На другом крају света Русија ратује с једним до јуче варварским племеном монголске расе; цео културни свет упро је очи тамо, очекујући жељно вести се бојног поља. Американци, Енглези, Немци и ако су одмах из почетка објавили, да ће остати неутрални, радосно би поздравили јапанске победе, јер им велико словенско царство, које прети да прогута целу Азију, смета у њиховим завојевачким плановима. Само Француска, руска савезница, жели да Руси победе и ми, остали Словени, велики и мали.
И треба да желимо. Од свију словенских народа Руси су једини, који су успели, да створе велику, јаку државу. Сви остали Словени су ситни и поцепани, један залогај само, који би Германци, у ненаситости својој, првом приликом прогутали да није Русије. Затварајући очи пред свима погрешкама, које је Русија у прошлости чинила спрам осталих Словена, ми данас треба само да се сећамо добра, које нам је учинила. Она је велики стожер, око којега се креће цео словенски свет и који, масовношћу својом и величином, чини да и ми мали можемо да живимо. Да нема ње, не би ни нас било; ако ње нестане, нестаће и нас.
Али не желимо ни руску победу само зато, што нам то наши животни интереси налажу. Из тих разлога могу да је желе и Французи и Грци. Има нешто друго што нас везује за Русију, још много јаче и дубље. То друго, то је осећање племенске заједнице, која може у току живота и недаћа и да се утули, можда, али које увек свом силином својом букне, кад опасност наиђе. Оно живи дубоко урезано у срцима свију нас; још као деци причали су нам наши старији, да тамо далеко на северу има један велики, силан народ од наше крви и од нашег рода. Свест о заједничком пореклу и сродству живи у народу, прикривена и необјашњива, очувана још из доба, када су сви, Словени имали један језик и једну домовину. Све се остало лако заборавља, само то не; заборављају се услуге јуче учињене, заборављају и неправде; заборавља се све што се памећу памти, а остаје само оно што срце памти. Друкчије се не би могло објаснити оно што нас данас обузима кад помислимо на Русију. Кад читате како се цела земља руска заталасала, како се цео народ, креће, и старо и младо, и велико и мало, како се бацају на страну све размирице дојучерашње, како се све диже цара, цара да брани — тада и нас подилазе жмарци; коса нам се на глави костреши, хтели би и ви да идете, да се бијете и да победите.
Настају тешки дани за Словенство. Увек му је била судбина, да буде на међи између културнога и варварскога света, увек је свака дивљачка најезда прво на Словене ударала. Стотинама година трајале су те битке, безбројни су били порази, безбројне и победе. Крај свега тога Словенство је ипак напредовало; оно данас стоји јаче но веће но што је икада било. Битка, коју Русија сада на другом крају света бије, има да реши хоће ли Азија, колевка човечанства и културе, постати словенска земља. А ко буде Азијом владао, тај ће владати светом.