У 1897. години зачела се мисао у министарству војном код надлежних лица, да се – услед штампања многих поверљивих ствари, које нису за јавност, а за које радове треба већи број лица да присуствују тим радовима, те се отржу од свог редовног војничког посла – установи при министарству војном „Војна штампарија.“ Ту замисао прихватили су тада надлежни фактори као по све корисну, и већ идуће године појављује се штампарска радионица Мин. војног.
Та штампарска радионица није набављена нова, као што је требало, већ купљена стара од Пере Тодоровића за 27.000 динара. Што она није набављена нова, већ стара од овога, јавно мњење није остало тада дужно ни Пери Тодоровићу ни ондашњим његовим протекторима за овакву куповину. Тадашње оптужбе за ову куповину разумемо и одобравамо потпуно, али не можемо сада да разумемо и одобримо нарочито за понеке оптужбе које потичу од невојника̂, те отуда нису ни компетентна да о потреби једне војне штампарије с разумевањем и довољно јаким разлозима говоре. Сви, без изузетка, нису држали за вредно ни да бар једним оком завире у ближе интимније прилике ове установе, те да бар о њима говоре с потребним аргументима и с нужном оријентацијом, нарочито с тога, што данас нема готово ничега од старе штампарије Пера Тодоровића, која није могла да снабде, ни у минимуму, а камо ли целу потребу штампаних предмета, потребних за војску. А данас, када је она потпуно савремено снадбевена тако, да сама израђује све потребе војнога министарства и да оно нема потребе да ма шта плаћа другим штампаријама — морамо рећи, да је велика погрешка — укинути је.
Ствар са војном штампаријом не стоји тако како понеки представљају. Држава од ње нема штете, него вајде. Да то и докажемо.
Прошле две године предвиђено је буџетом мин. војног на штампање својих образаца, књига и правила по 20.000. динара = 40.000. И за ту суму новаца Министарство војно имало је израђене у својој штампарији све потребе. И још при томе предало је главној каси у готову преко 30.000 динара.
За ову 1904. годину предвиђени су много већи радови у министарству војном но за минуле године, с тога је у овогодишњем буџету стављено око 40.000 динара за материјал и радну снагу, а предвиђен је приход у 10.000 дин. Дакле, за све радове у овој години предвиђена је сума око 30.000 динара, а ми смо уверени, да ће приход бити много већи, те према томе сва израда неће стати државу опет око 20-22.000 динара. Па да ли може бити повољан кредит министарства војног од 20-22.000 динара за штампање свих образаца, правила им књига, нарочито сада, када су прилике на Балкану оштре, — када би се ови радови радили у Државној или којој другој штампарији?!…
Само се по себи разуме, да ће онај, који своју потребу сам израђује, имати ове израђевине јевтиније него кад их купује у другој радњи. Отуда и уштеда. Дакле, ако је до уштеде, онда је она скопчана с установом војне штампарије.
Да рекнемо коју и о уштеди у живом материјалу. Министарство војно има обично доста преко године разних поверљивих радова за штампање. Кад се они израђују у другој штампарији, потребан је повећи апарат за успешно контролисање и чување тајне. За такве радове, док су се радили у државној штампарији — увек су одређивани официри који су раду присуствовали и пазили да се тајне сачувају. Има таквих радова који трају 1, 2 и 3 месеца, и за све то време официри су морали вршити тај надзор. Шта је то државу коштало? То се не узима у рачун.
Пређе се за „Службени Војни Лист“ плаћало, а сада га војна штампарија штампа бадава и даје бесплатно г.г. официрима, војним чиновницима и свима командама и надлештвима. За овај службени лист док се штампао у државној штампарији, морао је постојати много већи број лица но што је данас, јер се за сваку ситницу — а њих је код оваког листа много нарочито оваквог — за сваку промену — за свако преиначење, за рукописе, коректуре, ревизије и друге заповртице морало трчати с једног краја на други. А све то кошта. Сад је све то отпало, па зар и у томе није учињена уштеда — уштеда како у новцу тако и у живом материјалу, који се отрже од свога војничког посла па троши улудо? Данас је цела војна штампарија поверљива установа и из ње излази на Божји свет ни једна стварчица која није за јавност.
Добит од свега горњега, може се само тако прорачунати, кад би се ухватио хесап од штете које би опште наше дело претрпело, кад би се каква поверљива израда саопштила коме не треба.
Корист државна није сваки пут у монети, него и у моралној тековини.