скрећемо пажњу грађанима тога краја на то предавање.

Држање Великих Сила према руско-јапанскоме рату добило је свој одређен облик. До јуче су већ све Велике Силе и Уједињене Северо-америчке Државе и Кина публиковале званична саопштења да ће се према руско-јапанскоме рату држати неутрално. Опасност од једног општег рата била је врло велика јер на Крајњем Истоку све силе имају знатне интересе и све су међу собом везане разним савезима и споразумима.

Јапан је изненада прекинуо проговоре, пре но што је исцрпео сва мирољубива средства за решење сукоба. Можда би, у начелу, тешко било логично дезавуисати јапанску акцију, кад би њен мотив у истини био одржање интегритета кинескога царства. Доиста, Јапанци се после рата од 1894. нису могли користити својим победама. Велике Силе су биле нашле да је у оном тренутку требало респектовати целокупност кинеске територије. Требало би само једна сила да приграби ма који део небескога царства, па да наступи општи грабеж кинеских области. Због тога су силе ових последњих година и морале да угушује своје амбиције које би иначе могле изазвати врло опасне заплете са недогледним последицама. Због тога су се оне 1900. године споразумеле да се ниједна од њих не користи кинеским немирима и да стога ниједна од њих не може окупирати никакву кинеску област. Доиста, пошто се успоставио мир, европска је војска изашла из Кине само је Русија своју војску задржала у Манџурији. Она ју је чак сваким даном повећавала. Кина је, на подстрекавање Енглеске и Јапана, протестовала против тога, али су Руси одговорили, да они пре свега морају чувати своје интересе и заштитити велику сибирску железницу. Они су, међутим, двапут обећали да изађу из Манџурије али под условима на које Кина, опет подбадана са стране, није пристала. И тако је на Крајњем Истоку искрсао сукоб руских интереса са интересима јапанским. Русија није хтела нити је могла да попусти. Почетак и крај сибирске железнице и економски утицај Русије на Далеком Истоку морају имати стабилне ослонце.

И питање је само да ли и колико признавање целокупности небеснога царства везује остале силе у овоме сукобу. Јапан полази у рат што Русија неће да призна суверенство Кине у Манџурији и што војна окупација ове провинције прети јапанскоме утицају у Кореји. Пре две године је, међутим, закључен енглеско-јапански савез, чији је циљ да се гарантује независност Кореје и Кине, и који је, очевидно, био управљен против руских интереса на Далеком Истоку.

У овом тренутку изгледа да се ниједна сила није, бар привидно, солидарисала с Јапаном да сада протестује против руске окупације, и по свој прилици ће се овај сукоб локализовати и расправити само између Јапана и Русије, без ичије интервенције. Била је бојазан да Енглези отворено не пређу на страну свога савезника, али она није довољно основана. Чл. 2. Уговора између Енглеске и Јапана гласи: „Ако Велика Британија или Јапан, у одбрани својих респективних интереса, зарати са којом другом силом, онда ће се друга висока уговорна страна држати строго неутрално и трудиће се да спречи остале силе од учешћа у непријатељству против свога савезника“. Овај текст сасвим јасно дефинише улогу Енглеске у руско-јапанскоме рату: да спречи друге силе од учешћа у рату против Јапана. Ако друга каква сила отпочне играти ту улогу, само би тада, Јапан имао право да апелује на помоћ свога савезника: „Ако у поменутоме случају, стоји у чл. 3 енглеско-јапанског уговора, једна или више других сила узму учешће у непријатељствима против поменутога савезника, друга уговорна страна притећи ће му у помоћ, и заједнички ће ратовати с њим и у заједничкоме споразуму закључиће мир“.

Петроград. 30. јануара, (Специјалан телеграм „Политици“). Вести о заробљавању руских лађа тенденциозне су и треба их свести на берзанске спекулације. Енглески спекуланти су том приликом несавесно експлоатисали тај факт, што су се у јапанском пристаништу Нагасаки налазиле четири руске лађе и три норвешке на оправци пре рата. Кад је рат избио, заповедник јапанске Флоте адмирал Того затражи инструкције од токијске владе. У том је међувремену код Порт-Артура и тако се и протури глас о заробљавању тих лађа. Јуче по подне те су све лађе Јапанци морали пустити. Исто тако су неистините вести да су оклопњаче „Ретвизар“ и „Цесаревић“ потпуно онеспособљени за борбу. Оне су у одбрани Порт-Артура живо учествовале у борби.

Повреда неутралитета

Петроград. 30. јануара, (Специјалан телеграм „Политици“) Енглеска је допустила Јапанцима, да у Вејхајвеу искрцавају своју војску; Руси то сматрају, као повреду неутралитета. Огорчење према Енглезима велико.

Јапанска варварства

Петроград. 30. јануара, (Специјалан телеграм „Политици“). Међу погинулим Русима нађено је неколико лешина, за које је констатовано, да су угушене отровним гасовима, којима Јапанци пуне своје торпеда. Јапан на тај начин не признаје женевску конвенцију и ако ју је потписао.

Трагична смрт једног руског капетана

Петроград. 30. јануара. Није истина, да су се руски бродови „Варјаг“ и „Корејец“ предали, већ су се до последњег тренутка борили. Кад су бродови већ почели да тону, капетан „Корејца“ није хтео да се искрца, већ је потонуо заједно са својом лађом. Остала посада спасена је.

Две јапанске регименте сатрвене

Париз 31. јануара, (Специјалан телеграм „Политици“), „Хавасона Агенција“ јавља из Тиенчина да су Јапанци покушали да искрцају војску на неколико места на полуострву Лиатонтонгу. Две регименте су успеле да се искрцају али их руска војска дочека и сатре до једнога.

Враћа се

Цетиње. 31. јануара. Пошто је посетио све главне градове Црне Горе, п.пуковник Драгашевић отпутовао је јуче за Београд.

Последњи телеграми

(31. јануар)

Петроград. Јапанска одељења која су се била искрцала код Талијенвана и Кинчона дочекали су Руси и разбили их.

---

Петроград. Према телеграму Алексијева, за обе оштећене крстарице требаће мало више рада да се оправе а „Палада“ и друге оштећене крстарице биће готове за две недеље, све остале лађе за три дана. Генералштаб демантује вести о битци на мору код Шемулпа.

---

Лондон. „Стандарду“ јављају из Тиенчина да се тамо пронео глас да је прошлог уторника пет руских крстарица бомбардовало јапански град Хакодат.

---

Цариград. Турски меродавни кругови означавају као нетачну изјаву бугарског министарства председника Петрова у Собрању о томе као да Турска тобожњим систематским гоњењем Бугара намерава да примора Бугарску на објаву рата. Говори се да је Али Ферух отпутовао јуче у Софију да изјави да су изванредне мере против бугарске трговине апсолутно потребне све донде док махинације комита не престану.

---

Лондон. Јапанско посланство јавља да су четири руске ратне лађе из ексадре код Владивостока јуче бомбардовале две јапанске трговачке лађе близу јапанске обале. Једна је потонула, друга се једва спасла. Лорд Ленсдаун је изјавио да је сасвим неоснована вест да су Енглези дали Јапанцима Вејхајвеј да послужи као основица за њихове операције на мору.

---

Софија. Председник Собрања Стајаков наименован је за министра правде; Генадијев за министра трговине и агрикултуре.

(Посвећено народним посланицима)

(Свршетак)

Не узимајући у обзир, да онај, који управља извесним шумским комплексом мора познавати положај и земљиште на коме мисли подићи извесну врсту дрвећа, не узимајући у обзир де мора позивати разне начине гајења и сече, које поједине врсте изискују, не обзирући се ни на то, да управитељ шума мора бита добар познавалац ботанике, геологије, минералогије, климатологије, да мора познавати геодезију, дендроментрију и рачунање вредности шума, да мора знати заграђивање бујица и шумских поточара, да мора знати националну економију, — што све наши полицајци не знају нити им је за вршење њихове службе од потребе, — споменућемо само још један факт, који налаже свакој држави, па и нама, да морамо имати потребан број шумара.

Позната је ствар, да код нас сваким даном не стаје шуме, и да ћемо једнога дана, ако овако потраје, остати без њих. Узрок овоме нестајању не лежи само у бесправној горосечи и харчењу од стране горосечаца, јер кад би само то било, онда би одиста могао шумара заменити полицајац и помоћу чувара шума спречити бесправну сечу.

Главни узрок о нестајања лежи у томе, што се у нашим шумама по законским дозволама сече годишње више, него што те године порасти, па буде да се и будуће, сваке године више секло, него што те године порасти, онда је природно, да једнога дана мора шума нестати.

Да не наступи тај случај, све уређене државе, ограничиле су своје шуме, начиниле за исте привредне планове, и сада на основу привредних планова, а по систему т. зв. трајног газдовања, секу у својим шумама само онолико, колико годишње прирасте.

За тај посао, наиме за прорачунавање годишњег прираста, састављање привредних планова и управљање са шумама по систему трајног газдовања, потребна су нарочита лица, која су то учила, а то су шумари. Зато су основане и наше шумарске управе, а што оне нису свој позив вршиле није криваца до шумара, него су криве прилике које су спречиле ограничење шума, јер пре свега, треба шуме ограничити и расчистити питање о својини.

То је и узрок, да се већ годинама носимо мишљу о подизању шумарске академије, или отварањем одељења за шумарство на нашој Великој Школи.

Нису дакле шумари и шумске управе позване само за то, да чувају шуму, и жигошу сваком сељаку онолико дрвета колико му министар одобри, тај посао могли бу лако вршити и чувари шума под надзором, ако хоћете, и лекара а не полицајца.

Уверени, да они, који су споменути пројект изнели, нису били упућени у позив шумара и шумских управа, написали смо ово неколико речи, а говорићемо и чешће о уређењу ове врло важне, управно најважније гране наше привреде, са жељом, да и народни посланици који су својима бирачима обећали, да ће поред сређивања финансија, настојати на подизању народне привреде, износе законске пројекте, који би, да се недај Боже узаконе, поједине привредне гране у место подигли, бацили за стотину година у натраг.

На крају да напоменемо, да осим Турске и неких државица које немају шума, нема у Европи државе у којој са шумама не би управљали шумари и то на основу већ готових привредних планова, па нас је у том погледу чак и Бугарска престигла.

Лепе Казне

Бургундијски краљ Гундобад био је страстан ловац, а волео је да му други људи уживају у лову. Међу тим, врло је строго кажњавао, онога који би украо ловачког пса или сокола. Ко се ухватио да је украо пса, морао је или платити осам талира глобе или јавио пољубити пса под реп, а кад био неко украо сокола, морао би или платити такође осам талира или пустити да га соко дотле кљуца док не скине с њега дванаест лота меса.

(Наставак.)

— Хајте, момци, рече трећи, купимо орасе и частимо се.

Ми га послушасмо и пођосмо да тражимо орасе. На наше велико запрепашћење увидесмо да је ово драгоцено воће доста ретко. На земљи и дрвећу нема ни толико, колико нам је требало да се исхранимо за два дана.

— До ђавола! викну један човек, бићемо принуђени да урадимо на коње.

— То јест, ми имамо још времена, чекаћемо док не будемо мало дували у песнице, па да дође до тога…

— Приступа се дељењу воде једном малом шољом. Не остаје више ни капи у ведрицама, а коњи нам трпе жеђ.

— Постарајмо се за њих, рече Сеген, узев љуштити један кактус својим ножем.

Сваки од нас то исто ради и скида му бодље. Нека свежа, смоласта течност тече из раскинутог ткива. Откинемо зелене кугле кактуса, бацив им кратки реп, и ставимо их у честу пред животиње.

Они се халапљиво докопају сочне биљке, прште јој под зубима и гутају јој сок и жилице. Ту нађоше и јело и пиће. Хвала Богу! можемо се надати да их спасемо. Страже се непрестано држе, једна на врху брега, друга на на уласку у кланац. Остали остају у кланцу и траже по косама пинонско воће. Тако проведосмо први дан. До неко доба ноћи Индијанце видимо где се враћају из лова. Ватре свуда горе, и дивљаци поседали около, готово сву ноћ пеку и једу месо. Сутра дан дижу се врло доцкан. То је дан одмарања, месо виси о конопцима и они чекају да се провене. Лутају по логору, намештају узде, или прегледају оружје. Поје коње и воде их […] у зелену траву.

Више од стотине њих сами пеку велике комаде меса и једу. То је бескрајна гозба. И пси им се дали на посао; глођу кости. Према томе, немамо се бојати да ће доћи овамо, догод буду тако снабдевени јелом. То нас мало окуражи. Целога другог дана греје јарко сунце и пече нас у сухом кланцу. Топлота нам повећава жеђ, али ми смо далеко од помисли да се на то жалимо, јер ће она ускоро […] дивљака. Пред вече, tasofo почиње добијати мрку боју […]. Још један такав дан, па ће бити добро да се носи. Вода нам је утрошена; сисамо сочно кактусово лишће, које нас залагује, али ипак не блажи жеђ, глад се све јаче и јаче осећа. Појели смо све орасе, најзад нам не остаје ништа друго до да убијемо једног коња.

— Причекајмо до сутра, предложе неки. Оставимо још мало на срећу сироте животиње. Ко зна шта се може догодити сутра у јутру?

Овај предлог примљен је. Нема ловца који не сматра губитак свога коња као највећу несрећу која га може снаћи у прерији. Мучени глађу, ми легосмо, очекујући долазак трећега дана. У јутру, као обично попесмо се на своје опсервационо место. Дивљаци се дижу доцкан као и прошлога јутра, поје коње и […] пеку месо. Крваво, сочно месо, које се пуши на жару и пријатан му мирис, који нам доноси поветарац толико нам надражује глад, да је чини готово несношљивом. Не можемо више издржати. Треба да погине један коњ. Који? Брдски зако ће га решити. Једанаест белих и један црн шљунак стављени су у једно празно ведро, један за другим приђосмо му везаних очију. Ја дрхћем, спуштајући руку у суд као да се то тиче мога живота.

— Хвала Богу! мој ваљани Моро спасен је!…

Неки Мексиканац узео је црни камен.

— Имамо среће! узвикну један ловац, дебео коњ вреди више но мршава крава.

И заиста, коњ, кога је судба одредила да погине, био је меснат. Страже су понова постављене и ми се управљамо чести да извршимо смртну пресуду. Пажљиво се приближују жртви, привезују је за једно дрво и сапињу ноге, дасе не би могла џилитати. Предлажу да јој оцеде сву крв. Ciboleru је спремио свој дуги нож; један човек стоји ту близу, спреман да одмах прими у ведро драгоцену течност, крв. Неколицина, са шољама у руци, спремају се да пијачим крв натече. Неки не обични шум прекида нас. Погледамо кроз лишће. Нека велика сура животиња слична вуку, стоји на крају уста и гледа нас. Дали је то вук? Не; то је Индијски пас. Исвршење наше намере обустављено је сваки се хвата свога ножа. Лагано прилазимо животињи; али она посумња у нас, потмуло замумла и отрча изласку кланца. Ми га пратимо погледом. Човек на стражи, био је баш газда коња осуђена на смрт. Пас не може изаћи у долину, а да не прође крај њега. И Мексиканац држи копље наперено, готов да га дочека. Животиња види да јој нема излаза, окрене се и потрчи натраг; потом, прибрав сву снагу, покуша да прође стражу. У истом тренутку страховито заурла. Прободена је копљем. Ми појуримо на место посматрања, да видимо да урлање није привукло пажњу дивљака.

(наставиће се)