Храбри родитељи претрпеше јуначки дочекаше видети Ива као дипломиранога помоћника капетанова.
И други је растанак био тежак, али је Иво имао деветнајест година, и кренуо се на пут као шкриван (помоћник капетанов) пошто је провео четрнајест месеца док је испит положио, и добро се одморио код куће, где се са њим и отац последњега месеца налазио. Растати се с дететом од четрнајест година нежним невештим, и то растати се први пут, много је теже било него ли се растати са младим човеком који иде на море, не као почетних већ као извежбани старешина.
Опет прођоше три године и Иво положи испит капетански за далеку пловидбу; беше му тек о двадесет и две године. Ко је могао описати радост мајчину, кад би под руку са својим младим капетаном, а с друге стране са другим сином, ком беше седамнајест година, гордо шетала по улицама свога родног места?
Ова радост не потраја дуго, јер дође плачни дан растанка, не само са једним сином, већ с оба своја сина.
По положеноме капетанскоме испиту, Иво је сачекао три месеца, док је отац стигао кући. Ностромо Никола, да би по вољи учинио својој Мари, био је пристао да млађи син Марко учи гимназију, па ће с временом видети, што ће са њим. Али Марко, с једне стране, непрекидно мољаше родитеље, да га пусте на море, камо га је срце вукло, а нарочито од како је видео свога брата, где је постао капетаном, а с друге стране Иво је непрекидно мајци говорио, да се само на мору може постати човеком, јер да они неће моћи дати довољно школовања Марку, те ће се морати целога века мучити; отац који у души жељаше да и други син постане капетан, потпомагао је оба сина и успеше те мајка пристане на њихову жељу.
Пошто ови скупа проведоше двадесет дана код куће, крену се два брата за Трст, да траже брод на који ће се укрцати. Иво ће водити бригу, да нађе добар брод за Марка, који беше младићак здрав и паметан; био је свршио пет разреда гимназије. Отац никако није хтео да се обојица заједно укрцају; он беше искусио муке имајући сина са собом, а и помишљаше: Недај Боже несреће, па обадви…
Али ову мисао није смео саопштити својој Мари.
⁂
Мари Николиној стижу писма редовно; последња три прими случајно једног истог дана Николино из Таганронга, Ивино из Њујорка а Марково из Буеноајероса.
Прошла је година дана од како је сама у својој кућици до обале. Оно три године док је служила у вароши пре удадбе, научила је писати; предвиђала је да ће јој требати за дописивање с поморцима. Сада самој, била је најмилија забава читати писма својих милих помораца. Она не иде по кућама на рад; трошак је мали код куће, а двојица помажу. Марко штеди за себе, да би скупио за полагање испита шкриванског.
Маре и ако у четрдесет и петој години, беше очувала лепе црте лица и виткост стаса; и када би шетала, ко би је видео, рекао би: гле лепе госпође Маре! Беху јој заменили име; нису је више звали Маре Николина, већ лепа госпођа Маре; јер сада је живела у некој удобности, имала је и слушкињу, али више да не би сама била, него ли да би јој у послу помагала; а и сина је имала капетана; напослетку то је носила клобучић; то је морала урадити да учини по вољи своме Иву. Маре би ипак када би сама у својој кућици слушала фијукање разјаренога ветра и хуку бесних таласа, уздахнула и жалила за временом када беше само Мара Николина. Али онога дана, када прими три мила писма, не пожали замену свога имена, понос мајчин победи нежност срца. Иво јој пише, да му је капетан брода, на коме се он налазише, уступио заповедништво, с одобрењем сопственика из Пељешца, јер капетан остаје у Америци да срећу покуша. Добре погодбе добио је Иво, добар му брод беше; видело се по писмо његово задовољство; само је тражио од мајке, да пошто по то удеси, да отац дође кући и да напусти пловидбу; он је доста претурио преко главе, док је децу на пут извео: он, Иво, не би морао миран бити, савест би га гризла, када би допустио да му се добри отац у педесет и другој години мучи по мору, имајући сина капетана.
Блажена мајка трчала је онога дана од куће до куће да познаницима саопшти своју двогубу радост: син заповедник, а муж долази за свагда кући.
Свако је искрено делио радост с лепом госпођом Маром, јер је њу свако волео и поштовао.
У вече испрати писмо Николи за Марсељ, где ће стићи, надала се, за неколико дана, (судећи по ономе што јој Никола пише из Таганрога), саопшти му радосну вест о Ивину унапређењу и замоли га од своје и Ивине стране да уграби прву згодну прилику, те да из Марсеља дође дома. „Што ми вреди, —— заврши писмо, — што имам добра мужа и децу, када сам увек сама; дођи код твоје Маре, коју, као што знаш, зову лијепа госпођа Маре, нијесмо још сасвијем стари…“
⁂
Пред вече једнога пролетнога дана, сеђаше лепа госпођа Маре замишљена пред отвореним прозором, гледећи неколико чамаца, који се вожаху по мирноме, плаветноме мору, кад неко куцне на собна врата.
— Напријед, рекне Мара, а у собу уђе једна добра Марина пријатељици, имућна удовица госпођа Цвијета. Пошто се руковаше и за здравље упиташе, рећи ће Цвијета:
— Што је са поморцима?
— По посљедњим писмима сви су добро. Николу ишчекујем сваки час; он је на броду који иде из Марсиља за Тријешће, а пошто је капетан, као што сам ти прије казала, одавде, баци ће анкеру (котву) пред наше мјесто, ако буде лијепо вријеме, да види фамилију и искрцаће мога Николу.
— Баш се радујем, нећеш више бити сама; није то никакав живот; свеђ далеко од својијех драгијех; ја се не би никада била удала за поморца.
— П јес тешко, али шта ћу, ваља да буде и помораца; а што би наша мјеста без помораца.
— То јест; а што је са твојим капетаном.
— Мало сам се узнемирила. Има баш данас мијесец од како је заједријо из Новајорка за Лондру, а писао ми је, да се нада стигнути за тридести—четрести дана, пак сам замишљена; знаш што је море!
— Нема још разлога за страх.
— Може бити да ће данас доћи писмо; још постијер није био у мене.
Продуже још пола часа разговор, када се с уличних врата зачу глас поштарев:
— Госпође Маре, књига!
Истрча госпођа Маре и врати се преврћући писмо у руци.
— Није од мојијех; од кога може бити? — и устресеном руком отвори писмо и погледа потпис. Беше неко име на ић, али њој непознато; погледа одакле је и рекне:
— Из Фалмута; што је ово?!
— Што си се препала? ти се сва тресеш.
У то Маре читаше и биваше све блеђа у лицу; ухвати се за столицу, паде јој писмо из руку и викне:
— Иво мој, душо моја! — и стропошта се на тле.
Цвијета викне слушкињу, која дотрчи; намести Мару на софу, откопчају јој хаљине и протрљају јој слепе очи и дланове оцетом. Маре отвори очи, сузе је облију и кршећи руку од руку по ново цикне.
— Утопи се мој капетан! срце моје! — и опет изгуби свест.
Цвијета прочита писмо: Неки, од наших, који је живео у Иралмуту саопштава, да се брод „Виле“ разбио у близини и цело се особље потопило; да су покушали у залуд прискочити с обале у помоћ. Знајући да је капетан на „Вили“ његов пријатељ Иво Мишета, он сматра за дужност, с великим болом у души, да јави породици покојног капетана Ива, овај страшни догађај.
Беше стигао лекар и успе повратити свест Мари, која само мрмљаше: — Мој Иво! Никада те више видети нећу!
— Доктор нареди да је оставе у потпуном миру, а да ће се он до две уре вратити, и тек што хтеде изићи а с мора чу метак топовски. Маре се изправи, доктор застане; други топ; Маре устане и избуљи очи; у то улети један дечко и викне: Ево нострома Николе, госпођо Маре.
Доктор и присутне пријатељице Марине, узбезекнуто се погледаше и сви са сузним очима гледаху шта ће сада бити с Маром, која обома рукама главу стегне очи јој се засветлише и упре их у слику Ивову, која је висила о зиду, па потмулим гласом рекне:
— Ко ће дочекати оца, када тебе нема! Што је дошао! Никола, немаш сина! ко ће му то рећи!!
Марин глас, био је зверски, и као да је неки терет на глави притискивао, поступно се скупљала, док се не нађе чучећи на поду. Одједном скочи на ноге, дирне обе руке у вис, пена јој удари на уста и цикне према мору:
— Нећеш, стати на пут моме Иву! пу! доћи ће он, ха, ха, ха! и сроза се…
Доктор се приближи, опипа јој било и чело, па промрмља:
— Пореметила је памећу!
— Да ли ће оздравити? упита Цвета.
— Да видимо.
Маре се беше утишала, положе је на софу, где стајаше непомична, али не затвори очи, које као да траже некога по соби.
„Нада“ брод на ком је допловио ностромо Никола, баци котву подаље од вароши, јер у близини не беше згодна места. Никола се извезе на обалу, и да би што пре загрлио своју Мару, пун весеља и радости ускочи у кола, која га довезу до врата своје омиљене кућице. Искочи из кола, и у овом весељу и не примети свет, који се око врата сакупио; не опази погледе сажаљења; не чу шапутања: тужни ностромо Никола!, већ улете у кућу и још с врата викне:
— Лијепа госпођо Маре, ево ти госпара Николе — и ступи на собна врата. Застане на прагу, погледа наоколо, побледи му црномањасто лице, па упита: шта се догодило? И притрћи Мари и загрли је. Она се, тргне, протрља очи и само прошапута: Никола! Али му не врати пољубац, већ смешећи се настави:
— Доћи ће Иво из Лондре! Шта ће море! рог мору! пу! ха, ха, ха!
Збуни се Николи мозак, али ипак разуме, да се нешто страшно догодило; исправи се, грчевито стисне руку Лекару и упита:
Иво?
Лекар полугласно одговори:
— Молимо се Богу за његову младу душу.
— Утопио се??
— Сви, и брод пропао.
— А Маре!?
— Пореметила памећу.
— За свеђ!
— Не губимо наду.
— Сузе облише једро старачко лице и котрљаху се по седој бради храброга поморца; спусти се на столицу, наслони лактове на колена, а главу на шаке, и у глас зајеца.
У једном куту собе плакаше седи отац, морски јунак, а у другоме се смејаше нежна, добра мајка!!
⁂
Дванаест година прохујало је, од како је бедна Мара, до трећи пут заменила своје име.
Дванаест је година од како Маре Луда ишчекује свога капетана Ива. Телесно беше оздравила, али мозак јој никад не оздрави; свакога јутра устајући рекла би: — Јуче је писао Иво из Лондре. — Дванаест година за њу беше један дан. Познаваше свакога, али јој свако изгледаше онакав као што беше пре дванаест година. Никада не хтеде обићи друго што, већ просте папуче, нити друго одело на се метнути, као што је видесмо при почетку ове тужне али истините приче.
⁂
Син Марко осам година по смрти свога брата Ива, положи капетански испит. Свих осам година борио се и у свачему је оскудевао, јер је морао помагати уцвиљене родитеље а и штедети за полагање испита.
Ностромо Никола не хтеде оставити саму умно болесну Мару, већ набави себи чамац и риболовом, а лети возећи свет на купање и у шетњу, зарађивао је по нешто, али све то не беше довољно, јер Мара која је чешће бежала из куће, да на обали морској виче на море, због њене умне болести није више могла радити.
Те тако под старост, вредни Ностромо Никола борио се с оскудицом и морао се и задужити. Али челично срце остарелога морнара све је то сносило; морао је живети, он говораше да своју Мару саму не остави. Ива не беше заборавио, али се тешкој судбини навикнуо и говорио је: — Тако ти је море: дава много а још више отима, — а био се навикао и на лудило своје мале Маре, па се тешио говорећи: — Нек ми је само жива а Марко ће добити заповједништво брода, па можда у добру и обилости да ће оздравити.
Јест, али море му још један страшан удар спремише.
Четири године пошто је положио испит капетански Марко се ожени прилично имућном девојком без оца и мајке. Ова женидба Маркова не би по вољи поштеноме Нострому Николи, јер девојка не уживаше добро име. Ни Марко је није узео из љубави, већ само да би могао старог оца ослободити тешког рада, а мајци прибавити све удобности, у којима је дотле оскудевала.
Женином прчијом купи брод, плати све очеве дугове продаде очев чамац и замоли једнога свога познаника да даје оцу колико му буде требало; изљуби оца и мајку и са женом оде у Лондон, где беше његов брод.
Жалосна мати све је то гледала, али слабо шта разумевала. Поремећени мозак само је мислио о Иву и његовоме писму које је из Лондона стигло.
Марко са невестом отплови на свом броду из Лондона, и ван реке Темзе, услед противног ветра, баци котву. Црна ноћ наступи и око поноћи један енглески пароброд, тражећи улаз у Темзу, не опази Марков брод и удари га отворивши му десни бок с трага. Помоћу ланца енглеског пароброда, цело особље и жена капетанова спасу се, а капетан Марко, веран капетанскоме задатку, надгледаше и управљаше овим спасавањем. И последње лице би спуштено у чамац, капетан хтедне да се попне на ограду брода,како би низ канап у чамац спустио. У томе тренутку брод се нагне, зарони му се стражњи на предњи део, и потоне, а у вртлогу, који тонући занесе капетана.
(Свршиће се)