(Наставак.)
Никаква необична покрета не примећиваше се међу њима; нису ништа чули. Пас је раскомадан и поједен пре но што му се месо могло оладити! Коњ је поштеђен. Неко време заузети смо брања кактуса који нам подкрепљује животиње. Кад се вратисмо на место посматрања, указује нам се весо призор. Ратници, поседали око ватре, обнављају боју премазану на телу им. Ми знамо шта то значи. Газајо је већ поцрнео. Благодарећи јаком Сунцу, биће скоро добро за паковање. Неки Индијанци превлаче отровом врхове од стрела. Ти знаци повраћају нам снагу. Они ће у скоро кренути, ако не ноћас, онда сутра у зору. Честитамо једни другима и пратимо оком сваки покрет у логору. Пред вече, наде нам се повећаше, Ах! ево, нека необична кретања. Дата је, нека заповест. Ето! Miri! Miri! — Look! look! — сви ловци узвикују на један мах, само тихим гласом.
— Врага! они ће се кренути у сутон.
Дивљаци скидају tasafo и завијају их. Затим, сваки, се упућује своме коњу, коље је подизано; животиње напојене зауздане и опремљене. Ратници узимају копља, штитове и лукове и скачу на коње. После једног тренутна ред им је образован они се, један по један, упућују југу. Најмногобројнија трупа прошла је. Мања трупа Навајаца узе исти пут. Али не! ова последња нагло скреће лево и прелази прерију, упућујући се истоку, ка извору Ојо де Вака.
Гадан призор
Прва нам брига беше да јурнемо ка извору, да би смо угасили жеђ, а по том да приберемо остатак меса на неоглоданим костима које прекриваху долину, и глад утолимо. Ипак се уздржавасмо, у обазривости.
— Чекајте док замакну, рече Гареј. Нестаће их за тили час.
— Да, останемо овде још један тренутак, додаде неки други; можда су неки што изгубили, па ће се вратити да узму.
То није било немогуће, и ма да нам није лако, решисмо се да останемо још мало у кланцу. Сиђосмо у честу да се спремимо за полазак да оседламо коње и скинемо им покриваче, којима им главе беху умотане. Јадне животиње! Изгледало је да разумевају, да долазимо да их ослободимо. За то време, стража нам се беше попела на врх брега, да мотри на две трупе и извести нас чим буду ишчезле.
Хтео бих да знам зашто Навајци иду преко Ојо де Вака, рече нам вођа неспокојна лица, срећа је што наши другови нису ту остали.
— Мора да им је досадно чекати нас тамо где су, додаде Гареј, сем ако нису нашли више дивљачи но што ја мислим.
— Yaya! узвикну Саише, они могу благодарити Богу што ису са нама остали. Ја сам постао прави скелет. Mira! Carrej!
Коњи нам беху оседлани и опремљени; стража нам ништа још није јавила. Губимо већ стрпљење.
— Хајдмо! рече један од нас, крећимо се: сад су доста далеко. Неће се ваљда забављати целога пута враћањем натраг. Оно што они траже, пред њима је, ја бар тако мислим, До врага! плен, који их мами доста је добар!
Не могасмо се више уздржати. Дозвали смо стражу. Она само још опажаше главе у даљини.
— То је довољно, рече Сеген, Ходите; поведите коње! Брзо га послушасмо и јурнусмо крају кланца, са својим животињама. Један младић, pueblo Сегенов слуга, беше измакао неколико корачаја у напред. Журио се да стигне извору. У тренутку када стиже на излаз кланца, видесмо га где се опружи на земљу, јако уплашен, вукући коња назад и вичући:
— Mi amo! mi amo! to davija son! (Господине још су овде!)
— Ко? Упита Сеген, нагло прегнув напред.
— Индијанци! Господине! Индијанци!
— Ви се луди! Где их видите?
— У логору, господине. Погледајте доле!