Држање Великих Сила према руско-јапанскоме рату добило је свој одређен облик. До јуче су већ све Велике Силе и Уједињене Северо-америчке Државе и Кина публиковале званична саопштења да ће се према руско-јапанскоме рату држати неутрално. Опасност од једног општег рата била је врло велика јер на Крајњем Истоку све силе имају знатне интересе и све су међу собом везане разним савезима и споразумима.
Јапан је изненада прекинуо проговоре, пре но што је исцрпео сва мирољубива средства за решење сукоба. Можда би, у начелу, тешко било логично дезавуисати јапанску акцију, кад би њен мотив у истини био одржање интегритета кинескога царства. Доиста, Јапанци се после рата од 1894. нису могли користити својим победама. Велике Силе су биле нашле да је у оном тренутку требало респектовати целокупност кинеске територије. Требало би само једна сила да приграби ма који део небескога царства, па да наступи општи грабеж кинеских области. Због тога су силе ових последњих година и морале да угушује своје амбиције које би иначе могле изазвати врло опасне заплете са недогледним последицама. Због тога су се оне 1900. године споразумеле да се ниједна од њих не користи кинеским немирима и да стога ниједна од њих не може окупирати никакву кинеску област. Доиста, пошто се успоставио мир, европска је војска изашла из Кине само је Русија своју војску задржала у Манџурији. Она ју је чак сваким даном повећавала. Кина је, на подстрекавање Енглеске и Јапана, протестовала против тога, али су Руси одговорили, да они пре свега морају чувати своје интересе и заштитити велику сибирску железницу. Они су, међутим, двапут обећали да изађу из Манџурије али под условима на које Кина, опет подбадана са стране, није пристала. И тако је на Крајњем Истоку искрсао сукоб руских интереса са интересима јапанским. Русија није хтела нити је могла да попусти. Почетак и крај сибирске железнице и економски утицај Русије на Далеком Истоку морају имати стабилне ослонце.
И питање је само да ли и колико признавање целокупности небеснога царства везује остале силе у овоме сукобу. Јапан полази у рат што Русија неће да призна суверенство Кине у Манџурији и што војна окупација ове провинције прети јапанскоме утицају у Кореји. Пре две године је, међутим, закључен енглеско-јапански савез, чији је циљ да се гарантује независност Кореје и Кине, и који је, очевидно, био управљен против руских интереса на Далеком Истоку.
У овом тренутку изгледа да се ниједна сила није, бар привидно, солидарисала с Јапаном да сада протестује против руске окупације, и по свој прилици ће се овај сукоб локализовати и расправити само између Јапана и Русије, без ичије интервенције. Била је бојазан да Енглези отворено не пређу на страну свога савезника, али она није довољно основана. Чл. 2. Уговора између Енглеске и Јапана гласи: „Ако Велика Британија или Јапан, у одбрани својих респективних интереса, зарати са којом другом силом, онда ће се друга висока уговорна страна држати строго неутрално н трудиће се да спречи остале силе од учешћа у непријатељству против свога савезника“. Овај текст сасвим јасно дефинише улогу Енглеске у руско-јапанскоме рату: да спречи друге силе од учешћа у рату против Јапана. Ако друга каква сила отпочне играти ту улогу, само би тада, Јапан имао право да апелује на помоћ свога савезника: „Ако у поменутоме случају, стоји у чл. 3 енглеско-јапанског уговора, једна или више других сила узму учешће у непријатељствима против поменутога савезника, друга уговорна страна притећи ће му у помоћ, и заједнички ће ратовати с њим и у заједничкоме споразуму закључиће мир“.