Луда Маре
Таласи покренути Шилоном (југо-источним ветром) разбијаху се о обалу у једном малом пристаништу јужне Далмације; црни се облаци гурају и њихови ниски слојеви отежаваху ваздух; по која крупна капља кише пада; галебови на шиљастим крилима извијају се над таласима, слете по некада те зграбе рибицу, коју је вал у пени на површину издигао и хитро се уздигну, да вребају другу згодну прилику; трабакуле (мале једрењаче) се љуљају и шкрипе а дебели конопци и ланци, којима су за обалу везане, час се олабаве, а час затегну као да ће прснути.
Једанаеста је ура из јутра; изузевши неколико мрнара, који пазе своје бродове и по којег радника, који је дошао беспослен, да скрати време гледајући узбуркано море, ту беху и три грађанина, који по оделу изгледаху да су имућни и гледаху галебове у ваздуху, бродове на води, и крупне капље кише, које падаху на земљу.
— Да идемо у кафу (кафану) — рећи _ће један од ове троице, – прије дажда, — но окренуше се пут вароши, која је била до самог пристаништа.
Тек што направише три корака застадоше и један од њих рече:
— Ево иде Маре Луда!
Мимо њих убрзаним кораком прође проседа мршава жена у папучама, одевена у сиротно али чисто црно рухо, и црном марамом огрнута. Ништа се особенога у лицу и оделу ове жене није могло приметити. Она три грађанина се окренуше и стадоше, и Маре Луда стигне до ивице обале, прекрсти се и срдито пљуне у море, њезине очи севнуше, развукоше се трепавице и остадоше непомичне, и зверну зеницима у далеку пучину, која зеваше кроз узани улаз пристаништа. Цело се лице набрчка, порумени па побледи, усне се стисноше, а глава се тресијаше. Страшна је изгледала ова жалосна жена са разбашуреном косом непомична окренута против ветра, који јој у лице прскаше слани слап. Стаде тако један минут, пак стисне обе песнице и руке дигне у вис, а ветар јој однесе са леђа црну мараму, и претећи морској пучини викне:
— Проклетниче, не даш моме Иву дома дићи! моме капетану! он је капетан, што му ти можеш пу! ха, ха, ха!
И стаде се гласно смејати, али лице остаде снуждено, а очи избуљене и непомичне.
Не боји се тебе мој Иво, он је син Ностромо Николе; ха, ха, ха, а Ностромо Никола оволико се тебе боји, — и удари десном руком по уздигнутом левом лакту.
Ти мислиш да му не даш дома доћи, јели? Проћи ће та та воља, пу! не мргода се ни мало; ни ја те се баш не „бојим; што ма…
Три грађанина, који беху доватили мараму, приближне се бедној Мари, и један јој рече:
— Хајде Маре дома, сада ће дажд. Иво ће доћи, писао је из Лондре (Лондона), — и пребаци мараму преко леђи уцвиљеној мајци.
Она, се окрене и стаде тренутно непомична; очи се почеше мирно кретати, лице узме нормални израз, притисне обема рукама мараму на прса и рекне:
— Хвала вам, ја знам да ће дођи — и врати се у варош.
Дванаест година је прошло од како ову уцвиљену мајку назваше Маре Луда. Дванаест је година како она ишчекује узалуд свога утопљеног сина Ива, и да поремећени мозак и ожалошћено срце прети, грди и изазива бездушно море.
⁂
Никола Мишета, сељачки син, кад му би петнаест година оде на море, да би и он, као и многи његови сељани, у далекоме свету зарадио и помогао родитеље са три сестре млађе од њега.
Тешки живот Малога (почетника) храбро издржи, покаже се вредан младић и изврсни Крмар. Редовно је помагао своје на дому, и након осам година путовања по беломе свету, дође се одморити и загрлити оца и сестре. Мајку не нађе у животу; беше преминула треће године по његову одласку на море. Ову је тужну вест добио у Рангуну, где му је писмо стигло, пошто је тумарало осам месеци по свету. Пролио је сузу за мајком, кад од ње само кости још постојаху, чекајући под земљом маленога сељачкога гробља да иструну, те да настане загонетка сврхе, као што је и постанак.
Након осам година непрекидне борбе по превртљивом мору, Никола остале пет месеца код куће на одмору, и у то доба загледа се и заволи красну седамнаестогодишњу цуру, Мару, јединицу међу три брата, омиљено, чедо Јеле покојног Луке Жеравице, Никола се састајао неколико пута св својом драганом, и пре него се кренуо поново на пут, испроси Мару и прстенова је. Али да не би отац Николин остао без младе мушке главе, нађоше ђувеглију старијој сестри Николиној; сврши се свадба, и Никола уступи свој мршави део земље, пошто је он није могао обрађивати, своме зету, који у кући заузме његово место. А Марина мајка споразуме се с Николом, да ће Мару дати у службу у вароши код неке добре и поштене породице, где ће нешто уштедети, јер Мара имађаше три брата, који су једва животарили радећи земљу, те нису могли удомити сестру од своје зараде.
Никола се поздрави, И ижљуби са својом породицом коју оставља, и с оном у коју ступа, и крене се по други пут на море, с намером да се кући врати, кад буде уштедео колико му је довољно за набавку кућњег намештаја, да би увео у гнездо које ће сам савити, своју милу женицу Мару.
Никола одржи реч; врати се након три године и нађе своју Мару у потпуном цвету; уштеде Марине допунише Николину зараду; узеше у вароши до саме морске обале скромни стан под кирију, наместише га удобно ако не богато, венчаше се и отпочеше срећан заједнички живот, уверени да им никакав облак неће помрачити ведро небо домаћега живота. Мари беше двадесета, а Николи двадесетшеста година, па зашто да тако не мисле, када су се искрено љубили?
Након цигло четрес дана рајскога уживања, Никола крене на пут. Мара јесте била покушала да га још за које време задржи, али је попустила кад јој Никола стиснувши је на своје груди, полугласно рекао:
— Марице, ваља живјети нећемо вазда сами бити; док смо млади ваља да зарадимо, а две ће године брзо проћи.
— Порумени румено Марино лице, склопи плаве сањачке очи, привуче главу свога љубљенога Ника к себи, пољуби га и рекне:
— Имаш право! Хајде, брзо се врати, а не заборави играчке, и с осмехом на лицу а сузама у очима, продужи слагати у скрињу ствари свога мужа за одлазак.
⁂
Никола је више пута долазио кући и одлазио на море. Године су текле у миру и љубави, Маре у кратким загрљајима свога сина Ника, и у милој бризи за своја два синчића, Ива и Марка, која је добила првих шест година свога брачнога живота, заборављаше тешку бригу коју је имала ишчекујући милога друга, који никада није остајао на далеком путу мање од две године, и никада код куће више од два месеца.
Како су деца расла, расле су и домаће потребе, али Бог као да је хтео и тој тешкоћи стати на пут, јер обдари Мару само са двоје деце, и тако она могаше зарађивати, кад су јој деца порасла, утијавајући по добрим кућама, или радећи код куће. А у тридесетој години свога живота, а у двадесетпрвој морепловства, Никола постаде ностромо, те тако скромно али без најмањег оскудевања, живљаше ова срећна породица, узор поштења, рада и љубави за свакога, који је њу познавао, и свако је нострома Николу и Мару Николину, поштовао у велико, тако да су имали приступа и пријатељски били примљени у породице много вишег друштвенога положаја.
Мали Иво дорасте за школу. Како беше радосна његова мајка, када га први пут отправи до школских врата и када је увече, пред жућкастих пламеном уљане лампице, до постеље где њезина два анђелчића спаваху, писала доброме мужу у Сан франциско у Калифорнију, да је њихов Иво данас први пут отишао у школу. Настромо Никола беше се укрцао на један енглески брод за Калифорнију и натраг у Европу, да би што више новаца уштедео за оне који му беху све и сва на овоме свету, Енглези боље плаћају мрнаре него наши, а нарочито за дуга путовања.
Иво сврши основну и научну школу и сачека свога оца док дође с пута.
Први пут срце Марино познаде озбиљну тугу, од како је пошла за Ника. Први облак сакри сунце, које је огревало овај срећан дом. Она је јуначки сносила растанак од свога Николе, јединога човека кога је у своме животу љубила свом снагом свога поштенога и искренога срца, јер јој деца остајаху, те је то и сносила баш за љубав дечију; али растати се од свога првенца, беше за њу страшно: ничим се није могла утешити. Узалуд говораше Никола, да ће Иво до мало година бити капетан, а да ће он остарити и остати код куће; иначе да би морао до старе старости путовати, а да не зна да ли ће му се снага одржати. Мара беше неутешна. На послетку дође дан растанка; из загрљаја расплакане мајке отргну отац чедо и кренуше се паробродом до Трста, где отац и син ступише на исти брод, један за Носторма (редара) а други за камарота (капетанова послужитеља). Колико тешко беше мајци без свога сина толико исто је оцу било тешко баш зато што са собом имађаше сина. Гледати нежно дете где кисне где га грде па чак и пљесну, а не моћи га заштити, већ се и он сам морао показивати строг према своме детету, јер на броду не беху отац и син, већ Ностромо и Каматор, то беху муке неописане. Како је стрепео отац кад након мало месеца путовања би принуђен наредити своме Иву да затвори контра (једро на врху катарке)! Стрепио али не смео показати своју зебњу; Ностромо заповедаше, отац је морао ћутати.
(Свршиће се)