Дан: 3. фебруар 1904.

Ручак у Двору

Синоћ је био ручак у двору у част министара из последњега кабинета а довече ће бити ручак у част нових министара.

Српски Краљ Змају

На глас, да је Змај оболео, Краљ Петар га је телеграфски запитао како је са здрављем и пожелео му, да се ускоро опорави. Дубоко тронут том краљевском пажњом, Змај је одговорио, да се последњих дана опет осећа мало боље и захвалио на почасти.

Кнез Арсен

Берлинском листу „Тагу“ јављају из Париза, да се кнез Арсен ових дана креће у Петроград, да ступи поново у руску војску.

Испит Краљевићу Александру

Данас ће бити годишњи испит Краљевићу Александру из свих предмета. Испиту ће присуствовати г. Љубомир Давидовић, министар просвете, и председник министарства г. Сава Грујић.

Дипломатске вести

Г. С. Величков, бугарски дипломатски агент отпутовао је у Софију. — Г. Стојан Новаковић, посланик у Петрограду, допутовао је у Београд.

Заступник бугарске дипломатске агенције

Овдашњи бугарски војни аташе, пуковник г. Хесапчијев, отправљаће послове бугарске дипломатске агенције у Београду.

У Ђаковици стање погоршало

Јутрос смо добили из Скопља извештај да је у Ђаковици права побуна Арбанаса. Из Скопља је отишао Шукри паша са неколико батаљона војске.

Зашто то?

Г. Т. Виловски, некадашњи начелник министарства спољних послова под Владаном Ђорђевићем стигао је из Беча у Београд.

Зашто ли је Боже, дошао?

Нова царинска тарифа

Пошто је пројект тарифе допуњен а поправљен према примедбама које су учињене у одбору за трговинске преговоре при првом читању, одбор је приступио другом читању под председништвом г. Лазе Пачуа, министра финансија.

Војвода Марко Миљанов

Данас је жена покојнога Миљанова давала парастос своме покојноме мужу. У Саборној цркви били су београдски поклоници покојнога Марка и сви Срби из Црне Горе, који живе овде а нису још под утицајем званичне цетињске мржње према покојном Марку. Особита популарност Марка Миљанова у Црној Гори разумљива је. Он је имао све особине доброга народнога војводе и једну која га је уздизала над другим војводама црногорским. Она се састоји у томе, што је покојни Марко био и јунак и грађанин, који је високо ценио политичке слободе, којих у нашој лепој Црној Гори још нема. Због овога Марко је без сваке партијске организације био природни вођа Црногораца напреднијих мисли, који не стапају појам „држава“ у појам „господар“ и интересе народне са интересима срећне владалачке куће несрећних поданика. Он је својим природним талентом предњачио у тежњи, да се одвоји све што је лично господарско од онога што је народно и господарско заједно. Због тога је Марко у очима Господара Црне Горе и његових себичних људи симбол државнога зла а у очима напреднијих Црногораца симбол политичких слобода.

Државна имања

Приликом продаје државних имања, која ће се ускоро извршити, многи ће доћи до жељених плацева и кућа. Тако ће и г. Николи Пашићу да се оствари давнашња жеља да дође до оног плаца код његовог „Национала“ који ће овом приликом моћи да купи.

Добротвор

Панта Барјактаровић, трговац врло честит и одличан Србин, преминуо је пре два дана у Земуну, и све своје имање завештао је српској општини и занатлијама. Покојни Барјактаровић био је један од најистакнутијих и највиђенијих Срба у Земуну, због чега је био неколико пута биран за председника српске општине а једном и кандидат за градоначелника, али као опозиционар владин није могао да буде изабран. Погреб му је био врло велики, јер сем Срба било је и Немаца и осталих грађана земунских.

Путничке вести

Г. Сава Илић трг. и посланик из Шапца, Др. Илија Коловић, г. Ђока Станојевић проф. Велике Школе и г. Паја Михајловић, Државни Саветник, допутовали су из унутрашњости. Г. Љуба Стојановић, министар у пензији, отпутовао је у Беч.

Гуњ и чакшире

Синоћ око 8 час. доведен је у кварт палилуски неки Владимир Митровић, који је ухваћен да продаје један сељачки гуњ и чакшире, а није хтео да каже од куда му. Сумња се да је он те ствари украо.

(Наставак.)

Пођох за Сегеном ка стени која се уздиже на уласку у кланац. Пажљиво погледасмо доле. Чудна слика изађе нам пред очи. Логор је још у стању каквом смо га ми оставили; коље још стоји пободено. Космате животињске коже и гомиле костију прекриваше долину. Стотинама вукова шуњаху се тамо амо, урлајући један за другим и гонећи онога који је уграбио боље парче. Ватре непрестано гораху, и вуци, јурећи кроз пепео, подизаху жућкасте облаке. Али ту беше нечега много чуднијег од свега овога, нечега што ме запрепасти. Пет шест готово људских прилика кретаху се око ватре, купећи остатак кожа и костију делећи их вуцима, који у гомилама урлаху око њих. Пет шест других, њима сличних лица, посађени су око ватре, мирно грицкаху у пола печена ребра! Јесу ли то… заиста, да, то су људи! Пренеражен, осматрах им кржљава тела, дуге руке као у мајмуна, чудне и несразмерне им главе, са којих се спуштаху црне […] косе, увијене као какве змије. […] двојица изгледа да имају нешто […], какву издрпану дроњу. Остали беху исто тако наги као и животиње које их оружаваху; наги од глава до пета. Гадан је то призор, који даје ова врста црних демона, згурених око ватре, држећи се набраним, дугим рукама у пола оглодане кости, са којих кидају месо блиставим зубима. То беше страшно за погледати, и требало је да прођу неколико тренутака па да се приберем и упитам ко су и шта су могли бити ови створови. Најзад ставим питање:

— Sos Yamparicos, одговори cibolero.

— Који? понова упитах.

— Los Diggers Yampricos, senor.

— Les Diggers, les diggers¹, рече неки ловац, мислећи да тако боље објасни ову чудну појаву.

— Да, то су Индијанци, Diggers, додаде Сеген. Немамо се чега бојати од њих.

— Али имамо да ћаримо с њима, значајно рече један ловац. Кожа са лубање Diggers-а плаћа се исто толико, колико и свака друга, колико и кожа каквог паше.

— Нека нико не пали ватру! рече Сеген одлучно. Још је сувише рано: погледајте доле!

И он показа на крају ливаде два три светла предмета, шлемове ратника, који се удаљаваху, и који се још опажаху над травом.

— А како ћемо их се онда докопати, капетане? упита ловац. Замаћи ће нам у стење; утећи ће као поплашени пси.

— Боље је пустити их нека иду; бедници, рече Сеген, изгледајући да не жели да се крв тако без нужде пролива.

— Не, капетане, рече исти ловац. Нећемо ложити ватру; али ћемо их похватати, ако можемо и без тога. Момци, хате за мном, овуда!

Он се хтеде упутити кроз растурене стене, на начин како би прошли неопажени између кланаца и брега, али се превари у очекивању; јер у тренутку, када се Сунце са својом сестром појави на излазу кланца. Diggers-и се поплашише од блистава им одела, које им одмах паде у очи и нагоше, као застрашене даме, јурити им боље летети крају брега. Ловци јурнуше у галопу да им препрече пут; али беше сувише доцкан. Пре но што их могадоше стигнути. Diggers-и беху умакли у један пролом, и видело се како пуже на више уз шиљасту стену, ван сваког домашаја. Само ловац Санше успе да ухвати једнога од њих.

Његова жртва беше се високо успела и пузила уз стену, када јој се конопац обави око врата. После једног тренутка, тело јој се разби о стену! Ја отрчах да је видим: беше на месту мртва. Леш јој представљаше само једну масу без форме гадна и гнусна изгледа.

Немилосни ловац ни мало се на то не осврћаше. Направи једну глупу шалу, па се наже на своју жртву и одера јој кожу са лубање, стрпа је онако врућу и крваву у џепове својих, calroneros-а.

Дакома

После те епизоде, спуштамо се ка извору, и, сјахавши, пустимо — коње да се напију до миле воље. Ни смо се бојали, да ће покушати да утеку. Као год и они, прва нам је брига била да се напијемо; и, клизајући се кроза грање, стасмо — водом пунити судове. Изгледаше, да се никад нећемо напити, али нас од извора одвоји исто тако прека потреба, и сјурисмо се у логор да потражимо чиме ћемо угасити жеђ. Наши узвици растера — беле курјаке, које гађасмо камењем. У тренутку кад хтедосмо покупити остатке јела у прашини уваљане, привуче нам пажњу чудан клик једног ловца.

— Ma aray, camarados, mira el arco!

— Мексиканац, који изговори ове речи, показиваше на неки предмет, који му лежаше крај ногу.

— Caspita! узвикну он; то је бео лу̂к.

— Бео лу̂к, до ђавола! понови Гареј.

— Бео лу̂к! узвикнуше много њих, посматрајући предмет с чуђењем и страхом.

— То је лук каквог великог ратника, уверавам вас, рече Гареј.

— Да, додаде други, и његов власник мораће се вратити да га потражи, чим… По богу! погледајте доле. Ено га где долази, до сто ђавола!

Сви обртосмо своје погледе у крај прерије. На крај хоризонта указиваше се као нека светла звезда, како се креће. То је било нешто са свим друго; довољан нам беше само један поглед, па да упознамо шлем како се прелива на сунчевим зрацима и како се креће према правилним кретањима коња у галопу.

— У врбљак, децо! у врбљак; узвикну Сеген. По коње! доведите их! хитро! хитро!

За тренут ока сваки је од нас држао свога коња за узду и водио га, боље рећи вукао га к врбљаку. Ту уседнусмо на њих, да би смо били спремни за сваки случај, и остасмо непокретни вребајући кроз лишће.

— Хоћемо ли опалити, када се буде приближио, капетане? упита неки.

— Не.

— Лако ћемо га стићи, кад се буде сагнуо, да подигне свој лук.

— Не, живота вам!

— Па шта да се ради онда, капетане?

— Пустите га да узме свој лук и да иде! одговори Сеген.

— Зашто, капетане? Зашто то?

— Будале! Зар не увиђате да би се цело племе пре поноћи пустило за нама? Јесте ли луди? Пустите га, нека иде. Можда нам неће опазити траг јер нам коњи нису потковани: ако их не опази, пустите га нека иде као што је и дошао, велим вам.

— А шта ћемо, ако баци поглед на ту страну?

— Говорећи то, Гареј показиваше стене на подножју брега.

— Проклетство! Digger! узвику Сеген изменивши се у лицу.

Лешина се лепо видела, с предње стране стене; крвава лубања окренута је у ваздух и на страну тако, да је морала пасти у очи човеку, који долази из равнице. Неколико coyotes-а беху се већ успужали до лешине, њушећи около, као да се устежу пред том гадном масом.

— Мораће је видети, капетане, додате ловац.

— Ако је угледа, отарасимо га се копљем или ласом, или ћемо га живог ухватити. Нико нека не окреше пушком. Индијанци би још могли чути, па би нас стигли пре него би смо и обишли брег.

А кад треба да променимо држање, капетане?

Оставите мени, да изаберем тренутак. Можда ће сјахати, да узме лук, или ће доћи на извор да напоји коња. У том случају, опколићемо га. Ако угледа Diggers-ово тело, можда ће му се приближити, изближе разгледа. У том ћемо му случају тако препречити пут. Стрпите се! даћу вам знак.

За то време Навајо је долазио великим трком. После тог разговора, већ је био триста јарда од извора, и приближавао се, не успоравајући трк. Очију упртих у њ ми смо ћутали и задржавали дисање.

(наставиће се)

---

¹Гробари, нарочити назив дивљачи у овим брдима.

Јапански цар

Пре годину дане једва да је код нас ко разбирао много, ко је тај микадо. Данас, кад је отпочео рат између Руса и Јапанаца, знаће или бар треба да зна свако и код нас, да је микадо реч јапанска и да Јапанци тако називају свога цара.

О њему ћемо да рекнемо коју реч.

Садашњи микадо ступио је после смрти овога оца на владу 21. јануара 1867. год. Било му је тада 15 година. Име му је Мучухито. Према јапанским књигама је Мучухито стодвадесет први микадо свога рода и племена. Толико их се изменило по реду један за другима, од како је Џенму Тенро, „син неба“ по јапанском тврђењу и рачуну на неких 660 година пре рођења Христова ту династију засновао. Како европски историчари нису нигде ништа знали о Јапанцима и о њиховим микадима, ваља нам у томе веровати Јапанцима и њиховим ученим историчарима.

Микадо Мучухита је узео за жену принцесу Харико, ћерку принца Ихијо, из највишега јапанскога племства. Царица нема деце, но како јапански закони дозвољавају Микаду да држи и „споредне жене“, имао је цар од тих споредних жена тринаесторо деце, седам ћерки и шест синова. Од синова му је остао у животу само најстарији — престолонаследник Хару-но-Мија, који је од скора и сам ожењен. Овоме је сад лако, јер ће он после смрти свога оца по свој, прилици наследити и фактично царску власт, ако Руси овим ратом не испретурају целу јапанску империју. Претци садашњег микада Мучухите беху кроз пуних седам столећа само сенке од владара. Фактични господари беху Шогуни, поглавице војске и војничке касте. Тек садашњи микадо је год. 1868, срушио власт Шокуна и постао сам господар земље. Како је био велики пријатељ европске културе, латио се журно рефорама, које је већина Јапанаца вољно прихватила.

Претци садашњег микада нису се никако показивали народу, па и ако је и у том погледу раскинуто са својим обичајем, ипак се и Мучухито ретко кад даје видети, више племство и стране дипломате виђају га о пријему на Нову Годину, при пролетној и јесењој свечаности, иначе се виђа приликом отварања парламента и једно двапут при смотри војске на равници Аојама. Иначе живи одвојен од света у огромним просторијама своје царске палате, које с парковима заузимају више места него пространи Ватикан, у ком робује римски папа, и још пространија „забрањена варош“ у Пекингу, у којој траје дане кинески цар.

Како изгледа микадо Мучухито?

Они који су га видели веле да је висок пет и по стопа, за јапанске кепеце читав џин. Здепаст је и као и његови поданици ћошкасте главе. Брада му дуга и као шилом сађена. Да је црна није потребно казати јер су Јапанци сви црномањасти. Поглед му је већином мутан.

Што се тиче његове памети, ту су мишљења подељена. Једни га величају као најпаметнија владара, но врло их је много који тврде да је Мучухито доста ограничен човек. Тешко је утврдити правилно мишљење о душевним способностима једног тако од света одвојеног владара, који и дан данас не разговара с другима, па ни с највећим достојанственицима иначе, него преко за то одређеног дворјанина. На коњу седи Мучухито врло несигурно, но није то ни чудо јер се на коњу пење само кад пред војску излази. Но на коњу изгледа још и којекако, али кад иде пешице веле да је врло смешан, јер се претура с ноге на ногу као пловка или дете које је од скора проходало. Ни то веле није чудо, јер од пет стотина година па овамо Мучухито је у опште први микадо, кога остали смртни могу видети да иде пешице. Његове претке су вазда носили у паланкину.

У својим младим данима учио је Мучухито према стародревним предањима јапанске педагогије само да лепо пева песме, студирао је кинеске класичаре, проучавао је брижљиво опширна правила дворске етикеције, вежбао се марљиво у неговању и сортирању цвећа, што јо код Јапанаца читава наука.

Тек доцније се упознавао он и са европском културом и примио је само оно зашто је држао да јапанском владару може бити од користи. И зато баш и може се никако рећи да је он и у западњачком духу добро образован човек.

Кад долази у парламенат, да као и европски уставни владари отвори или затвори седнице парламента, обично је мргодан и натмурен, не лебди му око усана онај одсмех, који карактерише све Јапанце. Тај се осмех појављује у микада тек кад је пред војском, окружен својим ђенералима и у друштву двојице старих државника, Што-а и Инује-а који имају стално јака утицаја на микада. Држи се у опште да микадо много више воли војску и војнике, него парламенат и политичаре.

Како гледају Јапанци на свога микада?

Веле да га гледају са највећим страхопоштовањем, управо као неко више, надземно биће. А ни томе се није чудити. Ако је веровати Јапанцима, преко две хиљаде година гледали су они у својим микадима богове, гледали су у њима — синове неба, који немају ничега заједничкога с осталим људима. Шогуни су им, истина, приграбили били сву земаљску власт у своје руке, али су увек и сами гледали или правили се да гледају у микада, као у више надземно биће, а одвајајући их при том брижљиво и од света и од светских послова.

И тај, кроз више од двадесет столећа укорењени осећај Јапанаца према микадима, не може се дуго и дуго још много изменити, а најмање је то могло бити у току две три четир деценије, од како су Јапанци грозничаво прегли да мајмунски подржавају Европљанина и да од њих све примају. Европски образовни ђенерал Фукушима овако се изразио једном о осећајима, које Јапанац осећајима, које Јапанци гаје према микаду: „Оно што ми осећамо према микаду, то може једино и само Јапанац осећати, но извесно, нема чак ни тога Јапанца који би умео тај осећај тачно дефинисати и вама Европљанима растумачити.“

Осећај Јапанаца према микаду има у себи нечега од култуса предака. Јапанцу је микадо као нека спона између садашњег поколења и читавог низа давно преминулих предака, или скоро као спона између овога света и царства духова. А колико се високо цене код Јапанаца духови предака им, најбоље ће са видети из овога. За време рата с Кином издао је микадо наређење, да се сви лешеви свих Јапанаца, који у борби с Кинезима попадоше или од болести тамо помреше, пренесу у отаџбину — „да и њихове душе у будућности бране отаџбину од непријатеља.“

Микадо јапански није дакле ни данас то што су европски владари. Он је и данас за Јапанце више биће — „син неба.“

Питање о амнестији

Цариград. 3. фебруар. (Специјалан телеграм „Политици“). Питање о амнестији оних Бугара ма који су затворени за време маћедонских немира предмет је живе дискусије између Порте и цивилних агената, с једне стране, и Порте и бугарске владе, с друге стране. Порта тражи гарантије да пуштени Бугари не оду опет у комите. Генерални инспектор косовског, солунског и битољског вилајета изјавио је да ће се тек кроз неколико недеља наредити амнестија која ће обухватити око 1500 Бугара.

Пораз Јапанаца

Лондон. 3. фебруар. (Специјалан телеграм „Политици“). Јуче се један одред јапанске војске од 600 људи искрца у Даљни, до Порт-Артура. Руси бу имали посаду од 450 људи. Између Руса и Јапанаца отвори се жестока битка, у кајој је погинуло 410 јапанских војника. Остали су се разбегли. Руси су имали 2 мртва и 15 рањених.

Убиство у наступу лудила

Варшава. Приликом патриотских манифестација, један човек у наступу лудила пуцао је у гомилу с балкона и убије тројицу и 20 људи рани.

Јадник је уапшен тек пошто су га ранили из револвера.

Маћедонско питање

Лондон. Говорећи о маћедонском питању у Горњем Дому, лорд Ленсдаун изјавио је да Енглеска има у виду и то да евентуално у Маћедонији води и своју самосталну политику, али садањи тренутак није погодан за такву демонстрацију. У случају ако садања акција не успе, парламенат има право да позове владу да предложи енергичне реформне мере.

Три јапанске лађе потонуле

Петроград. Ђенерал Пфлуг јавља из Порт-Артура да су приликом напада од 26. пр. мес. три јапанске лађе потонуле.

Досадашњи јапански заступник на рускоме двору, посланик Курино, разговарао је са сарадником једног берлинског листа. Том приликом је он изјавио да „Јапан не намерава да истера Русију из Манџурије. Напротив! Њему је стало до тога да се у Манџурији одржи status quo, политика отворених врата. Али околности су биле такве да би се касније морало доћи до сукоба и неспоразума тако, да би тамо најзад прилике за све заинтересоване силе постале несносне. То смо хтели да спречимо, и ми смо хтели преговорима да утврдимо наша узајамна права. На жалост, својим напорима ми нисмо могли то постићи, преговори су се морали прекинути, јер је сваки споразум изгледао немогућ. Тако је дошло до рата, који ми не само нисмо желели, него који смо директно хтели да отклонимо. Сад се већ бије бој. Како ће рат да се сврши не може се предвидети. У сваком случају он ће учинити да се манџурско питање дефинитивно уреди и да се наши међусобни интереси у Манџурији и Кореји коначно утврде“. Ако су речи јапанског посланика тачно забележене, онда настаје питање да ли је било потребно проливање крви кад Јапанцима није стаде до тога да Русе истисну из Манџурије, и зар се није ипак могло преговорима доћи до споразума о положају обе царевине у Манџурији и Кореји. Даље је питање, да ли је Јапан имао добре саветнике кад се он за тако што изложио евентуалним тешким поразима и ставио на коцку свој углед у Источној Азији. Ова питања која су се постављала пре почетка рата сад се опет намећу. Али свакако се из посланикових речи јасно види да би Јапанци били задовољни кад би, после једног успеха (по њиховом мишљењу), могли закључити мир. Јапанци хоће, како они веле, само слободу трговине. Али Руси знају врло добро да Јапанци не мисле само на трговину са Манџуријом, него и на трговину у Манџурији. Они би у том случају хтели и један део исељавања да скрену тамо, а то је баш оно што Руси не даду. Још више пада у очи што су Јапанци за један тако ограничен програм извлачили мач, и врло је интересантно шта Јапанци мисле о себи, кад су веровали да ће с џиновским непријатељем лако изаћи на крај.

И код њих, изгледа, да је већ наступила једна душевна депресија. Она се види не само из Куринове изјаве него и из расположења самих Јапанаца у Токију, после првог успеха кад су изненада, мучки, без објаве рата, напали руску флоту. Они су нешто мало оштетили две три руске лађе и преко својих јавних и тајних савезника раструбили по свету као победу. Али коректуре тек сад стижу. Из њих се види да је Јапан скупо платио препад на руске лађе. Има још једна околност. Руси и сами знају да на Далеком Истоку немају довољно флоте. Али им она тамо и не треба. Рат на мору тамо је само увод и припрема; јапанска флота тамо нема ништа друго да ради него да преноси војску и да прати војне транспорте на бојно поље. Одсудна битка неће ни бити на води, него на суву; топови ће рећи своју последњу реч у корејским брдима и на снежним манџурским пољима. А Јапанци већ предвиђају исход ове велике драме; они тек сада виде свога силног непријатеља. И они се већ повлаче испред силних таласа који иду из Русије.

Данашњи положај

Вести, које последњих дана долазе с бојног поља, врло су мршаве; оне се готово искључиво односе на накнадне извештаје о биткама код Порт-Артура и Чемулпа. Све остале вести говоре о покушајима Јапанаца да се искрцају на Кореји. Тачно се не зна, јесу ли се искрцали, где и у коликом броју. Омања одељења њихова, кад су наишла на Русе, разбијена су; то је извесно. Све остало, што се говори и прича, није поуздано.

Очевидно је, да ће протећи повише времена, док оба противника у већим масама буду наишла један на другога. С обе стране чине се велике припреме: Јапанци ће свакако ових дана покушати да пребаце на Кореју што већи број војника; Руси међутим довлаче војску из Европе, да би их достојно могли дочекати. Времена треба и једнима и другима, док то изврше. А тек кад се буду нашли лице у лице у Манџурији или Кореји, доћи ће до одсудних битака. Ово што се сада ради, то су само мале чарке, без икакве важности на исход самога рата.

Односи на мору

У стручним поморским круговима слежу раменима на дреку о јапанским победама на мору. Сам напад јапански на Порт-Артур осуђују стручни кругови као лудачко предузеће, које је више шкодило Јапанцима, него Русима. Што се тиче држања „Варјага“ пред Чемулпом, који је сам (пошто топовњача „Корејец“ није много важила) изашао на сусрет читавој јапанској флоти и после славне борбе пропао. Опште је мишљење, да је „Варјаг“ дао пример, коме се сви поморци само дивити могу. И једино губитак те крстарице је осетан удар за Русе, који […] врло лако накнадити, док Јапанци немају од куд своје губитке да накнађују, јер им је цела флота већ у акцији. Далеко је, веле, Јапан још од тога да буде господар на мору. То ће се ускоро видети.

Руске трупе

Према извештајима енглеских листова причају путници, који се преко Москве из Сибира враћају да на сибирској железници дан и ноћ пролазе војни возови за Манџурију с војском и ратном опремом. Један енглески официр, који је из Даљњег путовао набројао је између Москве и Мукдена 44. војничка воза.

Руски ратни трошкови

Пала у очи код овог рата, да Русија и не помишља да тражи зајам за ратне трошкове. Међутим то није никакво чудо. Русија има највећу готовину злата на свету. Оно се дели у три групе: Готовина у државној банци 750 милиона рубаља (око 2000 милиона динара), из готовине владине од 250. милиона рубаља (око 700 милиона динара), и најпосле из унутрашње циркулације. Осим тога има Русија у страним банкама готовине 375 милиона динара.

Јапанске финансије

„Пти Парнизјан“ доноси из Петрограда депешу, како се тамо зна да је Јапан у највећој тајности кратко време пре рата закључно већи зајам.

Чека с угљем

Пред Довером чека један велики руски брод с угљем руску флоту из Источног Мора, да је снабде о угљем, који ће ова узети на отвореном мору.

Расположење у Петрограду

„Берлинер Тагеблат“-у телеграфишу из Петрограда, како је град необично оживео. Из дана у дан се виђају патриотске манифестације. Добровољци пролазе, а прате их хиљаде народа. На све стране се разлежу звуци народне химне, ори се песма и клицање. Пред палатом француског посланства су врло честе одушевљене манифестације. Полиција чува енглеско посланство, да не би светина пред њим дала израза своме нерасположењу према Енглеској.

Русија и Немачка

„Биржевија вјеломости“ публикују интервју с једним од дипломата у Петрограду, по свој прилици с немачким послаником. Тај дипломата је рекао, како је Немачка све учинила да спречи рат, но кад је већ рат избио, она ће се држати строге неутралности. То је у овај мах […] учинити. Поред строге неутралности и осталих сила биће рат локализован све до краја, а Русији ништа друго и не треба.

Кореанац у чуду

Кореја има своје посланство у Лондону. Један сарадник „Сен-Џемс-Газете“ питао је аташеја тог посланства, колико истине има у вести, да су Јапанци заузели Сеул. Дипломата сретне државе, чији владар неће да лупа главу бригом о судбини своје земље, нашао се на то питање чуду. „То ми је непојмљиво — одговорио је — јер је Кореја неутрална, а Јапанци ако су хтели преко Кореје да прођу и да се с Русима бију, нису морали пролазити баш кроз Сеул, у коме је двор нашег цара. Могли су обићи у наоколо. Додао је још како нема никаквих инструкција од своје владе, те не зна шта да каже о тој вести.

Изгледа да је корејска влада заборавила своје дипломате у Лондону, и цар већ и иначе не води бригу ни о чему.

Јапанске војсковође

Као јапанске вође за сувоземну војску помињу се маршали Јамагата и Ојамо.

Јамагата је стар 66 година, учествовао је у обарању Шогуна и био је у рату с Кином заповедник армије, која је оперисала у Манџурији, а за њега се вели да је организовао цео поход на Кину.

Маршал Ојама, садашњи шеф генералног штаба, командовао је у рату с Кином јужном армијом и заузео је Киао-чу, Талијенван и Порт-Артур. Порт-Артур је заузет на јуриш и ни један Кинез није добио пардона. Јапанци су ту направили праву касапницу.

На мору су одличнији Јапанци ово: Вице адмирал Того, који је сад напао Русе код Порт-Артура и Адмирал Ито Сукехиро.

„Опасност од жућова“

Председник јапанског друштва у Лондону, Диоси, љути се што многи европски листови непрестано истичу неку опасност од жуте расе. На тај начин се само распирује мржња између раса. У Немачкој, вели, пати сам цар највише од уображења, да је жута раса нека опасност за белу расу.

Пред буру

Јапански пророк, њихов посланик у Лондону, изразио се пред једним новинарем овако о затишју на бојишту; „Кад нема новости с бојишта знајте на сигурно, да ће бити великих догађаја. Главни принцип јапанске стратегије јесте вратоломна одважност!“ Видећемо и то!

Четвртак, 5. фебруара: „Чича Самуило“ комедија у четири чина, написао Фиктор Сарду, превео с француског М. Ђ. Глишић.

---

Субота, 7. фебруара: „Ромео и Јулија“, трагедија у пет чинова, од Шекспира, с енглеског превео Др. Лаза Костић.

---

Недеља, 8. фебруара: Дневна представа: „Еквиноцијо“, драма у четири чина, написао Иво кнез Војновић — Ужички. Музика од Ст. Биничког. — Вечерња представа: „Мадам Син-Жен“, комедија у четири чина, написали В. Сарду и Е. Море.

Нас интересују сва питања, која се односе на напредак и развиће нашега друштва и наше државе — а нарочито нас занимају значајнија културнија питања, у која долази и ово питање, о коме је г. А. Ратарац говорио у Скупштини у облику једне интерпелације на г. министра војеног.

Како нисмо навикли да говоримо напамет, ми смо и код компетентних лица распитали о вредности интерпелације г. Ратарца. Од једног доброг познаваоца наше војене санитетске струке и свију њених радова дознали смо многе лепе ствари; по којима се морамо чудити како је могао пристати чак и један стари парламетарац, као што је г. Ратарац, да о једном значајнијем питању говори онако како је говорио.

Нашој војсци треба доста и спремних војених лекара — који неће радити послове само за војску, (а данас је војска оно што и народ) већ и многе послове, који засецају у кретање здравља целога народа. Донекле је та потреба подмиривана странцима у већини случајева проблематичне вредности. Тек од пре осамнајест година ударило се паметним путем, да се за српску војску добијају српски синови као лекари — одашиљањем питомаца. И данас овај мали број војених лекара, у огромно већем броју, постао је путем конкурског избора. Избори се врше с обзиром на имовно стање и успех у школи. О томе се при санитетском оделењу воде тачни подаци. Да је се о свему томе уверио г. Ратарац, он неби реметио скупштински рад и рад целог једног надлештва — ако такав рад не би требало да игра улогу система из нарочитих разлога.

Успех што су га војени питомци медицинари имали за ових 18 година потпуно је задовољавајући. Изузетни крајње ретки случајеви неуспеха не значе да цео један систем не ваља. То се дешава, како се вели, и у најбољим кућама. Ако би ми нпр. хтели да говоримо о земљорадничким задругама са тог гледишта што је један председник једне земљорадничке задруге био несавестан — сигурно је да би дошли до неправилног закључка: да су земљорадничке задруге излишне и штетне.

Ако искреност вреди — ево је у нашим речима, а г. Ратарцу желимо што виша успеха у чувању туђе имовине па и државне.

Из митровачког Колашина добили смо ово писмо:

Овде је допутовао непознат човек. Најпре је рекао, да је Турчин и приповедао, како је зло свему народу под турском управом и како би било боље да Шваба земљом управља, као што управља у Босни. Кад му овакав „патриотизам“ није прошао, и кад су наши људи, одсечно рекли, да су задовољни царском владом, странац је изменио своје понашање и своје разговоре: казао је да је Србин по имену Јован Церовић и да путује из Србије у Црну Гору. Овуда га није водио пут и по свој прилици неко га је упутио да Швабе хвали. И ово је неко знамење!…

---

Из Приштине нам, јављају:

До сад су аге водиле турско-арнаутску политику, досељавајући по српским селима арнаутске породице, да тиме ослабе бројно и имовно српско становништво, али сад као да су аге и бегови окренули поглед са истока на запад. Овде се пронео доста упоран глас, да аустријске агенти живо раде код Турака, косовских спахија, да ови поступно одгоне са својих чифлука Србе, а да за чифчије примају Арнауте католике из пећске и ђаковачке нахије. Веле, за ће са тај гробарски посао за наш крај отпочети још с пролећа: Па онда?…